Odluka Ustavnog suda o pravu na imovinu stečenom kao naknada

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući da je Apelacioni sud proizvoljnom primenom materijalnog prava povredio pravo na pravično suđenje. Tumačenje da je podnosilac kao naknadu za ekspropriisano zemljište stekao samo uslovno pravo građenja, a ne pravo svojine ili korišćenja, je neustavno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Milan Stanić , Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . D . iz Sremske Kamenice , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. D . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1286/14 od 2. aprila 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1286/14 od 2. aprila 2014. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe koju je izjavio protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 2213/13 od 10. decembra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. D . iz Sremske Kamenice podneo je, 16. maja 2014. godine, preko punomoćnika K . J, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv akta navedenog u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije. Pozvao se i na član 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnoh sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) i član 1. Protokola 1 uz Konvenciju.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu označena prava povređena pogrešnim zaključkom suda da on, na osnovu sporazuma koji je zaključio 1987. godine, na ime naknade za eksproprisano zemljište nije stekao pravo korišćenja, odnosno pravo svojine na parceli koja je predmet spora, već isključivo pravo gradnje. Smatra da je ovakav zaključak posledica proizvoljne i arbitrerne primene materijalnog prava tj. neprimenjivanja merodavnih odredaba bliže navedenih zakona. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

U zapisniku sastavljenom 13. aprila 1987. godine o održanoj usmenoj raspravi pred Gradskim Sekretarijatom za finansije Grada Novog Sada – Gradskom upravom za imovinskopravne poslove u predmetu utvrđivanja naknade za zemiljšte predato opštini Petrovaradin uneto je da stranke „čine“ sporazum kojim „Na ime naknade za predato zemljište opštini Petrovaradin od strane dosadašnjih korisnika D. N . i D . S . ... opština Podunavlje u Novom Sadu dodeljuje D . N . u ½ dela i D . S . u ½ dela zemljište iz društvene svojine radi izgradnje porodične stambene zgrade parc. broj ... u površini od 482m2 u K.O. Novi Sad II.“ Prema sadržini zapisnika, zaključenim sporazumom opština Petrovaradin se obavezala da za više predatog zemljišta od dodeljenog, S. D . isplati naknadu u određenom iznosu, a u zapisnik je, kao sadržina sporazuma stranaka, takođe uneto da „D . S . i N . su dužni da na dodeljenom zemljištu izgrade stambenu zgradu ili izvedu znatnije radove u roku od 3 godine od dana sklapanja ovog sporazuma u protivnom mogu izgubiti pravo na gradnju pod uslovima i na način propisan odlukom opštine.“

