Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog arbitrernog odlučivanja o troškovima postupka

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Niži sudovi su pogrešno dosudili srazmeran deo troškova postupka na osnovu prvobitnog, a ne naknadno preciziranog tužbenog zahteva, iako je tužilac u potpunosti uspeo sa konačno postavljenim zahtevom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, dr Milan Marković i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi A. K . iz Čajetine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. decembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. K . i utvrđuje da je stavom drugim izreke presude Višeg suda u Užicu Gž. 372/15 od 26. maja 2015. godine i stavom drugim izreke presude Osnovnog suda u Užicu P. 70/14 od 6. februara 2015. godine povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Užicu Gž. 372/15 od 26. maja 2015. godine, u stavu drugom izreke, i određuje da isti sud donese novu odluku o žalb i podnosioca ustavne žalbe izjav ljenoj protiv stava drugog izreke presude Osnovnog suda u Užicu P. 70/14 od 6. februara 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. K . iz Čajetine je , 8. jula 2015. godine, preko punomoćnika Ž. Dž , advokata iz Čajetine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presuda Višeg suda u Užicu Gž. 372/15 od 26. maja 2015. godine i Osnovnog suda u Užicu P. 70/14 od 6. februara 2015. godine , u del ovima kojima je odlučeno o troškovima parničnog postupka, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da i pored činjenice da je u celini usvojio tužbeni zahtev , prvostepeni sud je podnosiocu ustavne žalbe , kao tužiocu u predmetnom sporu, dosudio srazmeran iznos troškova na ime zastupanja od strane advokata, nalazeći da je uspeo samo sa 1/5 od zahteva postavljenog u tužbi; da je takvu ocenu u celini prihvatio drugostepeni sud; da je podnosilac ustavne žalbe odmah nakon obavljenog građevinskog veštačenja tužbeni zahtev opredelio u skladu sa mišljenjem veštaka; da je prvostepeni sud tako opredeljen tužbeni zahtev u celini usvojio i prilikom prvog presuđenja; da je nakon ukidanja prvobitne presude tužbeni zahtev ostao neizmenjen, ali je prvostepeni sud i dalje kao vrednost predmeta spora cenio novčani iznos označen u tužbi.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da „preinači“ osporenu drugostepenu presudu , tako što će podnosiocu dosuditi sve troškove parničnog postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u osporene akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari :

Podnosilac ustavne žalbe je 3. februara 20 11. godine, u svojstvu tužioca, podneo Osnovnom sudu u Užicu – Sudska jedinica u Čajetini tužbu protiv tužen ih privrednog društva „P.“ a.d. Užice i JP „P.“ Beograd, radi naknade štete zbog trajnog zauzeća dela katastarske parcele broj …/7, KO Jablanica , izgradnjom asfaltnog puta . K ao vrednost predmeta spora je označen iznos od 400.000 dinara, koji je, po mišljenju tužioca, predstavljao (tržišnu) vrednost zauzetog dela predmetne nepokretnosti .

Nalaz i mišljenje određenog sudskog veštaka građevinske struke je predat prvostepenom sudu 4. juna 2013. godine. Zadatak veštaka se ogledao u identifik aciji zauzet og de la predmetne parcele, oceni da li isti po svojim karakteristikama predstavlja javni put, te u određivanju njegov e tržišn e vrednost i na dan obavljenog veštačenja . Po mišljenju veštaka, tržišna vrednost zauzetog dela predmetne parcele (161m2) je na dan veštačenja iznosila 72.450 dinara.

Presudom Osnovnog suda u Užicu – Sudska jedinica u Čajetini P. 132/11 od 4. septembra 2013. godine je usvojen tužbeni zahtev u celini, te su tuženi solidarno obavezani da tužiocu, na ime zauzetog dela katastarske parcele broj …/7, KO Jablanica , isplate iznos od 72.450 dinara , sa zateznom kamatom od dana presuđenja do konačne isplate. U uvodu ove presude je kao vrednost predmeta spora označen iznos od 400.000 dinara, dok je u obrazloženju prvostepeni sud konstatovao da je tužilac na završnom ročištu za glavnu raspravu (4. septembra 2013. godine) tužbeni zahtev opredelio u skladu sa mišljenjem veštaka građevinske struke. Postupajući po žalbi tuženih, Viši sud u Užicu je doneo rešenje Gž. 8/14 od 17. januara 2014. godine, kojom je ožalbenu presudu ukinuo i predmet vratio na ponovni postupak.

U ponovnom postupku je Osnovni sud u Užicu doneo ustavnom žalbom osporenu presudu P. 70/14 od 6. februara 2015. godine, kojom je ponovo usvoj en tužbeni zahtev u celini, te su tužen i solidarno obavezan i da tužiocu, na ime zauzetog dela katastarske parcele broj …/7, KO Jablanica , isplate iznos od 72.450 dinara , sa zateznom kamatom od dana presuđenja do konačne isplate (stav prvi izreke). Tuženi su, takođe, obavezani da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 67.400 dinara (stav drugi izreke) . U uvodu ove presude je kao vrednost predmeta spora ponovo označen iznos od 400.000 dinara, dok je u obrazloženju prvostepeni sud konstatovao da je tužilac tokom postupka tužbeni zahtev precizirao na iznos od 72.450 dinara. Što se tiče odluke o troškovima parničnog postupka, u obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac u odnosu na prvobitno postavljeni tužbeni zahtev samo delimično uspeo u parnici, zbog čega mu se priznaje srazmeran iznos troškova postupka , sem troškova veštačenja u iznosu od 42.000 dinara i troškova uviđaja na licu mesta u iznosu od 4.600 dinara, koji mu se u celini priznaju kao nužni; da se sud svojom odlukom ne pridružuje prihvaćenom stavu sudske prakse da se tužiocu, ukoliko u celini uspe sa smanjenim – preciziranim tužbenim zahtevom , priznaju svi troškovi spora; da se takav stav ne zasniva na „zdravom razumu“ i pravnoj logici , iz razloga što do smanjenja tužbenog zahteva ne dolazi samo zbog nepoznavanja visine štete dok se ne obavi veštačenje, nego i voljnim smanjenjem, usled postojanj a svesti tužioca da ne može uspeti sa previsoko postavljenim tužbenim zahtevom; da se tužiocu od nastalih troškova na ime zastupanja od strane advokata (104.000 dinara) priznaje samo srazmeran deo u iznosu od 20.800 dinara, imajući u vidu da je tužilac uspeo sa 1/5 od prvobitno postavljenog tužbenog zahteva u visini od 400.000 dinara ; da su prilikom odlučivanja o troškovima parničnog postupka primenjene odredbe člana 150, člana 153. stav 2. i čl. 154. i 163. Zakona o parničnom postupku.

Postupajući po žalbi tužioca, Viši sud u Užicu je doneo osporenu presudu Gž. 372/15 od 26. maja 2015. godine, kojom je u stavu drugom izreke preinačio ožalbenu presudu u delu odluke o troškovima parničnog postupka, tako što je tužene obavezao da tužioc u solidarno isplate iznos od 82.450 dinara. U obrazloženju osporene drugoste pene presude je, pored ostalog, navedeno: da je odlučujući o troškovima parničnog postupka prvostepeni sud, s obzirom na postavljeni tužbeni zahtev u visini od 400.000 i dosuđeni iznos od 72.450 dinara, tužiocu dosudio srazmerne troškove spora; da je od 104.000 dinara, koliko ukupno iznose troškovi na ime zastupanja od strane advokata, tužiocu, zbog uspeh a u sporu od 1/5, dosuđeno 20.800 dinara ; da su tužiocu troškovi veštačenja i uviđaja u ukupnom iznosu od 46.600,00 dinara priznati u cel ini, tako da troškov i postupka, koje je prvostepeni sud priznao i dosudio tužiocu , ukupno iznose 67.400,00 dinara ; da se neosnovano žalbom tužioca ističe da je tužilac u celini uspeo u sporu ; da je prvostepeni sud odlučio o zahtevu tuži oca za naknadu troškova, prema opredeljenom troškovniku, dajući jasno i dovoljno obrazlož enje koje troškove je tužiocu priznao kao nužne i zašto je dosudio srazmerne troškove na ime zastupanja od strane advokata ; da se, međutim, osnovano žalbom tužioca ističe da je prvostepeni sud pogrešio kada tužiocu nije dosudio troškove na ime takse na tužbu, presudu, žalbu i odluku po žalbi ; da je sudska taksa zakonska obaveza i sud je dužan da do zaključenja glavne rasprave traži uplatu iste; da se stoga radi o nužnim troškovima koji se stranci koja uspe u sporu priznaju ; da na osnovu uspeha u sporu u visini od 72.450 dinara, a saglasno Zakonu o sudskim taksama, tužiocu , na ime taksi na tužbu i presudu , pripada po 4.798,00 dinara ; da imajući u vidu da je izjavio žalbu samo protiv odluke o troškovima postupka, koja je sadržana u presudi P. 132/11 od 4. septembra 2013. godine, shodno članu 36. stav 8. Zakona o sudskim taksama, tužiocu pripadaju troškovi na ime taksi na žalbu i rešenje drugostepenog suda Gž. 8/14 od 17. januara 2014. godine u iznosu od po 2.727 dinara; da pored troškova na ime sudskih taksi (u ukupnom iznosu od 15.050 dinara), tužiocu pripadaju troškovi veštačenja i uviđaja u iznosu od 46.600,00 dinara i troškovi zastupanja od strane advokata, srazmerno uspehu u spor u, u iznosu od 20.800 dinara , zbog čega ukupni troškovi koji su tužiocu priznati i dosuđeni stavom drugim izreke iznose 82.450 dinara .

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.) .

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13 -Odluka US i 55/14 ) (u daljem tekstu: ZPP) je propisano: da su parnični troškovi izdaci učinjeni u toku ili povodom postupka, da parnični troškovi obuhvataju i nagradu za rad advokata i drugih lica kojima zakon priznaje pravo na nagradu (član 150.); da stranka koja u celini izgubi parnicu dužna je da protivnoj stranci naknadi troškove, da ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh da odredi da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova (član 153. st. 1. i 2.); da će sud prilikom odlučivanja koji će troškovi da se naknade stranci da uzme u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, a o tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o iznosu troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti (član 154. stav 1.); da tužba mora da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, vrednost predmeta spora, kao i druge podatke koje mora imati svaki podnesak (član 192. stav 1.); da će sud da izvede dokaz veštačenjem ako je radi utvrđivanja ili razjašnjenja neke činjenice potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže (član 259.).

5. Ocenjujući navod e o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je konstat ovao da se ustavnom žalbom, u suštini, ukazuje da parnični sudovi nisu mog li da primen e odredbu člana 153. stav 2. ZPP na konkretan slučaj, s obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe u celini uspeo sa postavljenim tužbenim zahtevom .

Stoga, Ustavni sud smatra da, u okviru ocene osnovanosti ovih navoda, treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud najpre ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), prema kome se odlučivanje o troškovima postupka smatra sastavnim delom suđenja, odnosno "delom utvrđenja građanskih prava i obaveza" u smislu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (videti presude ESLjP Robins protiv Ujedinjenog Kraljevstva, od 23. septembra 1997. godine, broj p redstavke 22410/93, stav 29. i Rotaru protiv Rumunije, od 4. maja 2000. godine, broj predstavke 28341/95, stav 78.). Ustavni sud je ovakvo stanovište prihvatio u svojoj praksi (videti, pored ostalih, odluke Už-914/2012 od 5. februara 2015. godine i Už-10865/2013 od 17. decembra 2015. godine).

Uzimajući u obzir pitanja koja se u ustavnoj žalbi postavljaju kao sporna sa ustavnopravnog aspekta, Ustavni sud nalazi da je za konkretan slučaj od značaja i stav ESLjP prema kome se pravičnost suđenja ostvaruje kroz isključenje proizvoljnosti u postupanju i odlučivanju od strane redovnih sudova, što podrazumeva obavezu tih sudova da se pridržavaju utvrđenih procesnih pravila tokom postupka. ESLjP je u presudi Sotiris and Nikos Koutras Attee protiv Grčke, broj predstavke 39442/98, od 16. novembra 2000. godine, pored ostalog, istakao da stranke uvek imaju pravo da očekuju da će se postojeća pravila primeniti na njihov slučaj. Ustavni sud smatra da je izneti stav od izuzetne važnosti, jer strankama u postupku omogućava da svoje ponašanje usklade sa postojećim procesnim pravilima, u kom slučaju na njihovoj strani postoji i legitimno očekivanje da se na njihov slučaj ta postojeća pravila i primeniti.

Ustavni sud polazi od toga da je osporenom presudom Osnovnog sud a u Užicu P. 70/14 od 6. februara 2015. godine u celini usvojen tužbeni zahtev podnosi osca ustavne žalbe, koji je on postavio tužbom, a opredelio na ročištu za glavnu raspravu održanom 4. septembra 201 3. godine. Viši sud u Užicu je osporenom presudom Gž. 372/15 od 26. maja 2015. godine takvu odluku potvrdio. Međutim, kada je reč o troškovima postupka, parnični sudovi su stanovišta da je kod ocene uspeha podnosioca ustavne žalbe u sporu relevantna visina tužben og zahteva postavljenog u sam oj tužbi . Imajući u vidu da je vrednost predmeta spora u tužbi označena na iznos 400.000 dinara, a da je podnosiocu ustavne žalbe osporenom prvostepenom presudom dosuđen iznos od 72.450 dinara, parnični sudovi su zaključi li da je on samo delimično uspe o u sporu (1/5 od vrednosti tužbenog zahteva postavljenog u tužbi ), zbog čega su mu, primen om člana 1 53. stav 2. ZPP, troškove na ime zastupanja od strane advokata dosu dili srazmernom tom uspehu (od ukupno 104.000 dinara dosuđeno 20.800 dinara).

Ustavni sud konstatuje da su Osnovni sud u Užicu i Viši sud u Užicu očigledno zanemarili činjenicu da je podnosilac ustavne žalbe zahtev , koji je postavio u tužbi , umanjio neposredno nakon obavljenog građevinskog veštačenja, u okviru kojeg je jedan od zadataka bilo i utvrđ ivanje tržišne vrednosti zauzetog dela predmetne nepokretnosti. Po shvatanju Ustavnog suda, time što je prvostepeni sud na navedenu okolnost odredio veštačenje, nesumnjivo ukazuje na to da je bio na stanovištu da je reč o činjenici za čije utvrđenje je potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže. Prvostepeni sud konstatuje da smanjenje tužbenog zahteva u toku parnice može biti ne samo posledica „ nepoznavanja visine štete dok se ne obavi veštačenje“, već i postojanja svesti da se ne može uspeti sa previsoko postavljenim prvobitnim tužbenim zahtevom. Iz ovakve konstatacije proizlazi stav prvostepenog suda da je dosuđenje troškova postupka srazmerno uspehu u odnosu na tužbeni zahtev postavljen u tužbi , zapravo , vrsta sankcije za tužioca koji tužbom , eventualno, previsoko opredeli zahtev. Ukoliko se uzme u obzir da je podnosilac ustavne žalbe kod iniciranja predmetnog parničnog postupka bio dužan da određeni novčani iznos označi u tužbi, kako bi se tužba smatrala urednom (član 192. stav 1. ZPP), zatim da je reč o zahtevu čiju visinu je bilo moguće jedino utvrditi putem veštaka odgovarajuće struke, kao i da je podnosilac ustavne žalbe , neposredno nakon obavljenog veštačenja, tužbeni zahtev opredelio u skladu sa mišljenjem veštaka o tržišnoj vrednosti zauzetog dela predmetne nepokretnosti, Ustavni sud nalazi da je pomenuti stav prvostepenog suda, sa kojim se drugostepeni sud u potpunosti saglasio, rezultat arbitr ernog odlučivanja. Drugim rečima, podnosilac ustavne žalbe je, u konkretnom slučaju, imao legitimno očekivanje da na njega neće biti prebačen teret dela troškova postupka koje je imao u parnici. Legitimnost njegovog očekivanja proizilazi iz činjenice da je on svoje ponašanje uskladio sa postojećim procesnim pravilima, imajući u vidu da se u situaciji u kojoj sud bez angažovanja stručnog lica (veštaka) n ije mo gao da utvrdi činjenice od kojih direktno zavisi visina tužbenog zahteva, od podnosioca ustavne žalbe još manje moglo očekivati da to učini već u samoj tužbi, odnosno da tužbeni zahtev opredeli u iznosu koji bi odgovarao ili makar bio približan vrednosti koja je (kasnije) utvrđen a u okviru sprovedenog dokaznog postupka. Ustavni sud smatra da posebno treba imati u vidu činjenicu da je nakon umanjenja tužben og zahtev a usledila najpre presuda Osnovnog suda u Užicu – Sudska jedinica u Čajetini P. 132/11 od 4. septembra 2013. godine , kojom je tako opredeljeni tužbeni zahtev u celini usvojen. Ova presuda je ukinuta rešenjem Višeg suda u Užicu Gž. 8/14 od 17. januara 2014. godine. U ponovnom postupku je , dakle, sve vreme kao vrednost predmeta spora figurirao iznos od 72.450 dinara, kao visina tužbenog zahteva o kome je prvostepeni sud trebalo da odluči. Stoga je Ustavni sud zaključio da je opisano postupanj e i odlučivanj e parničnih sudova bilo nepravično, te da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje .

Ustavni sud ukazuje da je sličan stav izrazio u Odluci Už-6388/2013 od 19. novembra 2015. godine , u kojoj su, pored ostalog, iznete sledeće ocen e: da tužilac može smanjiti tužbeni zahtev do zaključenja glavne rasprave; da za to nije potreb na saglasnost tuženog; da Zakon o parničnom postupku iz 2004. godine (koji se u tom postupku primenjivao) ne daje mogućnost da se kao osnov za utvrđivanje uspeha u sporu ne prihvati tužbeni zahtev koji je preciziran do zaključenja glavne rasprave, bez obzira što je to učinjeno kratko vreme pre zaključenja glavne rasprave , i to prema rezultatima superveštačenja, koje je usledilo nakon neuspelog usaglašavanja prethodnih veštaka; da se advokatski troškovi računaju prema visini poslednjeg postavljenog tužbenog zahteva, koja predstavlja i vrednost predmeta spora.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US , 40/15-dr.zakon i 103/15), Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a u tački 2. izreke poništio osporenu presudu Višeg suda u Užicu Gž. 372/15 od 26. maja 2015. godine, u stavu drugom izreke, i odredio da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv stava drugog izreke presude Osnovnog suda u Užicu P. 70/14 od 6. februara 2015. godine.

Što se tiče istaknute povrede prava iz člana 36. Ustava, Ustavni sud nalazi da se podnosilac samo formalno pozvao na povrede ov ih prava, a da pri tome nije naveo nijedan razlog na kome zasniva svoju tvrdnju.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog arbitrernog odlučivanja o troškovima postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti