Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku. Sud je utvrdio da se četvorogodišnji prekid postupka, određen na predlog stranaka, ne može pripisati u krivicu sudu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovana Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), u postupku po ustavnoj žalbi maloletne J. P . iz Beograda , čiji je zakonski zastupnik otac D. P . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sedni ci Veća održanoj 20. aprila 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba maloletne J. P . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sud om u Beogradu u predmetu P. 25809/11 (inicijalno predmet Prvog op štinskog suda u Beogradu P. 9850/06), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zakonski zastupnik maloletne J. P . iz Beograda, otac D. P, u njeno ime, podneo je Ustavnom sudu, 13. maja 2014. godine, preko punomoćnika M. S, advokata iz Beograda , ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 853/13 od 12. februara 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sud om u Beogradu u predmetu P. 25809/11 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9850/06).

U ustavnoj žalbi se navodi: da je parnični postupak radi naknade nematerijalne štete , zbog povreda zadobijenih u saobraćajnoj nesreći, koji je podnositeljka ustavne žalbe vodila u svojstvu tužilje, tr ajao više od sedam godina; da je osporenom presudom zbog pogrešne primene materijalnog prava, dosudom niskih novčanih iznosa na ime nematerijalne štete i odbijanjem da joj se dosudi kamata na sudske troškove počev od dana presuđenja, povređeno pravo na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava.

Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih Ustavom garantovanih prava, kao i pravo na naknadu nematrijalne štete zbog kršenja navedenih prava i troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbama člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 25809/11 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9850/06), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Zakonski zastupnik maloletne J. P . iz Beograda podneo je 14. novembra 2006. godine, preko punomoćnika M . S, advokata iz Beograda, tužbu Prvom opštinskom sudu u B eogradu protiv tuženih – J. Z. iz Beograda i Osiguranja „M.“ iz Beograda, radi naknade štete, zbog povreda zadobijenih u saobraćajnoj nesreći. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 9850/06.

Prvi opštinski sud u Beogradu je dostavio tužbu na odgovor tuženima. Nakon dobijanja odgovora na tužbu i tri održana ročišta (9. marta, 10. maja i 17. septembra 2007. godine) , na predlog punomoćnika parničnih stranaka, određen je prekid postupka do okončanja istražnog postupka u predmetu Ki. 1813/06 pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu. Punomoćnici parničnih stranaka nisu tražili pismeni o tpravak rešenja, odrekli su se prava na žalbu, pa je rešenje postalo pravnosnažno danom donošenja, 17. septembra 2007. godine.

Tužilja je, preko punomoćnika, podneskom od 10. novembra 2011. godine obavestila sud da je, u međuvremenu, krivični postupak protiv prvotuženog okončan i tražila da sud nastavi parnični postupak.

Prvostepeni postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, na koji je nakon 1. januara 2010. godine prešla nadležnost za odlučivanje, a predmetu je dodeljen broj P. 25809/11. Do donšenja presude zakazano je šest ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva ročišta nisu održana zbog nedostatka procesnih pretpostavki. U sprovedenom dokaznom postupku izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, saslušane su parnične stranke i na predlog tužilačke strane sprovedeno medicinsko veštačenje na okolnosti pretrpljenih fizičkih bolova, straha i umanjenja životne sposobnosti.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 25809/11 od 19. novembra 2012, godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev maloletne tužilje, pa su obavezani tuženi da joj na ime naknade štete isplate , i to – za pretrpljene fizičke bolove iznos od 15.000 dinara, za umanjenu opštu životnu sposobnost iznos od 50.000 dinara i za psihičke patnje zbog estetske naruženosti iznos od 30.000 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 19. novembra 2012. godine do isplate; stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan veći deo tužbenog zahteva maloletne tužilje od dosuđenog stavom prvim izreke, i to za pretrpljene fizičke bolove za iznos od još 15.000 dinara, za umanjenu životnu sposobnost za iznos od još 50.000 dunara, za psihičke patnje zbog estetske naruženosti za iznos od još 50.000 dinara, kao i u celini zahtev maloletne tužilje na ime naknade štete za pretrpljeni strah u traženom iznosu od 50.000 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate ; stavom trećim izreke obavezani su tuženi da maloletnoj tužilji na ime troškova parničnog postupka solidarno isplate iznos od 134.200 dinara i stavom četvrtim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev maloletne tužilje kojim je traženo da se obavežu tuženi da joj na iznos od 134.200 dinara na ime troškova parničnog postupka, solidarno isplate zakonsku zateznu kamatu od dana presuđenja do isplate.

Podnetim žalbama punomoćnik maloletne tužilje i tuženi J. Z. pobijali su navedenu presudu i to tužilja u stavu drugom izreke, iz svih zakonskih razloga, a tuženi u stavu prvom izreke , zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, kao i odluku o troškovima parničnog postupka sadržanu u stavu trećem izreke pobijane presude.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 853/13 od 12. februara 2014. godine, u stavu prvom izreke, potvrđena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 25809/11 od 19. novembra 2012. godine u stavu prvom njene izreke u odnosu na tuženog J.Z. i u delu stava drugog njene izreke kojim je odlučeno o naknadi nematerijalne štete za psihičke patnje tužilje zbog estetske naruženosti u odnosu na oba tužena, sa zakonskom zateznom kamatom, pa su i žalbe tužilje maloletne J. P . i tuženog J . Z . odbijene kao neosnovane ; stavom drugim izreke je preinačena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 25809/11 od 19. novembra 2012. godine u preostalom delu stava drugog njene izreke, tako što su obavezan i tuženi J. Z. i A. D. za osiguranje „M .“ Beograd da maloletnoj tužilji J. P . na ime naknade štete, pored iznosa koje su obavezani da joj plate stavom prvim izreke pobijane presude, isplate za pretrpljene fizičke bolove iznos od još 15.000 dinara, na ime naknade za umanjenu životnu sposobnost iznos od još 50.000 dinara, te da joj na ime naknade za pretrpljeni strah isplate iznos od 50.000 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 19. novembra 2012. godine do isplate, u roku od 15 dana po prijemu pismenog otpravka ove odluke; stavom trećim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tuženog J. Z. I potvrđena odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u stavu trećem izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 25809/11 od 19. novembra 2012. godine u odnosu na njega.

U obrazloženju osporene drugostepene presude, između ostalog, navedeno je: da se osnovano žalbom maloletne tužilje pobija prvostepena presuda u stavu drugom izreke, u delu kojim je odbijen kao neosnovan veći deo tužbenog zahteva maloletne tužilje na ime naknade štete za pretrpljene fizičke bolove, za umanjenu životnu sposobnost i za strah od onog dosuđen og stavom prvim izreke pobijane presude, zbog pogrešne primene materijalnog rava (član 200. Zakona o obligacionim odnosima); da bi, imajući u vidu intenzitet i dužinu trajanja fizičkih bolova koje je tužilja trpela kritičnom prilikom, težinu povreda koje je trpela, godine njenog života u tom trenutku, pravičnu na knadu nematerijalne štete za ovaj vid štete po nalaženju drugostepenog suda shodno odredbama člana 200. u vezi sa članom 223. Zakona o parničnom postupku predstavljao iznos od 150.000 dinara, pa kako je u vansudskom postupku maloletnoj tužiljui po tom osnovu isplaćeno 120.000 dinara, te kako je stavom prvim izreke pobijane presude tužilji po istom osnovu dosuđen iznos od 15.000 dinara, to po nalaženju drugostepenog suda, maloletnj tužilji za ovaj vid štete na ime pravične naknade pripada iznos od još 15.000 dinara; da se , imajući u vidu ukupno umanjenje životne aktivnosti kod maloletne tužilje iznos od 13% (kako sa ortopedsko-hiruškog, tako i sa neuropsihijatrijskog aspekta), osnovano žalbom maloletne tužilje ukazuje da dosuđeni iznos od 50.000 dinara ne predstavlja pravičnu naknadu za ovaj vid štete; da bi kod ovako utvrđenog stepena umanjenja životne aktivnosti maloletnoj tužilji, imajući u vidu njene godine života, te sve okolnosti konkretnog slučaja, pravičnu naknadu štete predstavljao iznos od 26.000 dinara; da kako je u vansudskom postupku maloletnoj tužilji po ovom osnovu isplaćen iznos od 160.000 dinara, i to samo za očigledno umanjenje životne aktivnosti od 10% sa hiruško-ortopedskog aspekta, te kako joj je stavom prvim izreke pobijane presude dosuđen iznos od 50.000 dinara po ovom osnovu, to joj na ime pravične naknade pripada iznos od još 50.000 dinara; da bi , najzad, imajući u vidu intenzitet i dužinu trajanja straha koji je tužilja trpela u vezi sa zadobijenom povredom, godine njenog života, te sve druge okolnosti konkretnog slučaja, po nalaženju drugostepenog suda, pravičnu naknadu štete predstavljao iznos od 140.000 dinara; da, kako joj je u vansudskom postupku za ovoj vid štete isplaćen iznos od 90.000 dinara, suprotno stanovištu prvostepenog suda, tužilji pripada za ovoj vid štete iznos od još 50.000 dinara, te da na sve dosuđene iznose ovom presudom maloletnoj tužilji pripada zakonska zatezna kamata od dana donošenja presude do isplate shodno članu 277. Zakona o obligacionim odnosima.