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1286/14 od 2. aprila 2014. godine povrđena je presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 2213/13 od 10. decembra 2013. godine kojom je, između ostalog, odbijen tužbeni zahtev tužioca S. D, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se utvrdi da je ništav ugovor o otuđenju građevinskog zemljišta – parcele ..., upisane u LN ... KO Novi Sad, zaključen između tuženih JP „Zavod za izgradnju grada Novog Sada“ i d.o.o. „P .“, overen pred sudom 8. juna 2012. godine, te zahtev kojim je tražio da se utvrdi da je vlasnik i korisnik ½ idealnog dela predmetne parcele po osnovu akta državnog organa i po osnovu održaja, kao i zahtev da mu tuženo JP „Zavod za izgradnju grada Novog Sada“ na ime naknade štete zbog srušene započete gradnje na pomenutoj parceli, plati određeni novčani iznos. U obrazloženju odluke drugostepeni sud je naveo da je u nižestepenom postupku utvrđeno: da je rešenjem Sekretarijata za upravne poslove iz 1972. godine tužiocu i njegovom bratu N. D . eksproprisano zemljište - parcela ..., površine 603 m2, radi otvaranja novih ulica; da je prema sporazumu iz 1987. godine novosadska opština Podunavlje, na ime naknade za zemljište koje su tužilac i njegov brat predali opštini Petrovaradin u udelima od po ½ dela, dodelila građevinsko zemljište, parcelu ... površine 521m2 u društvenoj svojini, radi izgradnje porodične stambene zgrade; da se u sporazumu posebno navodi da su tužilac i njegov brat dužni da u roku od tri godine od zaključenja sporazuma izgrade stambenu zagradu ili izvedu znatnije radove ili će u protivnom izgubiti pravo gradnje pod uslovima i na način propisan odlukom skupštine; da je tužilac 1987. godine dobio lokacijsku i urbanističku saglasnost na glavni projekat izgradnje stambene zgrade; da je tužilac na ovom placu počeo izgradnju objekta, stigao do prve ploče, sa izlivenim ankerima i postavljenim stubovima na prvom nivou, nakon čega se razboleo i prekinuo radove; da se zbog kasnije izraslog korova i odlaganog smeća nisu mogli videti radovi koje je započeo tužilac; da je tuženi Grad Novi Sad, koji se u međuvremenu upisao kao vlasnik predmetne parcele, u toku 2012. godine oglasio njenu prodaju putem javne licitacije; da je tuženo JP „Zavod za izgradnju grada Novog Sada“ 17. maja 2012. godine zaključilo ugovor o otuđenju predmetne parcele sa tuženim d.o.o. „P .“, kao najboljim ponuđačem. Drugostepeni sud je ocenio pravilnim stanovište nižestepenog suda o neosnovanosti tužiočevog zahteva za „priznanje vlasništva“ na osnovu akta državnog organa, jer je našao da je prema sporazumu iz 1987. godine tužilac na parceli ... „stekao samo pravo građenja, koje je zbog neispunjenja preuzete obaveze da u roku od 3 godine od zaključenja sporazuma izgradi objekat ili na istom izvede znatnije radove u međuvremenu izgubio“, istovremeno utvrdivši da pomenutim sporazumom tužilac nije stekao ni pravo korišćenja sporne parcele. Polazeći od toga da je tužilac na osnovu sporazuma iz 1987. godine stekao samo „pravo građenja sa raskidinim uslovom“, drugostepeni sud je zaključio da se na konkretan slučaj ne može primeniti odredba iz Zakona o državnom premeru i katastru (ne navodi se koja) – da korisnik zemljišta u vlasništvu jedinice lokalne samouprave postaje njegov vlasnik po sili zakona. Takođe je ocenjeno da tužilac pravo svojine nije mogao steći ni po osnovu održaja jer je, prema nalaženju Apelacionog suda, njegova državina bila nesavesna, budući da je „od samog početka znao, odnosno mogao znati da zemljište nije njegovo“, kao i da je ugovor zaključen između tuženih pravno valjan jer su tuženi postupali savesno.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.).

S obzirom na to da se odredbe člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije suštinski ne razlikuju od odredbe člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Konvenciju, Ustavni sud postojanje povrede prava ceni u odnosu na navedene odredbe Ustava.

Zakonom o eksproprijaciji („Službeni list FNRJ“, br. 12/57 i 53/62 i „Službeni list SFRJ“, br. 13/65, 5/68, 7/68 i 11/68) bilo je propisano: da za eksproprisanu nepokretnost sopstveniku pripada pravična naknada (član 10. stav 1.); da se naknada za eksproprisanu nepokretnost određuje u gotovom novcu i da na predlog jedne od stranaka, sud može odrediti naknadu, u celini ili delimično, u davanju u svojinu druge nepokretnosti, ako korisnik eksproprijacije ima takvu nepokretnost i ako na takvu nepokretnost može postojati pravo svojine, kao i da se stranke mogu sporazumeti da se naknada sastoji, u celini ili delimično, u davanju druge nepokretnosti na koju može postojati pravo svojine ili u nekom drugom vidu (član 35. st. 1, 2. i 4.).

Zakonom o eksproprijaciji („Službeni glasnik SRS“, broj 22/73), bilo je propisano da za eksproprisanu nepokretnost sopstveniku pripada pravična naknada (član 11. stav 1.); da se naknada za eksproprisanu nepokretnost određuje, po pravilu, u novcu i da se po sporazumu stranaka naknada može odrediti i u vidu davanja druge nepokretnosti u svojinu ili na korišćenje, odnosno u drugom obliku (član 16.); da se odredbe članova 1. do 20. ovog zakona primenjuju na celoj teritoriji Republike u smislu člana 300. Ustava Socijalističke Republike Srbije (član 20.); da danom stupanja na snagu ovog zakona prestaju da važe odredbe čl. 1. tačka 16. Zakona o primeni odredaba saveznih zakona u oblasti društveno-političkog sistema i drugim oblastima, za koje je u čl. 16. i 17. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustavnih amandmana XX do XLI određeno da prestaju da važe najdocnije 31. decembra 1971. godine („Službeni glasnik SRS“, br. 51/71)(član 89.).

Zakonom o eksproprijaciji ("Službeni glasnik SRS", br. 40/84, 53/87 i 22/89) bilo je propisano: da za eksproprisanu nepokretnost sopstvenik ima pravo na pravičnu naknadu i da se određivanjem pravične naknade ne mogu bitno pogoršavati uslovi života i rada koje je sopstvenik imao na osnovu korišćenja te nepokretnosti (član 11. st. 1. i 2.); da se naknada za eksproprisanu nepokretnost određuje u novcu i da se po sporazumu stranaka naknada može odrediti u vidu davanja druge nepokretnosti u svojinu, susvojinu ili na korišćenje, odnosno u drugom obliku (član 17. st. 1. i 4.); da se naknada za eksproprisanu nepokretnost utvrđuje sporazumom (član 19. stav 1.); da se odredbe čl. 1. i 2, član 3. stav 1, čl. 4-16, član 18. st. 1. i 2. i član 19. stav 1. primenjuju jedinstveno na celoj teritoriji Republike u smislu člana 300. Ustava Socijalističke Republike Srbije (član 89.).

Zakonom o eksproprijaciji ("Službeni list SAP Vojvodine", br. 27/72, 24/77 i 16/78 - prečišćen tekst) bilo je propisano: da se naknada za eksproprisano poljoprivredno zemljište određuje prema tržišnoj ceni poljoprivrednog zemljišta koja se formira na području rejona, odnosno naselja, u kome se zemljište nalazi, a ako se na tom području ne formira tržišna cena zemljišta, uzima se u obzir tržišna cena koja se formira na susednom području (član 24. stav 1.); da se visina naknade za eksproprisanu nepokretnost utvrđuje prema okolnostima u vreme donošenja prvostepene odluke o naknadi (član 28.); da je posle pravnosnažnosti rešenja o eksproprijaciji opštinski organ uprave nadležan za imovinsko-pravne poslove dužan da bez odlaganja zakaže i održi usmenu raspravu za sporazumno određivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost i da će organ iz stava 1. ovog člana nastojati da stranke postignu sporazum o naknadi, upozoravajući ih na njihova prava i obaveze po odredbama ovog zakona (član 36. st. 1. i 4.); da sporazumom o naknadi za eksproprisanu nepokretnost moraju biti određeni naročito oblik i visina naknade i rok u kome je korisnik eksproprijacije dužan ispuniti obavezu u pogledu naknade i da je sporazum o naknadi zaključen kad obe stranke potpišu zapisnik u koji je sporazum unesen i da zapisnik ima snagu izvršnog naslova (član 37. st. 1. i 3.).

Zakonom o građevinskom zemljištu („Službeni list SAP Vojvodine“, broj 19/86) bilo je propisano: da raniji vlasnik neizgrađenog gradskog građevinskog zemljišta ima prvenstveno pravo da dobije na korišćenje to zemljište i da na njemu izgradi zgradu na kojoj po zakonu može steći pravo svojine, u granicama jedne građevinske parcele čija je površina potrebna za redovnu upotrebu zgrade, ako se na osnovu detaljnog urbanističkog plana na tom zemljištu može podići takva zgrada (pravo preče gradnje)(član 17. stav 1.); da ako lice koje dobije na korišćenje građevinsku parcelu na osnovu prava preče gradnje u roku od tri godine od dana sticanja tog prava ne izgradi zgradu odnosno ne izvrši znatnije radove može izgubiti pravo preče gradnje, u slučajevima koje propiše odlukom skupština opštine, te da se u ovaj rok ne uračunava vreme od podnošenja zahteva za izdavanje odobrenja za građenje do pravnosnažnosti tog odobrenja i da lice koje ima pravo preče gradnje na neizgrađenom gradskom građevinskom zemljištu ima u pogledu tog zemljišta ista prava i obaveze kao i lice kome se takvo zemljište daje na korišćenje pod opštim uslovima koje određuje skupština opštine (član 19. st. 2. i 3.); da opština može neizgrađeno gradsko građevinsko zemljište davati na korišćenje društvenim pravnim licima, udruženjima građana i drugim pravnim licima radi izgradnje objekata i građanima radi podizanja stambene zgrade, poslovne zgrade ili poslovne prostorije, na kojima mogu steći pravo svojine u skladu sa zakonom (član 31. stav 1.); da se gradsko građevinsko zemljište daje uz naknadu (član 33. stav 1.); da se gradsko građevinsko zemljište daje na korišćenje na osnovu konkursa ili neposrednom pogodbom, pod uslovima i po postupku koje propisuje skupština opštine i da prava i obaveze koje proističu iz akta o davanju gradskog građevinskog zemljišta na korišćenje se uređuju ugovorom (član 34.).

5. Polazeći od toga da se suština navoda ustavne žalbe svodi na podnosiočevu tvrdnju da je usled proizvoljne i arbitrerne primene materijalnog prava tj. neprimenjivanja merodavnih zakonskih odredaba, Apelacioni sud izveo pogrešan zaključak – da on na ime naknade za eksproprisano zemljište nije stekao pravo svojine, niti pravo korišćenja na parceli koja je predmet spora, već isključivo pravo gradnje, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog prava bila očigledno proizvoljna ili diskriminatorska na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud konstatuje da se, u konkretnom slučaju, između ostalog, odlučivalo o osnovanosti podnosiočevog zahteva kojim je tražio da se utvrdi da je vlasnik i korisnik parcele ..., KO Novi Sad II, te da je tužbeni zahtev, pored ostalih, bio zasnovan i na činjeničnim navodima da mu je sporna parcela sporazumom iz 1987. godine data na ime naknade za eksproprisanu nepokretnost. Na podlozi činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom postupku – da je „prema sporazumu iz 1987. godine ... opština Podunavlje na ime naknade za zemljište koje su tužilac i njegov brat predali ... dodelila građevinsko zemljište, parcele ... ... u društvenoj svojini, radi izgradnje porodične stambene zgrade ...“ i da se podnosilac obavezao da u roku od 3 godine izgradi stambenu zgradu ili izvede znatnije radove, s tim da ukoliko to ne uradi, gubi pravo gradnje, drugostepeni sud je ocenio pravilnim zaključak nižestepenog suda da je podnosilac na osnovu pomenutog sporazuma „stekao samo pravo građenja, koje je zbog neispunjenja preuzete obaveze ... u međuvremenu izgubio“, te da „nije stekao pravo svojine na zemljištu parcele ..., niti je stekao pravo njegovog korišćenja.“

Imajući u vidu sadržinu zahteva povodom kojeg je tražena sudska zaštita i stanovište drugostepenog suda da je podnosilac kao naknadu za eksproprisano zemljište dobio „pravo gradnje sa raskidnim uslovom“, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da pravo svojine predstavlja najšire ovlašćenje držanja, korišćenja i raspolaganja određenom stvari. S druge strane, eksproprijacija je mera kojom država, radi izgradnje objekata ili izvođenja radova od opšteg interesa, od vlasnika, bez njegove saglasnosti, oduzima imovinu ili ga ograničava u sadržini prava svojine. Dakle, upravo zbog činjenice da je pojedinac, radi opšteg interesa, prinudno lišen imovine ili ograničen u njenom korišćenju i raspolaganju, zakonodavac je kao jedan od uslova za sprovođenje eksproprijacije propisao obavezu isplate naknade, koja prema odredbama Zakona o eksproprijaciji, koji s bili na snazi kako u vreme kada je podnosiocu eksproprisano zemljište, tako i u vreme zaključenja sporazuma, morala da bude pravična. Pri tome, suština instituta pravične naknade se ogleda u obeštećenju dotadašnjeg vlasnika zbog gubitka prava koje je imao, pa se stoga njome ne bi smela bitno pogoršati materijalna situacija ranijeg vlasnika. U vezi sa iznetim, Ustavni sud ukazuje i na praksu Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj naknada načelno treba da „razumno održava vrednost“ oduzete imovine (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Holy Monasteries protiv Grčke, predstavke broj 13092/87 i 13984/88 od 9. decembra 1994. godine, stav 71.). Takođe, Ustavni sud konstatuje da se saglasno citiranim odredbama Zakona o eksproprijaciji, naknada određivala u novcu i da se po sporazumu stranaka mogla odrediti i u vidu davanja druge nepokretnosti u svojinu ili na korišćenje, odnosno u drugom obliku. S druge strane, Ustavni sud konstatuje da je prema odredbama tada važećeg pokrajinskog Zakona o građevinskom zemljištu, opština mogla na osnovu konkursa ili neposrednom pogodbom da građanima daje na korišćenje neizgrađeno građevinsko zemljište, kojim je upravljala i raspolagala, i to radi podizanja stambene zgrade na kojoj su građani mogli steći pravo svojine, pri čemu se građevinsko zemljište davalo na korišćenje uz plaćanje naknade. Pomenuti zakon je takođe predviđao i gubitak prava preče gradnje u slučaju neprivođenja nameni građevinske parcele u roku od tri godine od sticanja ovog prava, dok je u pogledu prava na neizgrađenom gradskom građevinskom zemljištu titulara prava preče gradnje izjednačavao sa licem kome je takvo zemljište dato na korišćenje pod opštim uslovima koje određuje skupština opštine. Dakle, u pomenutim slučajevima radilo se o pravu preče gradnje ranijeg sopstvenika zemljišta, odnosno davanju na korišćenje neizgrađenog građevinskog zemljišta građanima, radi njegovog privođenja nameni, i to putem konkursa ili neposrednom pogodbom. Pored izloženog, Ustavni sud primećuje da nijedan od pomenutih Zakona o eksproprijaciji nije predviđao mogućnost da se kao naknada za eksproprisanu nepokretnost odredi pravo gradnje na građevinskom zemljištu, već su propisivali da se naknada određuje u novcu i da se sporazumom stranaka može odrediti u vidu davanja druge nepokretnosti u svojinu ili na korišćenje.

Polazeći od iznetog, te sadržine sporazuma iz 1987. godine, koja je utvrđena u postupku koji je prethodio ustavnosudskom i koja je navedena u osporenoj odluci, Ustavni sud nalazi da drugostepeni sud, izvodeći zaključak da je podnosiocu ustavne žalbe kao naknada za eksproprisano zemljište pomenutim sporazumom dato „pravo građenja sa raskidnim uslovom“, nije vodio računa o svrsi i cilju zbog kojeg je odredbama pomenutih Zakona o eksproprijaciji uveden institut pravične naknade za oduzeto/ograničeno pravo svojine, te da je izgubio iz vida da se radi o parceli koja je data na ime pravične naknade za eksproprisano zemljište. Štaviše, nije se osvrnuo ni na jedan od pomenutih zakona. Stoga je Ustavni sud ocenio da je proizvoljan i ustavnopravno neprihvatljiv zaključak drugostepenog suda da je podnosilac na ime pravične naknade za eksproprisano zemljište, dobio pravo gradnje koje je izgubio.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1286/14 od 2. aprila 2014. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 107/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) , odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je zaključio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene drugostepene presude i određivanjem da u ponovnom postupku Apelacioni sud u Novom Sadu donese novu odluku o žalbi koju je podnosilac izjavio protiv prvostepene presude, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Kako je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud nije ispitivao navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. st. 1. i 2. Ustava.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o pravu na imovinu stečenom kao naknada

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti