Odbacivanje ustavne žalbe zbog nedozvoljenosti i neblagovremenosti u upravnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu. Deo žalbe protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda je odbačen jer je zahtev za preispitivanje pravilno odbačen kao nedozvoljen, dok je deo protiv presude Upravnog suda odbačen kao neblagovremen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4454/2010
23.06.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vladimira Šafara iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 23. juna 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Vladimira Šafara izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 63/10 od 9. avgusta 2010.godine i presude Upravnog suda 9U. 5399/10 (2008) od 6. maja 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vladimir Šafar iz Beograda je 15. oktobra 2010. godine podneo ustavnu žalbu Ustavnom sudu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 63/10 od 9. avgusta 2010. godine i presude Upravnog suda 9U. 5399/10 (2008) od 6. maja 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije i povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi da je osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 63/10 od 9. avgusta 2010. godine nezakonito jer podnosilac, kao socijalno ugroženo lice, nije bio u mogućnosti da angažuje advokata, i da je odbacivanjem zahteva za preispitivanje sudske odluke on doveden u neravnopravan položaj. Zbog toga podnosilac predlaže Ustavnom sudu da poništi navedeno rešenje, kao i presudu Upravnog suda 9U. 5399/10 (2008) od 6. maja 2010. godine koja mu je prethodila.

2. Prema odredbama člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

Odredbom člana 84. stav 1. istog zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko pravo ili manjinsko pravo ili sloboda zajemčena Ustavom.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe rešenjem Gradske uprave – Sekretarijat za finansije – Uprava javnih prihoda Grada Beograda broj I-02-436-1/15053-07-022 od 5. januara 2007. godine utvrđen porez na imovinu za 2007. godinu. Podnosilac je uložio žalbu na ovo rešenje i ona je odbijena rešenjem Ministarstva finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Beograd broj 436-33/05 od 14. avgusta 2008. godine. Nakon toga je podnosilac ustavne žalbe tužbom pokrenuo upravni spor, koji je okončan osporenom odbijajućom presudom Upravnog suda 9U. 5399/10 (2008) od 6. maja 2010. godine.

Podnosilac ustavne žalbe se potom obratio Vrhovnom kasacionom sudu sa zahtevom za preispitivanje navedene odluke Upravnog suda, pogrešno naslovljenim kao revizija. Njegov zahtev je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 63/10 od 9. avgusta 2010. godine odbačen kao nedozvoljen, jer nije bio izjavljen od strane advokata. Pored toga, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da zahtev za preispitivanje sudske odluke u predmetnom postupku nije ni bilo moguće podneti, jer nisu bili ispunjeni uslovi iz člana 49. st. 2. i 3. Zakona o upravnim sporovima.

4. Odredbama člana 49. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) (u daljem tekstu: ZUS) je propisano: da protiv pravnosnažne odluke Upravnog suda stranka i nadležni javni tužilac mogu da podnesu Vrhovnom kasacionom sudu zahtev za preispitivanje sudske odluke (stav 1.); da se zahtev može podneti u slučaju kada je to zakonom predviđeno, u slučajevima kada je sud odlučivao u punoj jurisdikciji i u stvarima u kojima je u upravnom postupku bila isključena žalba (stav 2.); da zahtev može da se podnese zbog povrede zakona, drugog propisa ili opšteg akta ili povrede pravila postupka koja je mogla biti od uticaja na rešenje stvari (stav 3.).

Odredbom člana 50. stav 2. ZUS je propisano da kada je stranka fizičko lice, zahtev predaje preko punomoćnika iz reda advokata.

Odredbom člana 53. stav 1. ZUS je propisano da će nedozvoljen ili neblagovremen zahetv ili zahtev koji je podnelo neovlašćeno lice Vrhovni kasacioni sud odbaciti kao nedozvoljen.

5. Polazeći od navedenih zakonskih odredaba, Ustavni sud je utvrdio da ZUS kao jedan od uslova za podnošenje zahteva za preispitivanje sudske odluke propisuje da on treba da bude podnet od strane lica koje je advokat. Prema tome, izjavljivanje zahteva za preispitivanje sudske odluke lično, od strane podnosioca ustavne žalbe koji nije advokat, predstavlja nedostatak koji izjavljeni vanredni pravni lek čini nedozvoljenim, u skladu sa odredbom člana 50. stav 2. ZUS.

Ustavni sud je stao na stanovište da se odredbom člana 50. stav 2. ZUS ne ograničavaju građani u zaštiti svojih prava, već se zahtevom za stručnim zastupanjem, zbog složenosti postupka i ograničavanja raspravljanja pred najvišim sudom u Republici, u postupku po vanrednim pravnim lekovima štite prava stranaka, za čiju je zaštitu neophodno stručno znanje i iskustvo. Takođe, Ustavni sud ukazuje da je u konkretnom slučaju zahtev za preispitivanje sudske odluke odbačen i iz drugih procesnih razloga, jer nisu bili ispunjeni ni uslovi iz člana 49. st. 2. i 3. ZUS.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da se navodi izneti u ustavnoj žalbi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o učinjenoj povredi ustavnog prava podnosioca ustavne žalbe.

S toga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 63/10 od 9. avgusta 2010. godine, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene pretpostavke za vođenje postupka.

6. Prema pravnom stavu Ustavnog suda, donošenjem odluke po zahtevu za preispitivanje sudske odluke, smatraće se da je u upravnim stvarima iscrpljeno poslednje pravno sredstvo pre izjavljivanja ustavne žalbe. Međutim, ovakvo pravno stanovište se ne može primeniti kada zahtev za preispitivanje sudske odluke nije dozvoljeno pravno sredstvo, odnosno kada nije izjavljen na zakonom propisan način. Kako je u konkretnom slučaju zahtev za preispitivanje sudske odluke odbačen kao nedozvoljen, Ustavni sud je ocenio da se rok za izjavljivanje ustavne žalbe, računa od dana dostavljanja osporene presude Upravnog suda 9U. 5399/10 (2008) od 6. maja 2010. godine. Iz dokumentacije u koju je Ustavni sud imao uvid proizlazi da je podnosilac osporenu presudu Upravnog suda primio pre 23. juna 2010. godine kada je Vrhovnom kasacionom sudu podneo zahtev za preispitivanje sudske odluke. Kako je ustavna žalba podneta 15. oktobra 2010. godine, dakle po isteku roka propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ovaj sud je odbacio ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na osporenu presudu Upravnog suda kao neblagovremenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) navedenog zakona.

7. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbacivanje ustavne žalbe zbog nedozvoljenosti i neblagovremenosti u upravnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti