Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o nedozvoljenosti revizije

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda kojim je revizija odbačena kao nedozvoljena. Iako je primenjen novi zakon sa višim cenzusom, revizija ne bi bila dozvoljena ni po starim propisima.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4453/2010
11.07.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, čla novi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodana Ivanovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Slobodana Ivanovića protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2788/10 od 8. septembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slobodan Ivanović iz Beograda podneo je 14. oktobra 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2788/10 od 8. septembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravno sredstvo, zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda odbačena kao nedozvoljena revizija podnosioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 6890/07 od 4. juna 2009. godine, na osnovu člana 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), kojim je izmenjen član 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku; da je revizijski sud vrednost predmeta spora odredio na osnovu plaćene sudske takse, iako to nigde nije propisano; da je u istom predmetu Vrhovni sud Srbije već jednom odlučivao meritorno o reviziji, ali da je sada u istom predmetu našao da revizija nije dozvoljena. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeno revizijsko rešenje.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rev. 2788/10 od 8. septembra 2010. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 6890/07 od 4. juna 2009. godine. U obrazloženju revizijskog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je tužba u toj parnici podneta 19. juna 2003. godine; da je tužbenim zahtevom traženo iseljenje iz stana koji je u privatnom vlasništvu tužilje, uz obavezu da isti preda tužiocu V. B. iz Niša na slobodno korišćenje; da u tužbi nije naznačena vrednost predmeta spora; da je tužilja po nalogu suda uplatila na ime sudske takse za tužbu iznos od 1.000 dinara (19. februara 2004. godine), kao i na osnovu naloga - opomene za plaćanje sudske takse za presudu iznos od 1.000 dinara (30. jula 2004. godine), a da je tuženi na osnovu naloga – opomene za plaćanje takse za žalbu iznos od 1.3000 dinara, kao i iznos od 1.900 dinara za drugostepenu odluku; da, kako u konkretnom slučaju nije naznačena vrednost predmeta spora, vrednost predmeta spora je određena u iznosu od 10.000 dinara, a prema osnovici na koju je obračunata taksa za tužbu - 1.000 dinara; da je Zakonom o sudskim taksama u taksenoj tarifi, tarifnom broju 1, koji se primenjuje u konkretnom slučaju, bilo predviđeno da se za tužbu, pred sudom opšte nadležnosti taksa plaća prema vrednosti predmeta spora , i to za vrednost do 10.000 dinara, taksa iznosi 1.000 dinara; da prema odredbi člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku, posle stupanja na pravnu snagu 29. decembra 2009. godine Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe; da je odredbom člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama ovog zakona, a da je od redbom člana 55. stav 2. istog zakona propisano da će se izuzetno o revizijama izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona odlučivati po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona; da, kako je na osnovu plaćene sudske takse utvrđena vrednost predmeta spora od 10.000 dinara, koja ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra, to revizija tuženog izjavljena posle 29. decembra 2009. godine nije dozvoljena u smislu člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku, a u vezi člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku; da je taj sud na osnovu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku odbacio reviziju kao nedozvoljenu.

4. Odredbom člana 36. stav 2. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu .

Odredbama člana 2 9. Zakona o sudskim taksama ("Službeni glasnik RS", br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01 i 9/02 ) bilo je propisano: da kontrolu obračunate i naplaćene takse vrši sudija - predsednik veća koji vodi postupak, odnosno ovlašćeno lice koje preduzima radnje (stav 2.); da se kontrola iz stava 2. ovog člana vrši na taj način što je sud dužan da po prijemu tužbe na brz i pogodan način utvrdi vrednost spora, odnosno da proveri vrednost označenu u tužbi, kao i na osnovu nje određeni iznos takse, pri čemu će ispitivanje vrednosti spora sud preduzeti najkasnije na pripremnom ročištu, a ako ono nije održano, na prvom ročištu za glavnu raspravu, pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, a ako utvrdi da u tužbi nije označena odgovarajuća vrednost spora ili ako utvrdi da taksa nije pravilno obračunata i naplaćena sud će rešenjem odrediti iznos takse koju je takseni obveznik dužan da plati (stav 3.). Tarifnim brojem 1. stav (1) Taksene tarife, koja je sastavni deo Zakona o sudskim taksama, bilo je propisano da se za tužbu, protivtužbu i prigovor prebijanja podnet pred sudom opšte nadležnosti taksa plaća prema vrednosti predmeta spora i to za vrednost spora do 10.000 novih dinara – 1.000 novih dinara.

Odredbom člana 491. stav 4. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, propisano je da će se o reviziji izjavljenoj protiv pravosnažne odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokrenut pre početka primene ovog zakona, odlučivati po pravilima parničnog postupka koja su važila do stupanja na snagu ovog zakona.

Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, broj 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98 i 3/02), bilo je propisano: da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi 300.000 novih dinara (član 382. stav 3).

Članom 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), koji je stupio na snagu 29. decembra 2009. godine, član 394. je izmenjen i od dana stupanja na snagu je propisivao: da protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude (stav 1.); da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (stav 2.); da je revizija uvek dozvoljena kada je to posebnim zakonom određeno (stav 3.). Članom 55. istog zakona propisano je: da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona (stav 1.); da će izuzetno od stava 1. ovog člana, o revizijama izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona odlučivati Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od troje sudija, po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.).

Ustavni sud je u postupku normativne kontrole odredaba čl. 38, 51. i 55. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku doneo Odluku IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine, kojom je u tački 1. izreke utvrdio da odredba člana 55. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 111/09), u delu koji glasi: "izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona", u vreme važenja, nije bila u saglasnosti sa Ustavom i sa potvrđenim međunarodnim ugovorom, dok je tačkom 2. izreke odbio predlog za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba čl. 38. i 51. i člana 55. stav 1. Zakona iz tačke 1. Ustavni sud je u navedenoj odluci izrazio stanovište da se pravo na podnošenje revizije ne stiče trenutkom podnošenja tužbe, već momentom donošenja pravnosnažne drugostepene presude. Prema oceni Ustavnog suda, odredba člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku nije imala povratno dejstvo jer je tom odredbom, kao prelaznom, bilo propisano postupanje po novom zakonu u postupcima koji su u toku, iz kog razloga nisu povređene odredbe člana 197. Ustava. Ustavni sud je, takođe, konstatovao da primena novog zakona na postupke koji su u toku predstavlja trenutno dejstvo zakona, dok bi povratno dejstvo i retroaktivnost zakona značile primenu nove pravne norme na okončane pravne situacije.

5. Ocenjujući postojanje povrede prava na pravno sredstvo zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da je u predmetnom sudskom postupku parničnim strankama bila obezbeđena dvostepenost u odlučivanju, čime je zadovoljen ustavni princip sadržan u navedenoj odredbi Ustava. Međutim, iako ustavno jemstvo iz člana 36. stav 2. Ustava ne podrazumeva obavezno obezbeđivanje pravne zaštite i u postupku po vanrednim pravnim sredstvima, Ustavni sud je na stanovištu da ukoliko je odgovarajućim procesnim zakonom propisano neko vanredno pravno sredstvo, do povrede Ustavom zajemčenog prava može doći i ako se podnosiocu uskrati mogućnost njegovog korišćenja.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je našao da su ispunjeni procesni uslovi da se razmotri osnovanost navoda ustavne žalbe. Dakle, predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 6890/07 od 4. juna 2009. godine. Ustavni sud, polazeći od stava zauzetog u Odluci IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine, ukazuje da se pravo na izjavljivanje revizije, ukoliko zakonom nije drugačije propisano, ceni u odnosu na trenutak donošenja drugostepene presude, u konkretnom slučaju to je 4. jun 2009. godine - dakle pre stupanja na snagu odredaba čl. 38. i 55. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku. Stoga je, po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, dozvoljenost revizije cenjena prema odredbama zakona koji još uvek nije važio u momentu sticanja prava na izjavljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva, odnosno prema onim zakonskim odredbama za koje je Ustavni sud našao da u vreme važenja nisu bile u skladu sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorom.

Međutim, Ustavni sud nalazi da, iako su u konkretnom slučaju primenjene odredbe zakona za koje je utvrđeno da u vreme važenja nisu bile u skladu sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorom, pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo nije povređeno, jer revizija koju je izjavio nije bila dozvoljena ni prema odredbama ranije važećeg Zakona o parničnom postupku. Naime, kako vrednost predmeta spora nije bila određena u tužbi, to je sud u takvoj situaciji istu odredio prema visini naplaćene sudske takse za tužbu i presudu (po 1.000 dinara). Dakle, vrednost predmeta spora - 10.000 dinara utvrđena prema iznosu naplaćene sudske takse, ipak ukazuje da izjavljivanje revizije u konkretnom slučaju, nije bilo dopušteno ni po odredbama Zakona o parničnom postupku koji se primenjivao u trenutku podnošenja tužbe sudu .

6. Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud je našao da nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo , pa je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), odlučujući kao u izreci.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o nedozvoljenosti revizije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti