Odbijena ustavna žalba zbog neisplaćenog regresa i naknade za ishranu

1. Miodrag Lesić iz Lajkovca je 14. oktobra 2010. godine, preko punomoćnika Jasmine Mihailović, advokata iz Valjeva, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 5126/10 od 22. septembra 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na rad iz člana 60. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe zaposlen u Ministarstvu unutrašnjih poslova, Sektoru za vanredne situacije, VSJ Lajkovac i da mu u periodu od 2 2. aprila 2005. godine do 2 2. aprila 2008. godine nije isplaćen regres za korišćenje godišnjeg odmora i naknada za ishranu u toku rada; da je Upravni sud u osporenoj presudi paušalno potvrdio primenu materijalnog prava upravnih organa, bez utvrđenog činjeničnog stanja, sa obrazloženjem da je tuženi organ pravilno postupio pozivajući se na član 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, koji je bio na snazi do 31. jula 2007. godine, a po kojem je dodatak za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora sadržan u koeficijentu za obračun i isplatu plate u tom periodu; da mesečni obračuni plata u utuženom periodu za podnosioca žalbe nisu sadržali novčane iznose naknade za ishranu i regres za godišnji odmor, odnosno mesečni iznosi plata nisu se menjali u zavisnosti od vremena provedenog na radu, čak ni u vremenu kada je podnosilac žalbe koristi o godišnji odmor ili odsustvovao sa rada po nekom osnovu; da ne stoje ni navodi Upravnog suda da ne postoji osnov za ostvarivanje prava na naknadu jer nije donet opšti akt kao instrument za konkretnu realizaciju ovih prava, pošto, po mišljenju podnosioca, on ne može snositi posledice nepostupanja Vlade i drugih državnih organa; da mu je osporenom presudom povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudom i drugim državnim organima i osnovno načelo da su svi pred zakonom jednaki, pravo na pravično suđenje i pravo na pravičnu naknadu za rad, jer su u istoj pravnoj situaciji Opštinski sud u Temerinu i Opštinski sud u Kragujevcu priznali državnim službenicima pravo na regres za korišćenje godišnjeg odmora i naknadu za ishranu u toku rada.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporeni akt i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe i drugi policijski službenici su podneli M inistarstvu unutrašnjih poslova – Upravi za ljudske resurse zahtev za isplatu regresa za korišćenje godišnjeg odmora i naknade za ishranu u toku rada za period od 22. aprila 2005. godine do 2 2. aprila 2008. godine, koji je rešenjem prvostepenog organa broj 05/2 broj 120-784/08 od 23. juna 2008. godine odbijen kao neosnovan.

Postupajući po žalbi podnosioca i drugih policijskih službenika, Žalbena komisija Vlade je donela rešenje broj 120-01-233/2008-01 od 7. avgusta 2008. godine kojim je žalba odbijena kao neosnovana.

Podnosilac ustavne žalbe i drugi policijski službenici su podneli tužbu protiv navedenog konačnog upravnog akta, koju je Upravni sud odbio kao neosnovnau osporenom presudom U. 5126/10 od 22. septembra 2010. godine. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je pravilno tuženi organ utvrdio da je, saglasno članu 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama ("Službeni glasnik RS", br. 34/01 i 62/06), koji je bio na snazi do 1. januara 2007. godine, dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora sadržan u koeficijentu za obračun i isplatu plate u tom periodu; da je tačno da je Zakonom o radu u članu 118. tač. 5. i 6. propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, međutim da, kako se ovo pravo ostvaruje pod uslovima i u visini propisanoj opštim aktom, a opšti akt u formi kolektivnog ugovora, kao instrument za konkretnu realizaciju ovih prava nije donet, to po oceni Upravnog suda, ne postoji osnov za ostvarivanje prava na naknadu traženih troškova, a kako je zaključio i drugostepeni organ uprave.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Za razmatranje ove ustavne žalbe od značaja su i odredbe sledećih propisa:

Članom 1. stav 2. Zakona o radnim odnosima u državnim organima

("Službeni glasnik RS", br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 i 79/05) bilo je propisano da se odredbe ovog zakona primenjuju na sve zaposlene u državnim organima i izabrana, odnosno postavljena lica, osim onih čija su prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa uređeni posebnim propisima, a stavom 3. da se na zaposlene u državnim organima i izabrana, odnosno postavljena lica primenjuju propisi o radnim odnosima u pogledu onih prava, obaveza i odgovornosti koja zakonom nisu posebno uređena. Članom 71. istog zakona je propisano da protiv svakog rešenja ili drugog akta kojim je odlučeno

o njegovim pravima i obavezama zaposleni u državnom organu, odnosno postavljeno lica ima pravo da podnese prigovor (stav 2.), da se prigovor podnosi funkcioneru koji rukovodi državnim organom u roku od osam dana od dana uručenja rešenja ili drugog akta, a funkcioner je dužan da o njemu odluči u roku od 15 dana, od dana podnošenja prigovora (stav 3.), da ako funkcioner u utvrđenom roku ne odluči o podnetom prigovoru i ako zaposleni, odnosno postavljeno lice, nije zadovoljan odlukom funkcionera povodom podnetog prigovora, zaposleni, odnosno postavljeno lice može se obratiti nadležnom sudu u roku od 15 dana (stav 6.).

Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama ("Službeni glasnik RS", broj 34/01) bilo je propisano: da se plate izabranih, imenovanih i postavljenih lica i zaposlenih iz člana 1. ovog zakona utvrđuju na osnovu: osnovice za obračun plata, koeficijenta koji se množi osnovicom, dodatka na platu, obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plate, u skladu sa zakonom (član 2.); da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 4.); da se koeficijenti za obračun i isplatu plata imenovanih i postavljenih lica i zaposlenih iz člana 1. tač. 1), 3), 4) i 5) ovog zakona utvrđuju aktom Vlade, kojim se zaposleni razvrstavaju u platne razrede, prema zvanjima, zanimanjima ili poslovima (član 8.).

Odredbama Zakona o državnim službenicima ("Službeni glasnik RS", br. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08 i 104/09) propisano je : da se ovim zakonom uređuju prava i dužnosti državnih službenika i pojedina prava i dužnosti nameštenika, te da se pojedina prava i dužnosti državnih službenika u pojedinim državnim organima mogu posebnim zakonom urediti i drukčije ako to proizlazi iz prirode njihovih poslova (član 1.); da je poslodavac državnih službenika i nameštenika Republika Srbija (član 3. stav 1.); da se na prava i dužnosti državnih službenika koji nisu uređeni ovim ili posebnim zakonom ili drugim propisom primenjuju opšti propisi o radu i poseban kolektivni ugovor za državne organe (član 4. stav 1.); da državni službenik ima pravo na platu, naknade i druga primanja prema zakonu kojim se uređuju plate u državnim organima (član 13.); da se Poseban kolektivni ugovor za državne organe (“Službeni glasnik RS“, broj 23/98) primenjuje, izuzev odredaba koje su u suprotnosti sa ovim zakonom, dok ne stupi na snagu Poseban kolektivni ugovor za državne organe, koji će biti zaključen prema ovom zakonu (član 187.).

Zakonom o platama državnih službenika i nameštenika ("Službeni glasnik RS", br. 62/06, 63/06, 115/06 i 101/07) propisano je : da se ovim zakonom uređuju plate, naknade i druga primanja državnih službenika i nameštenika (član 1.); da se plata državnih službenika i nameštenika sastoji od osnovne plate i dodataka na platu i da se u platu uračunavaju i porezi i doprinosi koji se plaćaju iz plate (član 2.); da državni službenik ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak s rada, za vreme koje je proveo na službenom putu u zemlji ili inostranstvu, za smeštaj i ishranu dok radi i boravi na terenu i na naknadu troškova koji su izazvani privremenim ili trajnim premeštajem u drugo mesto rada, te da se uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju propisuju uredbom Vlade (član 37.); da se posebnim kolektivnim ugovorom za državne organe mogu utvrditi i druga primanja državnih službenika, prema opštim propisima o radu (član 39.); da Zakon o platama u državnim organima i javnim službama ("Službeni glasnik RS", broj 34/01) i Uredba o koeficijentima za obračun i isplatu plata izabranih, postavljenih i zaposlenih lica ("Službeni glasnik RS", broj 95/05 – prečišćen tekst) prestaju da se primenjuju na državne službenike i nameštenike 1. januara 2007. godine (član 58. stav 1.).

Zakonom o unutrašnjim poslovima ("Službeni glasnik RS", br. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/01 i 106/03) bilo je propisano: da se na radnike Ministarstva unutrašnjih poslova primenjuju propisi o državnoj upravi, radnim odnosima, zdravstvenom, penzijskom i invalidskom osiguranju i o obrazovanju, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 32.); da se zbog posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova, ovlašćenim službenim licima i radnicima na određenim dužnostima obezbeđuju za najmanje 30 odsto uvećana sredstva za plate u odnosu na sredstva koja se obezbeđuju za ostale radnike Ministarstva unutrašnjih poslova i radnike drugih ministarstava, te da se naknade radnika iz stava 1. ovog člana koji se upućuju na vršenje službene dužnosti u skladu sa odredbama ovog zakona, mogu uvećati do 50 odsto u odnosu na naknade ostalih radnika Ministarstva unutrašnjih poslova i radnika drugih ministarstava (član 47.); da se zvanje, napredovanje, plata i naknade ovlašćenih službenih lica i radnika na određenim dužnostima i druga pitanja iz radnih odnosa, uređuju propisom ministra u skladu sa zakonom (član 48.).

Zakonom o policiji ("Službeni glasnik RS", broj 101/05), koji je stupio na snagu 29. novembra 2005. godine, odredbom člana 146. stav 1. je propisano da policijski službenici i drugi zaposleni u Ministarstvu imaju pravo na platu koja se sastoji od osnovice koju utvrđuje Vlada i osnovnog i dodatnog koeficijenta u odnosu na zvanje, posebne uslove rada, opasnost, odgovornost i složenost poslova. Članom 147. istog zakona je propisano: da se zbog posebnih uslova rada, opasnosti po život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, zaposlenima u Ministarstvu mogu utvrditi koeficijenti za obračun plate koji su od 30 do 50 odsto nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, a u visini mase sredstava potrebnih za isplatu dodatnih koeficijenata iz člana 146. stav 1. ovog zakona (stav 1.); da se na prava i obaveze proistekle iz napred navedenih posebnih uslova rada ne primenjuju odredbe opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi (stav 3.).

Odredbom člana 8. stav 1. Zakona o radu (“Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09) predviđeno je da kolektivni ugovor i pravilnik o radu (u daljem tekstu: opšti akt) i ugovor o radu ne mogu da sadrže odredbe kojima se zaposlenom daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom.

Glava VIII ovog zakona uređuje pitanja zarade, naknade zarade, naknade troškova i drugih primanja. Članom 118. je uređeno pitanje naknade troškova zaposlenog u vezi sa radom, a tač. 5) i 6) propisano da zaposleni, pored ostalog, ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud smatra da je najpre potrebno ispitati da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li osporeni pojedinačni akt povređuje ili uskraćuje ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise, osim u slučajevima u kojima su njihove odluke povredile ustavna prava, ili su zanemarile ta prava, te ako je primena zakona bila proizvoljna ili diskriminatorska, kao i ukoliko je došlo do povrede procesnih prava (na pristup sudu, na obrazloženu odluku, na javnu raspravu i dr.).

Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je osporena presuda doneta od strane zakonom ustanovljenog suda, koji je u postupku sprovedenom u skladu sa Zakonom o upravnim sporovima doneo odluku na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u upravnom postupku. Ustavni sud ukazuje da, saglasno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, između ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i

razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali.

Rešavanje suda u upravnom sporu ima svoje osobenosti, koje se, između ostalog, ogledaju u načelu zakonitosti i načelu oslanjanja suda na utvrđeno činjenično stanje u upravnom postupku. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u kom postupku su ti navodi ocenjeni. Takav slučaj najčešće postoji kada su navodi tužbe u upravnom sporu identični žalbenim navodima, koje je drugostepeni organ već razmatrao i o istim odlučio. Po oceni Ustavnog suda u osporenoj presudi je obrazloženo zašto se odbija tužba podnosioca kao neosnovana, te šta čini suštinske razloge na osnovu kojih je na taj način odlučeno. Upravni sud je, u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima, odbio tužbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao neosnovanu, dajući za svoju odluku ustavnopravno prihvatljive razloge. Naime, Upravni sud je odlučio o tužbi podnosioca na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku, za koje je u sprovedenom postupku ocenio da su u bitnim tačkama potpuno utvrđene, da je iz utvrđenih činjenica izveden pravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja, da je drugostepeni organ uprave ocenio sve žalbene navode dajući za svoju odluku potpune i detaljno obrazložene razloge, a koji navodi su gotovo identični navodima iz podnete tužbe, a u obrazloženju drugostepenog rešenja je detaljno navedeno zbog čega su svi navodi žalbe neosnovani.

Ustavni sud je, na osnovu navedenih odredaba zakona, utvrdio da je u periodu do 31. decembra 2006. godine Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama bilo uređeno, kako pravo zaposlenih u državnim organima na naknadu za ishranu u toku rada i regres za godišnji odmor, tako i način utvrđivanja i isplate ovih naknada, tj. da ove naknade ulaze u koeficijent za obračun plata, što znači da je ova naknada isplaćivana kroz platu zaposlenih u državnim organima. Kako je pravilnik ministra unutrašnjih poslova kojim su uređivane plate i naknade ovlašćenih službenih lica i radnika na određenim dužnostima donet u skladu sa zakonom, što znači i sa odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, to je i naknada za ishranu u toku rada i regres za godišnji odmor ovim licima isplaćivana kroz platu. Naime, kada su u pitanju zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova, na plate zaposlenih su se u utuženom periodu primenjivale i odredbe Zakona o unutrašnjim poslovima, odnosno Zakona o policiji, ali naknade troškova i druga primanja lica zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, pa i ovlašćenih lica, odnosno policijskih službenika, nisu uređena ovim zakonima, te se na njih u tom pogledu primenjuju propisi koji važe za ostale zaposlene u državnim organima, odnosno državne službenike. Takođe, prema odredbama Zakona o radnim odnosima u državnim organima, kao lex specialis-a u odnosu na Zakon o radu, kojim se uređivao opšti pravni režim zaposlenih u državnim organima, zaposleni u državnim organima su zaštitu svojih prava utvrđenih pojedinačnim aktima funkcionera mogli da traže putem prigovora na rešenje o kome je odlučivao funkcioner, a zatim i u postupku pred sudom, u propisanim rokovima, te se zakonitost rešenja o utvrđivanju plate ne može ispitivati nakon proteka ovih rokova.

Ustavni sud je dalje utvrdio da je Zakon o platama državnih službenika i nameštenika poseban zakon koji počev od 1. januara 2007. godine uređuje pitanje plata, naknada i drugih primanja državnih službenika i nameštenika, te da je, saglasno članu 39. navedenog zakona, propisana mogućnost da se posebnim kolektivnim ugovorom za državne organe mogu utvrditi i druga primanja državnih službenika, odnosno nameštenika, prema opštim propisima o radu.

Dakle, Ustavni sud je utvrdio da posebnim zakonima koji od 1. januara 2007. godine uređuju prava državnih službenika i nameštenika, pored ostalog, na platu, naknadu i druga primanja, nije izričito garantovano pravo na naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da Uredba o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika izričito u članu 2. navodi troškove koji se nadoknađuju državnim službenicima i nameštenicima, pri čemu ne predviđa da su pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora posebna vrsta takvih troškova na koje državni službenici i nameštenici imaju pravo.

Ustavni sud je dalje konstatovao da Zakon o radu, kao opšti radnopravni propis, na čiju mogućnost primene pri zaključivanju posebnog kolektivnog ugovora za državne organe upućuje odredba člana 39. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika, u glavi VIII razlikuje zaradu, naknadu zarade, naknadu troškova i druga primanja, a da je naknada troškova uređena članom 118, koji u tač. 5) i 6) propisuje da zaposleni, pored ostalog, ima pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da posebni propisi koji uređuju prava državnih službenika i nameštenika ne garantuju kao posebno primanje pravo na naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, te da je Zakonom o radu, kao opštim propisom, predviđena samo mogućnost da se opštim aktom ili ugovorom o radu može utvrditi pravo zaposlenog, odnosno državnog službenika i nameštenika, na ovakvu vrstu drugog primanja. Stoga, po oceni Ustavnog suda, ne postoji obaveza Republike Srbije da kao poslodavac državnih službenika i nameštenika, utvrdi pravo svojih zaposlenih na ovakvu vrstu drugih, posebnih primanja, već je to zakonom predviđena mogućnost. Obaveza poslodavca da zaposlenom državnom službeniku i namešteniku obezbedi naknadu troškova na ime mesečne ishrane u toku rada za dane provedene na radu, kao i regres za korišćenje godišnjeg odmora, postoji od 1. januara 2009. godine na osnovu Odluke o primeni Opšteg kolektivnog ugovora na sve poslodavce na teritoriji Republike Srbije ("Službeni glasnik RS", broj 104/08), ali je primena ovih odredaba odložena Aneksom II Opšteg kolektivnog ugovora ("Službeni glasnik RS", broj 8/09).

Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da je u predmetnom upravnom postupku ocenjeno da su u periodu do 31. decembra 2006. godine naknade koje se potražuju zahtevom isplaćene, a da u ostalom delu spornog perioda nakon navedenog datuma ne postoji osnov ni u posebnim, niti u opštim propisima za ostvarivanje prava na naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, jer nema odgovarajućeg kolektivnog ugovora kao opšteg akta i instrumenta za njihovu konkretnu realizaciju, te da je stoga i zahtev, između ostalih, i ovde podnosioca ustavne žalbe, neosnovan.

Po nalaženju Ustavnog suda, ovakav stav i ocena upravnih organa, te i Upravnog suda, su zasnovani na prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo da su u osporenoj presudi materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je ovaj stav zauzeo i u svojim odlukama Už – 2111/2009 od 14. marta 2012. godine i Už-3683/2010 od 23. maja 2012. godine.

Uvidom u dostavljenu pravosnažnu delimičnu presudu Opštinskog suda u Kraguejvcu 2P. 760/07 od 18. decembra 2008. godine, Ustavni sud je utvrdio da je njome odlučeno o zahtevu tužilje – nameštenika u Ministarstvu pravde za isplatu naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 22. oktobra 2004. godine do 31. decembra 2006. godine, odnosno da je njome odlučeno o tužbenom zahtevu koji se odnosi na deo perioda iz tužbe o kojoj je odlučeno osporenom presudom, s obzirom da se osporena presuda odnosi i na period posle 31. decembra 2006. godine, kada je došlo do promene propisa koji regulišu sporna pravna pitanja. Međutim, mada je Okružni sud u Kragujevcu u dostavljenoj presudi Gž1. 60/90 od 11. decembra 2009. godine, kojom je potvrdio delimičnu prvostepenu presudu, zauzeo drugačiji pravni stav od stava Upravnog suda u osporenoj presudi, Ustavni sud je ocenio da dostavljena presuda ne može biti od uticaja na drugačije rešavanje ove ustavne žalbe. Naime, Ustavni sud smatra da se, načelno, određena odstupanja u tumačenju prava mogu prihvatiti kao prirodno svojstvena svakom pravosudnom sistemu. Dalje, Ustavni sud je utvrdio da je dostavljena i kopija prvostepene presude Opštinskog suda u Temerinu P1. 8/08 od 22. decembra 2009. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev policajaca da im tužena isplati naknadu za neplaćeni topli obrok i regres, kao i dodatke na platu po osnovu prekovremenog rada, rada noću i rada u vreme državnih i verskih praznika za period od 1. maja 2004. godine do 31. decembra 2007. godine. Međutim, navedena presuda je preinačena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3499/10 od 24. marta 2010. godine, tako što je tužbeni zahtev tužilaca odbijen kao neosnovan, te dostavljena presuda ne može biti od uticaja na drugačije rešavanje ove ustavne žalbe. Takođe, kao što je napred izneto, Ustavni sud je našao da se osporena presuda Upravnog suda zasniva na ustavnopravno prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog materijalnog prava.

Ustavni sud je ovakav stav zauzeo i u Odluci Už-3377/2010 od 10. oktobra 2012. godine.

Imajući u vidu sve izloženo, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Upravnog suda U. 5126/10 od 22. septembra 2010. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao ni pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Odlučujući o postojanju povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnju da je osporenom presudom podnosilac ustavne žalbe n a bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocu zbog nekog njegovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Podnosilac ustavne žalbe, takođe, smatra da mu je osporenom presudom povređeno i pravo na rad zajemčeno članom 60. Ustava. U vezi sa navodima o povredi ovog prava, podnosilac se nije konkretno pozva o na neki od principa sadržanih u navedenom članu Ustava, već povredu ovog prava vezuje za povredu prava na pravično suđenje, a s obzirom na to da je Ustavni sud već dao svoju ocenu u delu koji se tiče povrede navedenog prava, sledi i da navodi podnosioca o povredi prava na rad nisu osnovani.

Sledom navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11).

6. Na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u izreci.