Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 12 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 300 evra zbog nedelotvornog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . Ž . iz Kovačice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. Ž . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 268/2008 (inicijalno predmet P1. 299/2000), a koji je okončan pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1401/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. Ž . iz Kovačice podneo je , 2. juna 2012. godine, preko punomoćnika D . T, advokata iz Pančeva, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 286/08 (inicijalno predmet P1. 299/2000), a koji je okončan pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1401/10, kao i zbog povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je, između ostalog, naveo: da je 15. februara 2000. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu, radi poništaja odluke organa tužene i naknade štete; da parnični postupak, u vreme podnošenja ustavne žalbe, nije bio okončan ni nakon 12 godina od podnošenja tužbe, te da se nalazi u fazi odlučivanja Apelacionog suda u Beogradu, po žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, kojom je usvojen u celosti njegov tužbeni zahtev.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, pravo na naknadu nematerijalne štete i troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 286/2008 (inicijalno predmet P1. 299/2000), kasnije Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1401/10, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac S. Ž . iz Kovačice, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 15. februara 2000. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva unutrašnjih poslova, radi poništaja rešenja tužene, kojima mu je za mesec oktobar 1999. godine umanjen koeficijent za obračun plate za 20% i isplate razlike umanjene zarade u iznosu od 701,32 dinara. Povodom podnete tužbe formiran je predmet P1. 299/2000. Pripremno ročište održano je 7. aprila 2000. godine, a tokom dalje sprovedenog postupka do donošenja prvostepene presude zakazano je još osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva ročišta nisu održana, zbog nedostatka procesnih pretpostavki (stranke su opravdale svoj izostanak sa ročišta) i nedolaska pozvanog svedoka, koji je trebalo da bude saslušan. Na održanim ročištima sud je izvršio uvid u dostavljenu i pribavljenu pismenu dokumentaciju i saslušao svedoka.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 299/2000 od 12. novembra 2001. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, poništena su predmetna rešenja, kojima je tužiocu smanjen koeficijent za obračun plate za mesec oktobar 1999. godine, i obavezana tužena da tužiocu isplati određeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom.

Tužena je izjavila žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2075/01 od 17. januara 2002. godine vraćeni su spisi predmeta Prvom opštinskom sudu u Beogradu, radi dopune postupka, zato što žalba nije dostavljena tužiocu na odgovor.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 285/02 od 21. marta 2002. godine ukinuo presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 299/2000 od 12. novembra 2001. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da činjenično stanje na kome se zasniva pobijana odluka nije u potpunosti utvrđeno, pa se nije mogla ceniti ni pravilna primena materijalnog prava.

Predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i dobio je broj P1. 923/02. Na ročištu održanom 29. maja 2002. godine, sud je, na predlog tužioca, rešenjem odredio prekid postupka do donošenja odluke Ustavnog suda o zakonitosti Pravilnika o platama u Ministarstvu unutrašnjih poslova, sa obrazloženjem da pitanje ocene zakonitosti navedenog Pravilnika predstavlja prethodno pitanje za odlučivanje u parnici. Stranke nisu izjavile žalbu protiv rešenja o prekidu postupka. Predsednik veća Prvog opštinskog suda u Beogradu podneo je 29. maja 2002. godine inicijativu Ustavnom sudu za ocenu zakonitosti osporenog Pravilnika o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova.

Podnescima od 17. decembra 2003. godine i 18. maja 2004. godine tužilac je tražio da sud nastavi postupak. Dopisom od 24. decembra 2003. godine predsednik veća Prvog opštinskog suda u beogradu je obavestio tužioca da će u najskorije vreme Ustavni sud odlučiti o osnovanosti podnete inicijative, a o čemu će on, kao tužilac, biti odnah obavešten.

Dopisom od 22. aprila 2008. godine, Prvi opštinski sud u Beogradu je obavešten da je Ustavni sud odbacio inicijativu za ocenu zakonitosti osporenog Pravilnika, iz razloga što je utvrdio da je osporeni Pravilnik prestao da važi.

U nastavku postupka, sud je održao ročište 16. juna 2008. godine na kojem je sproveo dokazni postupak čitanjem tužbe i pisane dokumentacije u spisima predloga i nakon završne reči stranaka zaključio raspravu i doneo presudu.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 286/08 od 16. juna 2008. godine poništena su osporena rešenja i obavezana tužena Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova da tužiocu isplati određeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom, na ime manje isplaćene zarade za oktobar 1999. godine.

Tužena je izjavila žalbu protiv navedene presude.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 4369/08 od 14. januara 2009. godine ukinuo ožalbenu presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 286/08 od 16. juna 2008. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, zbog čega je materijalno pravo pogrešno primenjeno.

U ponovnom postupku predmetu je dodeljen broj P1. 85/09, a nakon 1. januara 2010. godine i reorganizacije pravosuđa, nadležnost za odlučivanje je prešla na Prvi osnovni sud u Beogradu, a predmet je dobio broj P1. 1401/10. Prvostepeni sud je do donošenja sledeće, treće po redu, presude zakazao osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih nisu održana tri ročišta, zbog izostanka uredno pozvanog svedoka (dva ročišta) i zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1401/10 od 9. decembra 2010. godine poništena su kao nezakonita predmetna rešenja tužene Republike Srbije – MUP RS i obavezana tužena da tužiocu isplati razliku umanjene zarade za oktobar 1999. godine u određenom novčanom iznosu, sa zakonskom zateznom kamatom.

Tužena je izjavila žalbu protiv navedene presude.

Apelacioni sud u Beograd je presudom Gž1. 905/11 od 12. decembra 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1401/10 od 9. decembra 2010. godine.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 22. januara 2013. godine dostavljen punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbom Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 15. februara 2000. godine , podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a da je okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 905/11 od 12. decembra 2012. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao preko 12 i po godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, može da ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da se u predmetnom parničnom postupku nisu postavila naročito složena činjenična i pravna pitanja, koja bi zahtevala dugotrajniji dokazni postupak.

Ispitujući postupanje nadležnog suda u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je našao da je prvu prvostepenu presudu P1. 299/2000 sud doneo u roku kraćem od dve godine od podnošenja tužbe. Međutim, nakon ukidanja navedene presude rešenjem drugostepenog suda Gž1. 2075/01 od 17. januara 2002. godine, u ponovnom postupku, prvostepeni sud je, na predlog tužioca, rešenjem P1. 923/ 02 od 29. maja 2002. godine odredio prekid postupka do donošenja odluke Ustavnog suda o zakonitosti Pravilnika o platama u Ministarstvu unutrašnjih poslova, sa obrazloženjem da pitanje ocene zakonitosti navedenog Pravilnika predstavlja prethodno pitanje za odlučivanje u parnici. Prekid postupka je trajao punih šest godina, nakog čega je sud dopisom obavestio tužioca da je Ustavni sud odbacio inicijativu za ocenu zakonitosti navedenog Pravilnika, iz razloga što je utvrdio da je u toku postupka Pravilnik prestao da važi. U međuvremenu, tužilac je pismenim podnescima tražio da sud nastavi postupak, pri čemu je 2004. godine dobio obaveštenje da će postupak pred Ustavnim sudom biti okončan u skorije vreme. U smislu navedenog, Ustavni sud nalazi da je prvostepeni sud imao mogućnost da, posebno iz razloga što je tužilac tražio nastavak postupka, postupak nastavi imajući u vidu odredbe člana 223. stav 1. tačka 1) i člana 225 stav 2. kojima je propisano da prekid postupka sud može da odredi ako je odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju, kao i da će se, u tom slučaju, postupak nastaviti kad se pravnosnažno okonča postupak pred sudom ili drugim nadležnim organom ili ako sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegovo okončanje. Sledeću presudu P1. 286/08 sud je doneo 16. juna 2008. godine, ali je i ta presuda ukinuta rešenjem Okružnog suda Gž1. 4369/08 od 14. januara 2009. godine, sa obrazloženjem da je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, zbog čega je materijalno pravo pogrešno primenjeno. Konačno, treću po redu presudu P1. 1401/10, Prvi osnovni sud u Beogradu doneo je 9. decembra 2010. godine, a koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 905/11 od 12. decembra 2012. godine, tako što je žalba tužene odbijena.

Ustavni sud smatra da je neprimereno dugom trajanju parničnog postupka doprineo i Okružni sud u Beogradu, jer je više puta ukidao prvostepene presude, a nije koristio ovlašćenje iz Zakona o parničnom postupku da na osnovu rezultata održane rasprave sam odluči o zahtevima stranaka. Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu „Pavlyulynets protiv Ukrajine“, od 6. septembra 2005. godine), jer u sebi inherentno nosi rizik od prekoračenja razumnog roka za okončanje sudskog postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ima o legitiman pravni interes da se o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku , kao i da je podnosilac ustavne žalbe doprineo dužini trajanja postupka. Pri tome, Sud ima u vidu da je prekid postupka bio određen na predlog podnosioca ustavne žalbe, kao tužioca u predmetnom postupku, a da tužilac nije izjavio žalbu protiv rešenja o prekidu postupka, što je podrazumevalo izvesno produženje trajanja postupka, do odlučivanja nadležnog organa o prethodnom pitanju.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelotvornog i neefikasnog postupanja Prvog opštinskog suda u Beogradu i Okružnog suda u Beogradu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 286/2008 (inicijalno predmet P1. 299/2000), a okončan pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1401/10.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno značaj predmeta spora, obzirom na to da je predmet tužbenog zahteva bilo potraživanje podnosioca u iznosu od 701,32 dinara, dužinu trajanja osporenog postupka, postupanje nadležnih sudova i ponašanje podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac ustavne žalbe samo formalno pozvao na povredu označenog ustavnog prava, a da pri tome nije naveo argumentovane ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine tog prava, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu odbacio u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu. Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti