Odbacivanje ustavne žalbe protiv presude o prestanku radnog odnosa

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu Aleksandre Krkić protiv presude Upravnog suda kojom je potvrđen prestanak radnog odnosa. Žalba se svodi na osporavanje činjeničnog stanja, što nije u nadležnosti Ustavnog suda, a postupak nije bio proizvoljan niti arbitraran.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Aleksandre Krkić iz Beograda na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. novembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Aleksandre Krkić izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 7584/10 od 9. jula 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Aleksandra Krkić iz Beograda izjavila je 14. oktobra 2010. godine, preko punomoćnika Dragana Pašića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 7584/10 od 9. jula 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama čl. 32. i 60. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi je navedeno: da su „netačni navodi iz obrazloženja osporene presude da su podnositeljka i N.T. započeli svađu, budući da je N.T. ničim izazvan prvo verbalno, a zatim i fizički nasrnuo na podnositeljku (udarajući je otvorenom rukom) koja se odbijajući njegov napad povlačila i u nužnoj odbrani mu zadala udarac nogom“; da je podnositeljka ustavne žalbe kritičnom prilikom „u svemu postupala samo sa jednim ciljem – da se odbrani od besomučnog fizičkog napada N.T, koji i u kolektivu slovi za izrazito bahatog i agresivnog službenika, kako prema svojim kolegama, tako i prema pritvorenicima“; da se „Krkić Aleksandra rukovodila samo jednom mišlju – da spasiti živu glavu na ramenima od takvog napasnika, pa u takovom stanju straha i panike nije ni mogla da bira druga sredstva osim da mu se suprotstavi fizički, uprkos očiglednoj nesrazmeri u snazi s obzirom na razliku u polu“; da je „pravno neodrživ stav Upravnog suda u kome se navodi da je činjenično stanje utvrđeno na osnovu iskaza N.T, budući da je on kao okrivljeni u ovom slučaju mogao da iznese odbranu kakvu god želi ... dok sa druge strane, sud ne ceni iskaz oštećene Krkić Aleksandre“; da „iskaz N.T. ni u čemu nije potvrdio ni svedok – dežurni nadzornik N.N, na čiji se iskaz takođe poziva sud“.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, utvrdio: da je podnositeljka bila državni službenik u Ministastvu pravde – Uprava za izvršenje zavodskih sankcija – Okružni zatvor u Beogradu; da je rešenjem upravnika Okružnog zatvora u Beogradu broj 116-1009/08-04 od 15. decembra 2008. godine ona oglašena odgovornom za težu povredu dužnosti iz radnog odnosa – nedolično, nasilničko ili uvredljivo ponašanje prema strankama ili saradnicima, predviđenu članom 109. tačka 14. Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“, br. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07 i 67/07), zbog čega joj je na osnovu člana 110. stav 2. tačka 5) tog zakona izrečena disciplinska kazna prestanka radnog odnosa; da je podnositeljka izjavila žalbu protiv navedenog rešenja, ali da je žalba odbijena rešenjem Ministarstva pravde – Uprava za izvršenje zavodskih sankcija broj 116-04-23/2009-03 od 11. februara 2009. godine; da je protiv navedenog rešenja drugostepenog organa podnositeljka pokrenula upravni spor, ali da je njena tužba odbijena osporenom presudom Upravnog suda U. 7584/10 od 9. jula 2010. godine.

U upravnom postupku je, na osnovu iskaza očevidaca „kao i pregledom video zapisa od 23. oktobra 2008. godine“, utvrđeno: da je „državni službenik Aleksandra Krkić dana 23. oktobra 2008. godine oko 21:30 časova sačekala službenika N.T. ... ispred metalne pregrade za ulaz prijavnice Okružnog zatvora u Beogradu“; da su podnositeljka ustavne žalbe i N.T. „započeli svađu ... da je Aleksandra Krkić potom dva puta udarila nogom N.T, prvi put nakon što joj je isti udario šamar, drugi put u dežurnoj službi kada je pokušala da nastavi da se fizički obračuna sa N.T, ali su je u tome sprečile druge kolege i pri tom je u gužvi ipak uspela imenovanog da udari nogom u predelu leve butine“.

Oragni uprave su podnositeljki kao otežavajuću okolnost uzeli ranije disciplinsko kažnjavanje „za verbalni i fizički sukob sa kolegom Ž.J.“.

Upravni sud je, prilikom donošenja osporene presude cenio navode da tužbe da se tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, „samo branila od brutalnog napada i da su njene radnje preduzete u nužnoj odbrani“, ali je našao da su ti navodi neosnovani, zbog toga što je „na osnovu izvedenih dokaza u sprovedenom disciplinskom postupku utvrđeno da se nije radilo o postupanju tužilje u nužnoj odbrani“.

4. Ustavni sud smatra da podnositeljka nije navela ustavnopravne razloge koji ukazuju na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već da izražava svoje subjektivno nezadovoljstvo zbog toga što joj je pravnosnažno izrečen prestanak radnog odnosa, koje se svodi na osporavanje činjeničnog stanja utvrđenog u upravnom postupku.

Prilikom odlučivanja o ustavnoj žalbi Ustavni sud ne može preispitivati pravilnost činjeničnog stanja utvrđenog od strane sudova ili organa uprave, osim ukoliko iz navoda ustavne žalbe, i dokaza priloženih uz nju, ne proizlazi da su, u postupku koji je prethodio izjavljivanju ustavne žalbe, zaključci o bitnim činjenicama donošeni proizvoljno ili arbitrerno, što može ukazivati na povredu prava na pravično suđenje.
Ustavni sud takođe konstatuje da u postupku koji je prethodio izjavljivanju ustavne žalbe, činjenično stanje nije utvrđeno jedino na osnovu iskaza N.T, već je iskaz ovog lica (drugog učesnika u predmetnom incidentu) samo jedno od dokaznih sredstava na osnovu kojih su utvrđene odlučne činjenica. Pored ovog svedoka, organi uprave su, između ostalih dokaznih sredstava, pregledali video zapis predmetnog incidenta.

Ocena Upravnog suda, da je u upravnom postupku, na osnovu iskaza očevidaca „i pregledom video zapisa“, pravilno utvrđeno da podnositeljka, predmetne radnje nije učinila kako bi od svog dobra ili dobra drugog odbila istovremeni protivpravni napad, već da je incident ona izazvala, ne ukazuje na proizvoljno postupanje.

Navodi ustavne žalbe da „iskaz N.T. ni u čemu nije potvrdio ni svedok – dežurni nadzornik N.N.“ ne ukazuje na povredu prava na pravično suđenje. Pre svega, ova tvrdnja nije obrazložena, odnosno nije navedeno u čemu se iskazi ovih lica razlikuju. Ustavni sud takođe konstatuje da u obrazloženju osporene presude nije ni navedeno da su N.T. i N.N. imali podudarne iskaze, a da utvrđivanje činjeničnog stanja ocenom različitih iskaza nije protivno pravu na pravično suđenje.

U pogledu navoda podnositeljke da joj je osporenom presudom povređeno pravo na rad, Ustavni sud konstatuje da se odredbom člana 60. stav 1. Ustava, pravo na rad jemči u skladu sa zakonom, te da radni odnos može prestati pod uslovima određenim zakonom. S obzirom na to da je u postupku u kome su poštovane sve procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava, podnositeljki izrečena disciplinska kazna prestanka radnog odnosa, u skladu sa odredbom člana 110. stav 2. tačka 5) Zakona o državnim službenicima, ne postoje ustavnopravni razlozi koji ukazuju na povredu Ustavom zajemčenog prava na rad.

Kako podnositeljka ne navodi ustavnopravne razloge koji ukazuju da su joj osporenom presudom povređena označena ustavna prava, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za odlučivanje.

5. Imajući u vidu sve izloženo Ustavni sud je na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević