Povreda prava na suđenje u razumnom roku i imovinu zbog neizvršenja

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku i imovinu. Izvršni postupak za naplatu potraživanja iz radnog odnosa protiv preduzeća u restrukturiranju trajao je preko osam godina i nije okončan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. A. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. A. i utvrđuje da su u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu I. 1232/05 povređena prav a podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Osnovnom sudu u Vranju i Narodnoj banci Srbije da preduzmu sve neophodne mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. A. iz B. podnela je 4. juna 2012. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 36. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu I. 1235/05. Predložila je da Ustavni sud usvoji žalbu, a zahtev za naknadu nematerijalne štete nije istakla.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe, i uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Vranju I. 1232/05, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

V. V. je, kao izvršni poverilac , podnela 5. avgusta 2005. godine Opštinskom sudu u Vranju (u daljem tekstu: Opštinski sud) predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika „J .“ AD iz V, i to plenidbom novčanih sredstava izvršnog dužnika i njihovim prenosom na račun izvršnog poverioca. Predlog za izvršenje je podnet na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Bosilegradu u P. 633/03 od 24. decembra 2003. godine. Opštinski sud je rešenjem I. 1232/05 od 8. avgusta 2005. godine usvojio predlog za izvršenje, i zaključkom od 10. avgusta iste godine naložio Narodnoj Banci Srbije – Odeljenju za prinudnu naplatu Kragujevac da sprovede rešenje o izvršenju.

Podneskom od 10. juna 2008. godine izvršni poverilac je urgirao nastavak postupka, „jer je u međuvremenu najverovatnije naslovni sud prekinuo postupak sprovođenja izvršenja po ovom predmetu usled privatizacije dužnika, a isti će se nastaviti po proteku roka od 2 godine od dana donošenja odluke o restruktuiranju izvršnog dužnika“.

Nakon toga nisu preduzimane druge izvršne radnje u postupku.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbom člana 5. stav 1. Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je bio na snazi u vreme pokretanja izvršnog postupka, bilo je propisano da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno.

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11) propisano je: da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan (član 6. stav 1.); da se odredbe drugih zakona koje propisuju prekid ili odlaganje izvršnog postupka neće primenjivati u izvršnom postupku koji se sprovodi po predlogu za izvršenje radi naplate novčanog potraživanja iz radnog odnosa, a da će u slučaju iz stava 5. ovog člana sud zastati sa izvršnim postupkom, u skladu sa odredbama Zakona o parničnom postupku (član 9. st. 5. i 6.).

Članom 10. Zakona o izmenama i dopunama zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 123/07), koji je stupio na snagu 3. januara 2008. godine, propisano je da se posle člana 20đ, dodaju dva člana 20e i 20ž, a članom 20ž je, pored ostalog, propisano: da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja, ne može protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja (stav 1.); da odluka o restrukturiranju ima snagu izvršne isprave (stav 2.); da odluku o restrukturiranju Agencija, u roku od pet dana od dana njenog donošenja, dostavlja organu nadležnom za sprovođenje prinudne naplate, sudovima i drugim organima nadležnim za donošenje osnova i naloga za prinudnu naplatu (stav 3.); da na osnovu odluke o restrukturiranju organ nadležan za sprovođenje prinudne naplate obustavlja izvršavanje evidentiranih osnova i naloga, a sudovi i drugi organi nadležni za donošenje osnova i naloga za prinudnu naplatu ne donose nove osnove i naloge za prinudnu naplatu (stav 4.); da se postupak prinudnog izvršenja koji je u toku prekida (stav 7.); da po okončanju restrukturiranja, odnosno posle prodaje javnim tenderom ili javnom aukcijom, Agencija obaveštava sudove i organe iz stava 4. ovog člana o uplati prodajne cene i o poveriocima koji svoje potraživanje namiruju iz te cene (stav 8.).

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 119/12), koji je stupio na snagu 25. decembra 2012. godine, izmenjena je odredba člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji, kojom je propisano da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja, a najkasnije do 30. juna 2014. godine, ne može se protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja.

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je izvršni postupak čije se trajanje osporava, započet podnošenjem predloga za izvršenje, 5. avgusta 2005. godine i da do danas, nakon više od osam godina, još uvek nije okončan.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da ne može postojati nijedan razlog koji bi opravdao ovako dugo trajanje postupka, te da nadležni sudovi nisu postupali efikasno kako bi se predmetni izvršni postupak okončao u najkraćem roku i izvršni poverilac namirio. Naime, nakon donošenja rešenja o izvršenju i naloga Narodnoj banci Srbije sudovi nisu preduzeli nijednu izvršnu radnju.

Ustavni sud nalazi da je prilikom ocenjivanja da li je izvršni postupak sproveden i okončan u razumnom roku, potrebno preispitati postupanje ne samo sudova pred kojima se vodi postupak, već i postupanje drugih državnih organa ili vršilaca javnih ovlašćenja koji preduzimaju pojedine radnje u postupku ili u vezi sa postupkom, a čije učešće može značajno uticati na njegovu dužinu trajanja. Ustavni sud naglašava da je za odlučivanje o predmetnoj ustavnoj žalbi bitno postupanje Narodne banke Srbije, kao zakonom ovlašćene organizacije za sprovođenje izvršenja prinudnom naplatom potraživanja na novčanim sredstvima koja se vode na računu izvršnog dužnika.

Prema izveštaju Narodne banke Srbije, račun izvršnog dužnika bio je u blokadi u vreme prijema rešenja o izvršenju, te izvršenje tada nije moglo da se sprovede. Međutim, iz izveštaja Narodne banke Srbije ne proizlazi da je račun izvršnog dužnika bio u blokadi nakon 24. februara 2011. godine, kada je Vrhovni kasacioni sud zauzeo načelno pravno shvatanje da se neće prekidati izvršni postupci koji se odnose na naplatu novčanih potraživanja iz radnog odnosa utvrđenih izvršnim ispravama prema dužniku, subjektu privatizacije u restrukturiranju, a da će se prekinuti postupci nastaviti i okončati. Ustavni sud stoga nalazi da je Narodna banka Srbije bila dužna da nakon 24. februara 2011. godine pokuša da sprovede rešenje o izvršenju sa računa izvršnog dužnika i bez naloga izvršnog suda. Ovo posebno, jer, u konkretnom slučaju, izvršni sud nije prekinuo postupak izvršenja nakon donošenja odluke o restrukturiranju izvršnog dužnika.

Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu da je 25. decembra 2012. godine stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, kojim je, pored ostalog, propisano da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja, a najkasnije do 30. juna 2014. godine, ne može protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja (član 20ž stav 1.). Međutim, imajući u vidu navedeno pravno shvatanje Vrhovnog kasacionog suda, odredbu člana 9. stav 5. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, kao i standarde i principe izražene u odlukama Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud nalazi da odredba člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji nije od uticaja na izvršne postupke koji se odnose na naplatu novčanih potraživanja iz radnog odnosa utvrđenih izvršnim ispravama upravljenim prema dužniku, subjektu privatizacije u restrukturiranju. Pri tome, Ustavni sud je ocenio da na sprovođenje izvršenja, u konkretnom slučaju, nema uticaja odredba člana 9. stav 6. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, s obzirom na to da su predmet izvršenja neizmirene zarade podnosioca ustavne žalbe. Naime, to su potraživanja koja, saglasno odredbi člana 60. stav 4. Ustava, predstavljaju pravičnu naknadu za rad i kojih se niko ne može odreći. Ustavni sud, takođe, ističe da novčano potraživanje iz radnog odnosa dosuđeno pravosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca, te da, stoga, nesprovođenje izvršenja sudske odluke kojom je to potraživanje dosuđeno predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava. U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je u periodu od pet godina onemogućen da mirno uživa svoju imovinu, te se svako dalje nesprovođenje izvršenja ne može smatrati srazmernim i opravdanim ograničenjem prava podnosioca u cilju zaštite javnog interesa. Ustavni sud stoga nalazi da ni iz tog razloga, u konkretnom slučaju, nema mesta primeni odredbe člana 9. stav 6. Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Pored toga, Ustavni sud, pored toga, ukazuje da je Odlukom IUz- 95/2013 od 14. novembra 2013. godine utvrdio da odredba člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38/01, 18/03, 45/05, 123/07, 123/07-dr.zakon, 30/10-dr. zakon, 93/12 i 119/12) nije u saglasnosti s Ustavom, dok je Rešenjem IUz- 95/2013 od 14. novembra 2013. godine objavljivanje navedene odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“ odloženo za šest meseci od dana njenog donošenja.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u predmetu I. 1232/05.

Ustavni sud smatra da propust izvršnih sudova da sprovedu izvršenje u korist podnositeljke ustavne žalbe u periodu od preko osam godina predstavlja i povredu prava podnositeljke na mirno uživanje imovine stečene potraživanjem utvrđenim pravosnažnom presudom, koje je zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava. S obzirom da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći i stav Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu po kome propust države da izvrši pravosnažnu presudu ili drugu izvršnu ispravu izrečenu u korist podnosioca predstavke predstavlja mešanje u njegovo pravo na mirno uživanje imovine.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, a imajući u vidu da predmet nije okončan, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke naložio Osnovnom sudu u Vranju i Narodnoj Banci Srbije da preduzmu sve mere kako bi se predmetni izvršni postupak okončao u najkraćem roku.

Ustavni sud, takođe, ukazuje da je istovetan stav zauzeo u svojoj Odluci Už-3767/2010 od 3. aprila 2013. godine.

6. U vezi sa istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ustavne žalbe nije navela ustavnopravne razloge koji bi se mogli dovesti u vezu sa tvrdnjom da su mu u osporenom izvršnom postupku povređena Ustavom zajemčena prava.

Polazeći od izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , kao u odnosnom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud j e, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.