Dalje, u obazloženju osporene drugostepene presude, navedeno je i da suprotno navodima žalbe maloletne tužilje i prvotuženog, imajući u vidu stepen estetske naruženosti koji je lakog stepena, pravičnu naknadu za ovoj vid štete predstavlja iznos od 30.000 dinara, kako je to pravilno našao prvostepeni sud, pa je pravilno postupio kada je odlučio kao u stavovima prvom i drugom izreke ožalbene presude u pogledu ovog vida štete; da je iz navedenih razloga odlučeno kao u stavu prvom izreke drugostepene presude, primenom člana 375. ZPP, a u stavu drugom izreke primenom člana 380. stav 4. ZPP, u vezi sa članom 200. ZOO i članom 224. ZPP, te da je kao pravilna potrvrđena i odluka o troškovima parničnog postupka, sadržana u stavu trećem izreke pobijane presude, jer je doneta samo shodno odredbama čla. 149. I 150. ZPP, a preinačenje nije uticalo na visinu dosuđenih troškova.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 14. aprila 2014. godine uručen punomoćniku tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustav, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 14. novembra 2006. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 853/13 od 12. februara 2014. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao više od sedam godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, može da ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, imajući u vidu da je parnica vođena radi naknade štete zbog povreda koje je zadobilo maloletno lice u saobraćajnoj nesreći.

Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je konstatovao da je predmet postupka bio od izuzetnog značaja za podnositeljku ustavne žalbe, imajući u vidu da je u svojstvu tužilje vodila parnicu zbog povreda koje zadobila u saobraćajnoj nesreći koju nije skrivila.

Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio u izvesnoj meri činjenično i pravno složen, imajući u vidu, da je na predlog punomoćnika tužilje određeno medicinsko veštačenje radi utvrđivanja i razjašnjenja činjenica bitnih za presuđenje, za koje je bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže.

Međutim, Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju od presudnog značaja za ocenu osnovanosti navoda podnositeljke ustavne žalbe analiza postupanja nadležnih sudova i analiza ponašanja ostalih učesnika u postupku, pre svega parničnih stranaka, među kojima i punomoćnika podnositeljke ustavne žalbe, kao tužilje, tokom postupka.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud zakazivao ročišta za glavnu raspravu u periodima od po nekoliko meseci, kao i da u postupanju prvostepenog suda nije bilo perioda izražene neaktivnosti u preduzimanju potrebnih procesnih radnji kako bi se postupak sproveo efikasno i bez odugovlačenja. Takođe, ni postupanje po izjavljenim žalbama parničnih stranaka protiv prvostepene presude nije bilo nerazumno dugo, budući da je drugostepena presuda doneta u roku od godinu dana i tri meseca.

U pogledu ponašanja parničnih stranaka, pa i punomoćnika tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud odredio prekid parničnog postupka do okončanja istražnog postupka, koji je u međuvremenu vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu, te da je nastavak parničnog postupka punomoćnik tužilje zatražio nakon četiri godine od kad je postupak prekinut. Pri tome, parnične stranke nisu prigovorile određivanju prekida postupka od strane suda, iz navedenih razloga, odnosno nisu izjavile žalbu protiv rešenja o prekidu postupka. U tom smislu, Ustavni sud konstatuje da se prekid postupka u trajanju od četiri godine ne može pripisati u krivicu, odnosno staviti na teret parničnom sudu, budući da je parnični postupak, ne računajući vreme prekida za koje ne postoji odgovornost suda, pravnosnažno okončan pred dve sudske instance za nešto više od tri godine.

Imajući u vidu sve izneto, ukupnu dužinu trajanja postupka, dužinu trajanja prekida postupka, kao i da samo ona zakašnjenja, koja se mogu pripisati državnim organima, mogu dovesti do toga da se smatra da nije poštovan zahtev suđenja u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da se ne mogu kao osnovani prihvatiti navodi podnositeljke ustavne žalbe da joj je isključivo zbog nedelotvornog postupanja suda povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

5. Rešavajući o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se u ustavnoj žalbi u suštini, osporava način na koji je u osporenoj presudi primenjeno merodavno materijalno pravo.

Ustavni sud prethodno ukazuje na to da u postupku pružanja ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda nije nadležan da preispituje pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i ocenjuje valjanost izvedenih dokaza u postupku pred redovnim sudovima, niti da vrši instancionu kontrolu zakonitosti donetih sudskih odluka, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je osporena drugostepena presuda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava, da su izneti jasni razlozi za određivanje visine nematerijalne štete, u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Po shvatanju Ustavnog suda, Apelacioni sud u Beogradu je razmotrio sva odlučna pitanja, kao i sve okolnosti koje su bile od uticaja za donošenje osporene preinačujuće presude.

Ustavni sud posebno ističe da se kod dosuđivanja novčane naknade zbog pretrpljenih fizičkih bolova i straha, po pravilu ne može govoriti o identitetu činjeničnog stanja, te da visina ove naknade zavisi od sticaja brojnih objektivnih i subjektivnih stanja i okolnosti, o čemu po sopstvenoj dispoziciji odlučuju parnični sudovi, krećući se u granicama zahteva pravičnosti i proporcionalnosti, a u skladu sa odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da je ustavna žalba, ratione materiae, inkompatibilna sa osporenom presudom u delu u kome podnosilac ističe povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

U pogledu navoda kojima se ukazuje na nepravilnost odluke parničnog suda o zateznoj kamati na dosuđene troškove, Ustavni sud, najpre, konstatuje da podnositeljka isto nije isticala u žalbi koju je izjavila protiv prvostepene presude parničnog suda. Ustavni sud ukazuje da je ustavna žalba supsidij erno pravno sredstvo, što znači da je podnositeljka obavezna da iskoristi sva dozvoljena prava sredstva u zaštiti svojih prava pre podnošenja ustavne žalbe, kao i da u tim pravnim sredstvima istakne sve okolnosti i činjenice koji su od značaja za pravilnu i zakonitu ocenu primene materijalnog i procesnog prava od strane suda niže instance. Isticanje takvih činjenica i okolnosti prvi put u ustavnoj žalbi stavlja Ustavni sud u položaj instancionog suda, a uloga Ustavnog suda nije da u postupku po ustavnoj žalbi umesto redovnih sudova tumači propise i odlučuje o subjektivnim pravima i obavezama stranaka.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, u odsustvu očigledne proizvoljnosti u odlučivanju parničnog suda, ocenio da se konkretni navodi ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje ne mogu smatrati ustavnopravno prihvatljivim argumentima kojima se potkrepljuje tvrdnja o povredi Ustavom zajemčenog prava, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporenu presudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu izreke.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni s ud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti