Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja naknade inflatorne štete

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude kojom je odbijen zahtev za naknadu inflatorne štete. Sud je utvrdio da je potraživanje zastarelo, jer je desetogodišnji rok počeo teći okončanjem perioda hiperinflacije 24. januara 1994. godine.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4448/2012
23.04.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Đetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Marije Vrbanec iz Dunjkoveca, Republika Hrvatska, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Marije Vrbanec izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 14879/10 od 22. decembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Marija Vrbanec iz Dunjkoveca, Republika Hrvatska, podnela je, 2. juna 2012. godine, preko punomoćnika Srđe Popovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 14879/10 od 22. decembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava, na pravno sredstvo i na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 36. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku po žalbi koji je vođen pred Apelacionim sudom u Beogradu u predmetu Gž. 14879/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je presudom Osnovnog suda u Celju P. 17/89, koja je postala pravnosnažna 27. novembra 1991. godine, obavezan tuženi da tužilji, ovde podnositeljki ustavne žalbe, isplati određeni novčani iznos, u tadašnjim dinarima; da je podnositeljka u svojstvu izvršnog poverioca podnela 7. novembra 2001. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje, koji je usvojen rešenjem tog suda I. 787/02 od 26. juna 2002. godine; da je 24. juna 2003. godine sprovedeno veštačenje kojim je utvrđeno da je vrednost izvršne isprave nula dinara; da je rešenjem Ipv. 1802/03 od 22. oktobra 2003. godine ukinutto navedeno rešenje o izvršenju i ukinute sve sprovedene radnje; da je podnositeljka, u svojstvu tužilje, podnela 18. juna 2004. godine tužbu radi naknade inflatorne štete; da je presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 937/08 od 15. septembra 2008. godine delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje; da je Apelacioni sud u Beogradu presudom Gž. 14879/10 od 22. decembra 2011. godine preinačio navedenu prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje, sa obrazloženjem da je nastupila zastarelost potraživanja naknade štete, jer podnošenjem predloga za izvršenje nije došlo do prekida zastarelosti, saglasno članu 390. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)); da je drugostepeni sud u osporenoj presudi pogrešno primenio materijalno pravo, jer potraživanje inflatorne štete predstavlja novo samostalno potraživanje, u odnosu na koje rok zastarelosti počinje da teče od nastanka štete i iznosi tri, odnosno pet godina, saglasno članu 376. Zakona o obligacionim odnosima; da je sud proizvoljno primenio odredbu člana 390. Zakona o obligacionim odnosima, jer predlog za izvršenje podnositeljke nije odbačen; da su sudovi donosili različite odluke u pogledu karaktera, osnova i roka zastarelosti naknade inflatorne štete, zbog čega je podnositeljki povređeno pravo na jednaku zaštitu prava; da je postupak po žalbi trajao skoro četiri godine, zbog čega podnositeljka smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je dugim trajanjem postupka po žalbi podnositeljka onemogućena da izjavi reviziju, usled izmena odredaba procesnog zakona, zbog čega smatra da joj je povređeno pravo na pravno sredstvo; da je odbijanjem tužbenog zahteva podnositeljke, koje se zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava, te nejednakim postupanjem sudova, podnositeljki povređeno i pravo na imovinu, „jer njeno novčano potraživanje ulazi u njenu imovinu, a imala je legitimna očekivanja da će ga realizovati“. Podnositeljka je istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 3781/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je u svojstvu izvršnog poverioca, podnela 7. novembra 2001. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika AD „Dunav osiguranje“ iz Beograda, i to na novčanim sredstvima na računu izvršnog dužnika. Predlog je podnet na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Osnovnog suda u Celju – Jedinica u Velenju P. 17/89 od 7. februara 1991. godine (pravnosnažna 27. novembra 1991. godine), kojom je obavezano Osiguranje „Dunav“ Beograd – Filijala „Bosanska krajina“ iz Bihaća da Mariji Vrbanec, ovde podnositeljki ustavne žalbe, na ime naknade štete isplati iznos od 655.760,00 tadašnjih dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Prvi opštinski sud se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje i spise predmeta 20. juna 2002. godine dostavio Četvrtom opštinskom sudu kao stvarno nadležnom.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 26. juna 2002. godine doneo rešenje o izvršenju I. 787/02.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Ipv. 1802/03 od 22. oktobra 2003. godine usvojen je prigovor izvršnog dužnika i ukinuto je rešenje o izvršenju tog suda I. 787/02 od 26. juna 2002. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno da je veštačenjem utvrđeno da je novčani iznos koji potražuje izvršni poverilac potpuno obezvređen u uslovima inflacije, te da poverilac ima mogućnost pokretanja parničnog postupka radi naknade inflatorne štete.

Podnositeljka ustavne žalbe je, u svojstvu tužilje, podnela 18. juna 2004. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog AD „Dunav osiguranje“ iz Beograda, radi naknade inflatorne štete.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 937/08 od 15. septembra 2008. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje i obavezan tuženi da tužilji isplati iznos od 140.343,00 dinara; u stavu drugom izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da joj se dosudi novčani iznos preko iznosa dosuđenog stavom prvim izreke; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužilji isplati iznos od 215.100,00 dinara na ime troškova parničnog postupka. U obrazloženju ove prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužbeni zahtev zasnovan na obezvređenosti iznosa dosuđenog pravnosnažnom sudskom odlukom, odnosno na okolnosti da se dužnik iz navedene presude kao učesnik materijalno-pravnog odnosa neosnovano obogatio, te se ovaj pravni odnos treba raspraviti primenom člana 210. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), a kako je to izraženo i u rešenju Okružnog suda u Beogradu Gž. 14703/06 koje je prethodno doneto u ovom postupku; da zastarelost potraživanja iz neosnovanog obogaćenja počinje da teče prvog dana posle dana kad je tužilja ima la pravo da zahteva ispunjenje obaveze u skladu sa odredbom člana 361. stav 1. navedenog Zakona, te da se u konkretnom slučaju primenjuje opšti rok zastarelosti iz člana 371. istog zakona; da je tužilja tražila ispunjenje obaveze podnošenjem predloga za izvršenje 7. novembra 2001. godine, što je dovelo do prekida zastarelosti u smislu člana 388. navedenog Zakona.

Protiv navedene presude tuženi je izjavio žalbu 20. oktobra 2008. godine. Tužilja je protiv iste presude izjavila žalbu 27. oktobra 2008. godine, u kojoj je istaknuto: da se u slučaju sticanja bez pravnog osnova, mora poštovati načelo uzajamnih davanja, a da se dosuđenim iznosom u prvostepenoj presudi ne sprovodi načelo ekvivalentnosti uzajamnih davanja.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2852/10 od 28. juna 2010. godine vraćeni su spisi predmeta prvostepenom sudu, radi dopune postupka.

Prvi osnovni sud je spise predmeta, nakon dopune postupka, vratio Apelacionom sudu u Beogradu 19. aprila 2011. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 14879/10 od 22. decembra 2011. godine, u stavu prvom izreke, preinačio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 937/08 od 15. septembra 2008. godine u njenom stavu prvom izreke i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje. U stavu drugom izreke drugostepene presude potvrđena je navedena prvostepena presuda u njenom stavu drugom izreke, a u stavu trećem izreke preinačena je prvostepena presuda u njenom stavu trećem izreke i obavezana tužilja da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 114.000,00 dinara. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo; da je rešenje o izvršenju bilo ukinuto rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Ipv. 1802/03 od 22. oktobra 2003. godine, pa u skladu sa odredbama člana 389. Zakona o obligacionim odnosima nije došlo do prekida zastarevanja; da je tužilja podnela tužbu nadležnom sudu nakon isteka roka od tri meseca, propisanog članom 390. navedenog zakona, jer joj je rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Ipv. 1802/03 od 22. oktobra 2003. godine uručeno 1. marta 2004. godine, a tužba je podneta 18. juna 2004. godine; da je stoga prigovor zastarelosti potraživanja osnovan. Presuda je 3. maja 2012. godine dostavljena punomoćniku tužilje.

4. Odredbama Ustava, čiju povredu ističe podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi (član 210. stav 1.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano. (član 361. stav 1.); da p otraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da se z astarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveričevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388.); da se smatra da prekid zastarevanja izvršen podizanjem tužbe ili kojom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja, nije nastupio ako poverilac odustane od tužbe ili radnje koju je preduzeo, kao da se isto tako smatra da nije bilo prekida ako poveriočeva tužba ili zahtev bude odbačen ili odbijen, ili ako izdejstvovana ili preduzeta mera izvršenja ili obezbeđenja bude poništena (član 389.); da ako je tužba protiv dužnika odbačena zbog nenadležnosti suda ili kog drugog uzroka koji se ne tiče suštine stvari, pa poverilac podigne ponovo tužbu u roku od tri meseca od dana pravnosnažnosti odluke o odbacivanju tužbe, smatra se da je zastarevanje prekinuto prvom tužbom, te da isto vredi i za pozivanje u zaštitu, i za isticanje prebijanja potraživanja u sporu, kao i u slučaju kad je sud ili drugi organ uputio dužniku da svoje prijavljeno potraživanje ostvaruje u parničnom postupku (član 390.).

5. U pogledu navoda podnositeljke ustavne žalbe da joj je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 14879/10 od 22. decembra 2011. godine povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, zbog toga što je drugostepeni sud arbitrerno primenio materijalno pravo, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da pravo na pravično suđenje podrazumeva da je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u zakonito sprovedenom postupku primenom odredaba merodavnog materijalnog i procesnog prava. Stoga je zadatak Ustavnog suda da u postupku po ustavnoj žalbi ispita da li je došlo do povrede ili uskraćivanja ustavnih prava usled proizvoljne ili arbitrerne primene prava od strane redovnih sudova.

Polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka ustavne žalbe u svojstvu izvršnog poverioca 20. juna 2001. godine podnela predlog za izvršenje radi naplate potraživanja utvrđenog pravnosnažnom i izvršnom presudom Osnovnog suda u Celju – Jedinica u Velenju P. 17/89 od 7. februara 1991. godine (pravnosnažna 27. novembra 1991. godine). Izvršni postupak je okončan rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Ipv. 1802/03 od 22. oktobra 2003. godine, kojim je ukinuto rešenje o izvršenju tog suda I. 787/02 od 26. juna 2002. godine i sve sprovedene izvršne radnje, jer je novčani iznos koji potražuje izvršni poverilac potpuno obezvređen u uslovima inflacije, pa je izvršni poverilac upućena na parnicu. Navedeno rešenje je 1. marta 2004. godine dostavljeno podnositeljki, koja je tužbu nadležnom sudu podnela 18. juna iste godine. Prvostepenom presudom je delimično usvojen njen tužbeni zahtev, sa obrazloženjem da na sporni pravni odnos treba primeniti odredbe kojima je regulisan institut neosnovanog obogaćenja, te da je predlogom za izvršenje od 7. novembra 2001. godine podnositeljka prekinula tok zastarevanja, saglasno članu 388. Zakona o obligacionim odnosima. Drugostepeni sud je osporenom presudom Gž. 14879/10 od 22. decembra 2011. godine odbio u celini tužbeni zahtev tužilje, smatrajući da tok zastarevanja nije prekinut podnošenjem predloga za izvršenje, saglasno odredbama člana 389. Zakona o obligacionim odnosima, jer je navedeno rešenje ukinuto, a podnositeljka nije u roku propisanom članom 390. navedenog zakona podnela tužbu, pa je stoga nastupila zastarelost potraživanja.

Navedenom odredbom člana 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima regulisan je institut neosnovanog obogaćenja, odnosno situacija da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati . Odredbama člana 361. stav 1. i člana 371. stav 1. navedenog Zakona propisano je da je opšti rok zastarelosti potraživanja deset godina, te da taj rok počinje da teče prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze.

Ustavni sud ukazuje da je uredbom Savezne Vlade od 17. januara 1994. godine ("Službeni list SRJ", broj 8/94) i Odlukom zamenika guvernera Narodne banke Jugoslavije ("Službeni list SRJ" br oj 10/94) uveden novi dinar kao sredstvo plaćanja u SRJ , te da je pušten u opticaj od 24. januara 1994 . godine. Takođe, Ustavni sud ukazuje i na pravno shvatanje Vrhovnog suda Srbije od 8. decembra 2003. godine, prema kome se novčano potraživanje utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom, obezvređeno u uslovima visoke inflacije do 24. januara 1994. godine, zasniva na pravnom osnovu neosnovanog obogaćenja, pa se i vreme zastarelosti računa prema opštem roku zastar elosti iz čl ana 371. Zakona o obligacionim odnosima.

U tom smislu, Ustavni sud konstatuje da su sudovi u predmetnom postupku pošli od toga da se tuženi u uslovima visoke inflacije neosnovano obogatio, na taj način što je potraživanje podnositeljke utvrđeno pravnosnažnom presudom obezvređeno, ali da su implicitno zauzeli stav da zastarelost potraživanja inflatorne štete, odnosno stečenog bez osnova, počinje da teče od trenutka pravnosnažnosti presude kojom je utvrđeno potraživanje podnositeljke, te su na taj način zahtev za vraćanje stečenog bez osnova, odnosno inflatorne štete, vezali za nastanak potraživanja utvrđenog pravnosnažnom presudom. Suprotno tome, Ustavni sud smatra da zahtev za naknadu inflatorne štete predstavlja samostalno potraživanje, nezavisno od onog utvrđenog pravnosnažnom presudom. Imajući u vidu da je 24. januara 1994. godine pušten u opticaj novi dinar kao sredstvo plaćanja u Republici Srbiji, te da su tad prestali uslovi visoke inflacije, Ustavni sud ocenjuje da je sticanje bez osnova nastalo do tog trenutka. Shodno tome, i rok za zastarelost potraživanja je u konkretnom slučaju počeo da teče od 24. januara 1994. godine, a ne od pravnosnažnosti sudske odluke, kako smatraju redovni sudovi, te je saglasno članu 371. Zakona o obligacionim odnosima, zastarelost nastupila 24. januara 2004. godine. Dalje, citiranim odredbama čl. 388. i 389. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se zastarevanje može prekinuti radnjama poverioca preduzetim u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja, ali do prekida ne dolazi ako tužba ili zahtev bude odbačen ili odbijen, ili ako izdejstvovana ili preduzeta mera izvršenja ili obezbeđenja bude poništena. U konkretnom slučaju, rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Ipv. 1802/03 od 22. oktobra 2003. godine ukinuto je rešenje o izvršenju tog suda I. 787/02 od 26. juna 2002. godine, kao i sve sprovedene izvršne radnje. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je drugostepeni sud dao ustavnopravno prihvatljivo tumačenje odredbe člana 389. Zakona o obligacionim odnosima, kada je našao da se nisu ispunili uslovi za prekid zastarelosti, s obzirom na to da je zahtev podnositeljke u suštini odbijen ukidanjem rešenja o izvršenju, a da je tužbu podnela 18. juna 2004. godine, pa u tom smislu pozivanje drugostepenog suda na odredbe člana 390. istog zakona nije od posebnog značaja u predmetnoj činjeničnoj i pravnoj stvari.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud nalazi da propust drugostepenog suda da pravilno utvrdi početak toka zastarelosti, u konkretnom slučaju nije doveo do povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, imajući u vidu da i pravilno utvrđenje početka tog roka ne bi dovelo do drugačijeg ishoda parničnog postupka po podnositeljku ustavne žalbe, jer je zastarelost njenog potraživanja nastupila pre podnošenja tužbe nadležnom sudu.

Ustavni sud je ocenio da podnositeljka istaknutu povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava u suštini vezuje za povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Sud utvrdio da osporenom presudom nije povređeno pravo na pravično suđenje, sledi da podnositeljki nije povređeno ni pravo na imovinu.

S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 14879/10 od 22. decembra 2011. godine nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku po žalbi koji je vođen pred Apelacionim sudom u Beogradu u predmetu Gž. 14879/10, Ustavni sud je utvrdio da su protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 937/08 od 15. septembra 2008. godine parnične stranke izjavile žalbe 20. i 27. oktobra te godine, a da je drugostepena presuda doneta nakon tri godine i dva meseca – 22. decembra 2011. godine. Ustavni sud je dalje utvrdio da je Apelacioni sud u Beogradu postupao relativno ažurno, imajući u vidu da je nepunih godinu dana nakon podnošenja žalbi uzeo predmet u rad, te rešenjem Gž. 2852/10 od 28. juna 2010. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka, a odluku o žalbi doneo svega osam meseci pošto je prvostepeni dopunio postupak i spise vratio drugostepenom sudu. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da, bez obzira što je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja, ukupno trajanje osporenog dela parničnog postupka se ne može smatrati nerazumno dugim u tom smislu da je dovelo do povrede navedenog ustavnog prava podnopsiteljke. Stoga je Ustavni sud ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi označenog ustavnog prava.

U pogledu navoda ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, kako podnositeljka nije dostavila dokaze da je Apelacioni sud u istoj pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnositeljke ustavne žalbe.

Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome se ističe povreda prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova. Kako je nesporno da je podnositeljka ustavne žalbe imala i kroz izjavljenu žalbu iskoristila pravo na preispitivanje zakonitosti prvostepene odluke, to je Ustavni sud utvrdio da podnositeljki nije povređeno navedeno ustavno pravo.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić

Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja naknade inflatorne štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti