Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u sporu za iseljenje koji je trajao preko devet godina i dosuđuje naknadu štete od 500 evra. U preostalom delu, žalba protiv meritornih odluka je odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija D raškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . Đ . iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. Đ . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 270/09 (inicijalno predmet P. 1893/02), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Đ . iz B . je 29. septembra 2011. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Petog opštinskog suda u Beogradu P. 270/09 od 16. juna 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5616/10 od 30. marta 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 270/09.

Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, osporenim presudama, kojima je pravosnažno odbijen njegov tužbeni zahtev, sudovi su "dali za pravo licu koje se nasilno uselilo u tuđi stan, bez ikakve dokumentacije", a ne podnosiocu, koji je, za razliku od tuženog, "priložio dokumentaciju da je suvlasnik parcele na kojoj je izgrađena zgrada, te ugovor između njegovog oca i stambene zadruge na osnovu koga je sporni stan trebao da mu pripadne u vlasništvo". Podnosilac smatra da su zaključci sudova iz osporenih presuda suprotni izvedenim dokazima i činjeničnom stanju, te da su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo na njegovu štetu, povredivši na taj način njegovo pravo na pravično suđenje. Ističe da mu je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, jer je ovaj postupak trajao devet godina. Podnosilac predlaže da Ustavni sud utvrdi da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, da poništi osporene presude i naloži da Prvi osnovni sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu donesu novu odluku, kao i da mu dosudi pravično naknadu štete zbog povrede Ustavom zajemčenih prava

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 76. stav 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', broj 103/13), zahtevao od Prvog osnovnog suda u Beogradu dostavljanje spisa predmeta P. 15730/11 (ranije predmeti P. 1893/02 i P. 270/09 Petog opštinskog suda u Beogradu) i nakon izvršenog uvida u spise predmeta, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je, u svojstvu tužioca, protiv tuženog O.Ć. iz J, podneo tužbu 10. jula 2002. godine Petom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud), radi iseljenja. Predmet je zaveden pod brojem P. 1893/02.

Do donošenja prve prvostepene presude 12. aprila 2007. godine, Opštinski sud je zakazao 16 ročišta, od kojih je održano 11. Na održanim ročištima su saslušani tužilac i tuženi u svojstvu parnične stranke, pribavljen je izveštaj veštaka geodetske struke i izvršen uviđaj na licu mesta. Opštinski sud je pravio veće razmake između ročišta u cilju pribavljanja dokumentacije radi identifikacije stana i porodične zgrade u kojoj se nalazi sporni stan, kao i radi provere statusa Stambene zadruge koja je gradila zgradu, s obzirom na to da je tužilac tvrdio da je bila u stečaju. Nakon pribavljenih više izveštaja od Trgovinskog suda i od Agencije za privredne registre, Opštinski sud je utvrdio da je G. "H .-B. " a.d. u stečaju, pravni sledbenik GP "K .", koji je pravni sledbenik Stambene zadruge "K. ", te je od G . "H .-B.. " a.d. u stečaju 6. decembra 2006. godine dobio izveštaj da u arhivi nema nikakve dokumentacije u vezi izgradnje sporne porodične stambene zgrade u J. Takođe, Opštinski sud je od nadležnih organa pribavio podatke da za spornu zgradu nisu izdate građevinska i upotrebna dozvola.

Presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1893/02 od 12. aprila 2007. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 14669/07 od 26. novembra 2008. godine ukinuo ožalbenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno da je prvostepeni sud propustio da oceni aktivnu legitimaciju tužioca, ne samo sa stanovišta stečenog prava vlasništva, već i sa stanovišta prava pretpostavljenog vlasnika.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je zaveden pod novim brojem P. 270/09, pa je Opštinski sud nakon dva zakazana i održana ročišta (na kojima je sproveo dopunsko saslušanje tužioca u svojstvu parnične stranke, te, najpre, doneo rešenje o saslušanju svedoka Lj.M, a zatim ga opozvao), zaključio glavnu raspravu 16. juna 2009. godine.

Osporenom presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 270/09 od 16. juna 2009. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da se sa svim licima i stvarima iseli iz stana, površine 48 m2, koji se nalazi u prizemlju zgrade u ulici R. Ć . broj 3-a u J, sagrađene na kat astarskoj parceli 439/120 , KO J, i to iznad garaže, gledano od ulice R . Ć . na krajnjem desnom delu, i da stan ispražnjen od lica i stvari preda u posed i na korišćenje tužiocu, te je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5616/10 od 30. marta 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda Petog opštinskog suda u Beogradu P. 270/09 od 16. juna 2009. godine. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je zbog nedostatka aktivne legitimacije odbio zahtev tužioca za iseljenje tuženog iz spornog stana. Naime, u prvostepenom postupku je utvrđeno: da su ugovorom o unošenju imovine u Stambenu zadrugu "K. " od 31. maja 1960. godine, otac tužioca (preminuo 2. juna 2002. godine) i S.S, kao zadrugari, uneli građevinsko zemljište površine 576 m2, uz obavezu Stambene zadruge da na ovom zemljištu sazida porodičnu stambenu zgradu sa najviše mogućih stambenih jedinica, s tim da se jedan stan izgradi za S.S, a za oca tužioca stan površine 48 m2, uz garažu i ostavu i korišćenje tavanskog prostora i da bude odmah iznad garaže gledano sa ulice desno prema ulici; da su zadrugari, pored imovine koju unose u zadrugu, bili obavezani da uplate i određene novčane iznose, i to otac tužioca iznos od 6.000,00 novih dinara, s tim da se uplata izvrši do useljenja u stan na blagajni zadruge, jer se bez prethodne uplate useljenje neće dozvoliti; da je aneksom ovog ugovora bilo precizirano da u cilju izgradnje novoprojektovane zgrade treba porušiti postojeće objekte u kojima stanuju ovi zadrugari sa porodicama, a zadruga je obavezana da ovim zadrugarima do završetka objekta uplaćuje po 500,00 novih dinara mesečno na ime kirije; da je rešenjem Odeljenja za komunalne, građevinske i stambene poslove SO Voždovac 03-broj 9316/2-66 dato među ostalima, i zadrugarima iz navedenog ugovora, na korišćenje građevinsko zemljište u društvenoj svojini, radi izgradnje porodičnih stambenih zgrada, i to katastarska parcela 439/120, površine od 576m2, KO J; da je njihov upis prava korišćenja na navedenoj parceli izvršen na osnovu rešenja zemljišnoknjižnog suda od 17. februara 1989. godine, kojim je dozvoljen otpis ove parcele označene kao kućište i dvorište od 576m2, sa dotadašnjeg korisnika Opštine Voždovac i uknjižba prava korišćenja ovog zemljišta u korist navedenih zadrugara, u cilju izgradnje porodične stambene zgrade; da je otac tužioca sa tužiocem zaključio ugovor o poklonu 30. oktobra 1999. godine, kojim je sinu poklonio pravo korišćenja na 1/2 kat astarske parcele broj 439/120 , KO J . i stan površine od 48 m2 u ulici R . Ć . broj 3-a u J, koji se nalazi u visokom parteru zgrade desno prema ulici, uz garažu, ostavu i 1/2 tavanskog prostora; da stan na koji se odnosi tužiočevo potraživanje koristi tuženi od 1985. godine; da se tuženi u taj stan uselio bez pravnog osnova zajedno sa drugim licima koja su samoinicijativno počela se useljavaju u ovu stambenu zgradu koja još nije bila završena i da uređuju i dograđuju zgradu i stanove u koje su se uselili; da su garaže adaptirane u stanove; da je tuženi stan nesmetano koristio dugi niz godina, sve dok tužilac od njega i od ostalih stanara nije tražio da mu isplate određeni iznos na ime korišćenja zemljišta, koji su stanari odbili da plate; da je za ovo vreme tužiočev otac sa porodicom stanovao u blizini, u stanu u ul. D . R . broj 12, koji je dobio na korišćenje od Stambene zadruge "K .", a kada su se iz njega iselili, tužilac je predao ključeve Lj.M. od koje je dobio izvesnu sumu novca kojom je otpočeo izgradnju kuće u B. P. Apelacioni sud je stanovišta da tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, nije dokazao da je vlasnik spornog stana, u kom slučaju bi jedino bio ovlašćen da traži iseljenje tuženog i predaju stana u posed. Prvostepeni sud je pravilno cenio da izvedeni pismeni dokazi koje je tužilac pružio - ugovor o unošenju imovine i ugovor o poklonu ne predstavljaju dokaz o pravu vlasništva tužioca, odnosno njegovog pravnog prethodnika na spornom stanu, a uz odlučujuće činjenice da tužiočev otac, kao ugovorna strana iz ugovora o unošenju imovine, nije izvršio svoju ugovornu obavezu uplate određenog novčanog iznosa, bez koje ni Stambena zadruga nije bila u obavezi da preda stan, a kako za stambeni objekat u kome se nalazi sporni stan nema ni građevinske niti upotrebne dozvole, to se tužilac i njegov pravni prethodnik nisu uknjižili na stanu. Bez obzira što tuženi nema pravni osnov za stanovanje, on može biti iseljen samo od strane vlasnika, a suprotno navodima žalbe, sud nije bio dužan da utvrdi ko je vlasnik stana, već je tužilac to morao da dokaže. Kako tužilac i njegov prethodnik nikada nisu bili u državini spornog stana, nije bilo uslova ni za tužbu pretpostavljenog vlasnika. Navedena presuda dostavljena je punomoćniku tužioca 1. septembra 2011. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ), koji je važio u vreme presuđenja, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2 .).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedene odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumne dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u ovom konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba trajao je devet godina i nepuna dva meseca, računajući od dana podnošenja tužbe do dana kada je podnosiocu ustavne žalbe uručena drugostepena presuda, kojom je pravnosnažno odbijen njegov tužbeni zahtev.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, trajanje parničnog postupka u ovom sporu od preko devet godina ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo relativno složenih činjeničnih i pravnih pitanja, te da je postupak i procesno bio složen, jer je sud, shodno važećoj zakonskoj odredbi za vreme pretežnog trajanja postupka, a iz člana 7. stav 2. ZPP, bio obavezan da utvrđuje sve činjenice od kojih zavisi odluka suda o osnovanosti tužiočevog zahteva.

Takođe, nema nikakve sumnje da je ažurno i propisno postupanje suda u cilju brzog i efikasnog razrešenja spornih pitanja, bilo od legitimnog interesa za podnosioca. Međutim, i pored ovoga, podnosilac je svojim ponašanjem doprineo navedenoj dužini trajanja postupka, jer se pasivno držao kod pribavljanja dokumentacije u vezi spornog stana i jer je jedno ročište sud odložio zbog toga što je podnesak predao neposredno pred ročište.

Ustavni sud smatra da je na neprimereno dugo trajanje parničnog postupka pretežno uticalo nedelotvorno i neefikasno postupanje prvostepenog suda - Petog opštinskog suda u Beogradu. U prilog ovoj oceni govore dve donete prvostepene presude. Prva prvostepena presuda je odlukom drugostepenog suda ukinuta i vraćena prvostepenom sudu na ponovno suđenje, posle šest godina i četiri meseci od započinjanja parnice, a potvrđivanjem presude donete u ponovnom prvostepenom postupku, pravnosnažno je okončan postupak, nakon nešto više od dve godine.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 270/09 (inicijalno predmet P. 1893/02), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protiv vrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine naknade štete, a posebno dužinu trajanja postupka, predmet spora, kao i doprinos podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo prevashodno zbog neefikasnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, ekonomsko - socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje , a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe kojom se osporavaju sudske odluke donete u parničnom postupku koji je podnosilac vodio u svojstvu tužioca radi iseljenja, i u kome nije uspeo sa svojim tužbenim zahtevom, te od Ustavnog suda zahteva da poništi navedene presude i vrati ih nadležnim sudovima na ponovno odlučivanje, Ustavni sud ukazuje da saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da nakon i umesto nadležnih sudova, odnosno drugih državnih organa sprovodi postupak i rešava sporne odnose, već samo da ispituje da li su nadležni organi pojedinačnim aktima koje su doneli i radnjama koje su preduzeli, a koji se ustavnom žalbom osporavaju, podnosiocu ustavne žalbe povredili ili uskratili označeno ustavno pravo ili slobodu.

Podnosilac od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporen ih presud a, izražavajući svoje subjektivno nezadovoljstvo zbog toga što je odbijen njegov tužbeni zahtev. Podnosilac u ustavnoj žalbi samo opisuje svoje viđenje činjenične situacije koja je prethodila parnici i iznosi tok postupka, ponavljajući razloge koje je naveo i u žalbi protiv prvostepene presude, a povodom kojih se već izjasnio Apelacioni sud u Beogradu. Kako je u osporen oj drugostepenoj presudi u dovoljnoj meri obrazloženo zašto podnosilac nije bio aktivno legitimisan da traži iseljenje tuženog, Ustavni sud nalazi da razlozi navedeni u ustavnoj žalbi ne daju dovoljno osnova za sumnju da je osporenim odlukama povređeno pravo podnosi oca na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti