Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u vezi sa pravom na stan nakon eksproprijacije

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu S. M. zbog navodne povrede prava na pravično suđenje. Potvrđeno je da su redovni sudovi pružili ustavnopravno prihvatljive razloge za odbijanje zahteva za dodelu drugog stana nakon eksproprijacije.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4451/2012
09.04.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . M . iz Beograda , na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U KU

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. M. izjavljena protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5835/10 od 10. novembra 2010. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 495/11 od 15. marta 2012. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. M. iz Beograda podneo je, 1. juna 2012. godine, preko punomoćnika Vladimira Slijepčevića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na mirno uživanje imovine, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Povredu prava na pravično suđenje podnosilac zasniva na tvrdnji da osporena prvostepena presuda ne sadrži razloge o bitnim činjenicama, jer se, kako navodi, u istoj ne obrazlaže zbog čega on, kao suvlasnik i sukorisnik eksproprisane nepokretnosti, nema pravo na dodelu odgovarajućeg stana i pored toga što mu je to pravo priznato rešenjem donetim u postupku eksproprijacije. Takođe smatra da mu je navedeno pravo povređeno nepravilnom primenom odredbe člana 18. tada važećeg Zakona o eksproprijaciji, dok u odnosu na povredu prava iz člana 58. stav 1. Ustava ističe da mu je osporenim aktima oduzeta imovina. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5835/10 od 10. novembra 2010. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca S. M, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda da mu, na osnovu pravnosnažnog rešenja Sekretarijata za komunalno-stambene, građevinske poslove, urbanizam i imovinsko-pravne poslove opštine Čukarica broj 465-310/89 od 19. maja 1989. godine, kao suvlasniku i sukorisniku kuće broj 17 u ulici L, koja se nalazi na katastarskoj parceli 2912/1 zk.ul. 2408 KO B. 6, dodeli odgovarajući stan sa pravom zakupa na neodređeno vreme. U obrazloženju presude je navedeno utvrđeno činjenično stanje koje se, u bitnom, sastoji u sledećem: da su tužilac i njegov otac bili suvlasnici sa 1/2 idealnih delova kuće dimenzija 6,00 x 3,60 metara, koja se nalazi u ulici L. broj 17, na katastarskoj parceli 2919/1, upisanoj u zk.ul. 2408 KO B. 6; da je pravnosnažnim rešenjem Sekretarijata za komunalno-stambene, građevinske poslove, urbanizam i imovinsko-pravne poslove opštine Čukarica broj 465-310/89 od 19. maja 1999. godine tužiocu i njegovom ocu eksproprisana navedena nepokretnost za potrebe pravnog prethodnika tužene, uz obavezu korisnika eksproprijacije da im obezbedi odgovarajući stan na korišćenje (a ne stanove); da predmet eksproprijacije nije bio dozidani objekat površine 5,20 x 3, 60 metara, koji se sastoji od dva odeljenja, jer je reč o bespravno podignutom objektu; da je na osnovu navedenog rešenja, tužiočevom ocu, koji je određen za nosioca stanarskog prava, dodeljen na korišćenje stan površine 28,37 m2, koji su, nakon njegove smrti, prodala njegova deca; da tužiocu i njegovom ocu nije isplaćena novčana naknada za eksproprisanu nepokretnost. Pozivajući se na odredbe čl. 1, 2, 11, 17, 18. i 19. Zakona o eksproprijaciji, koji je bio na snazi u vreme izvršene eksproprijacije, prvostepeni sud je odluku o odbijanju tužbenog zahteva zasnovao na oceni da je pr avni prethodnik tužene, dodeljivanjem na korišćenje stana površine 28,37 m2, na kome je, imajući u vidu da je nosilac stanarskog prava moglo biti samo jedno lice, za nosioca tog prava određen tužiočev otac, u celosti izvršio svoju obavezu iz rešenja o eksproprijaciji. Prvostepeni sud je ocenio da navodi tužioca na kojima zasniva tužbeni zahtev - da i njemu pripada pravo na dodelu odgovarajućeg stana iz razloga što je eksproprisani objekat veće površine od dodeljenog stana, ne mogu voditi usvajanju zahteva, budući da je reč o bespravno podignutim objektima, koji nisu ni bili predmet eksproprijacije, i u odnosu na koje je njemu i njegovom ocu rešenjem od 15. marta 1989. godine naloženo rušenje.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 495/11 od 15. marta 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu, istakavši da bi tužiocu, ukoliko bi se prihvatilo njegovo stanovište, sledovao stan koji je veći od stambenog prostora koji je legalno koristio pre eksproprijacije, čime bi bilo narušeno načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja, pa samim tim i princip uspostavljanja stanja koje je prethodilo činu eksproprijacije. Po nalaženju drugostepenog suda, tužilac je sa svojim ocem trebalo da reguliše odnose povodom korišćenja dodeljenog stana, a ne da od tužene potražuje drugi stan.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosi lac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.) .

Odredbama Zakona o eksproprijaciji ("Službeni glasnik SRS", br. 40/84 i 53/87 ), koji je bio na snazi u vreme izvršene eksproprijacije, bilo je propisano: da se naknada za eksproprisanu nepokretnost određuje u novcu (član 17. stav 1.); da se po sporazumu stranaka naknada može odrediti u vidu davanja druge nepokretnosti u svojinu, susvojinu ili na korišćenje, odnosno u drugom obliku (član 17. stav 4 .); da je ranijem sopstveniku - korisniku i nosiocu stanarskog prava eksproprisane stambene zgrade ili eksproprisanog stana kao posebnog dela zgrade, korisnik eksproprijacije dužan da pre rušenja zgrade obezbedi korišćenje odgovarajućeg stana (član 18. stav 1.); da u slučaju spora da li je stan odgovarajući, odnosno da li u poslovnoj prostoriji može da se nastavi obavljanje poslovne delatnosti, rešava nadležni opštinski organ uprave (član 18. stav 3.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od toga da podnosilac povredu navedenog ustavnog prava zasniva na tvrdnji o nepravilnoj primeni merodavnog materijalnog prava i odsustvu obrazloženja u pogledu razloga na kojima se temelji zaključak suda o neosnovanosti njegovog tužbenog zahteva, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost i zakonitost zaključaka redovnih sudova. Jedini izuzetak od navedenog postoji u slučajevima kada je tumačenje i primena merodavnog prava bila arbitrerna na štetu podnosioca u meri da za posledicu ima povredu ili uskraćivanje Ustavom zajemčenih prava i sloboda. U vezi sa izloženim, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) izražen u presudi Van Kück protiv Nemačke od 12. juna 2003. godine, prema kojem zadatak tog suda nije da preispituje i utvrđuje činjenice i tumači domaće zakone, osim ako presuda domaćeg suda nije očigledno proizvoljna, ili ako nije na razumljiv i zadovoljavajući način obrazložena.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da su osporene presude zasnovane na oceni sudova da neosnovanost tužbenog zahteva podnosioca za dodelu stana po osnovu rešenja o eksproprijaciji od 19. maja 1989. godine, proizlazi iz činjenice da je na osnovu tog rešenja, podnosiočevom ocu, kao suvlasniku eksproprisane nepokretnosti, dato stanarsko pravo na stanu koji po svojoj površini odgovara eksproprisanoj nepokretnosti, te da je dodelom tog stana pravni prethodnik tužene u celosti ispunio svoju obavezu iz rešenja o eksproprijaciji i prema podnosiocu kao drugom suvlasniku. Pored toga, prvostepeni sud stanovište o neosnovanosti podnosiočevih navoda na kojima zasniva tužbeni zahtev - da je eksproprisani objekat veće površine od dodeljenog stana, te da mu iz tog razloga, kao suvlasniku eksproprisane nepokretnosti, pripada pravo na dodelu posebnog stana, obrazlaže činjenicom da su delovi objekta na koje ukazuje podnosilac bespravno podignuti i da nisu bili predmet eksproprijacije, dok se drugostepeni sud dodatno poziva i na načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja.

Dalje, u pogledu podnosiočeve tvrdnje o navodno nepravilnoj primeni člana 18. tada važećeg Zakona o eksproprijaciji, Ustavni sud ukazuje da je pomenutom zakonskom odredbom bila propisana dužnost korisnika eksproprijacije da r anijem sopstveniku - korisniku i nosiocu stanarskog prava eksproprisane stambene zgrade ili eksproprisanog stana kao posebnog dela zgrade pre rušenja zgrade obezbedi korišćenje odgovarajućeg stana, dok je način određivanja pravične naknade za eksproprisanu nepokretnost bio predviđen odredbama člana 17. navedenog zakona. Ovom zakonskom odredbom bila je predviđena mogućnost da se umesto naknade u novcu, po sporazumu stranaka naknada odredi u vidu davanja druge nepokretnosti u svojinu, susvojinu ili na korišćenje, odnosno u drugom obliku. Dakle, suprotno shvatanju podnosioca, obaveza korisnika eksproprijacije da na ime pravične naknade ranijem sopstveniku da u svojinu ili na korišćenje drugu nepokretnost, ne izvire iz člana 18. Zakona o eksproprijaciji, već iz odredaba čl. 11. i 17. tog zakona.

Polazeći od prethodno iznetog, a imajući u vidu da jedan od osnovnih principa na kojima počiva institut eksproprijacije jeste da sopstveniku eksproprisane nepokretnosti pripada pravična naknada, Ustavni sud je ocenio da obrazloženja osporenih odluka sadrže više nego jasne i argumentovane, te samim tim i ustavnopravno prihvatljive razloge za zaključak sudova o neosnovanosti podnosiočevog tužbenog zahteva, pa se u tom smislu ne može govoriti o postojanju povrede prava na obrazloženu sudsku odluku kao elementa prava na pravično suđenje, niti o proizvoljnoj primeni materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporen im presudama nije povređeno pravo na pravično suđenje, pa je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) , odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se ističe povreda prava na imovinu, a imajući u vidu da podnosilac povredu označenog prava izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje, isticanjem da mu je osporenim presudama imovina oduzeta, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnju o povredi prava zajemčenog odredbama člana 58. stav 1. Ustava budući da je prethodno utvrdio da podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u vezi sa pravom na stan nakon eksproprijacije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti