Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko osam godina. Povreda je nastala zbog neažurnosti suda i dugotrajnog prekida postupka, ali je i podnosilac doprineo dužini trajanja svojom pasivnošću.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Sabahudin Tahirović, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. S. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. februara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. S. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 10273/05, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S. iz B. je 30. septembra 2011. godine, preko punomoćnika M. C, advokata iz B. podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 10273/05.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 21. decembra 2005. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane, radi naknade štete zbog manje isplaćene zarade; da je u predmetnom postupku koji još uvek nije okončan i da je neizvesno koliko će još trajati, održano samo pet ročišta za glavnu raspravu; da mu je takvim postupanjem nadležnih sudova povređeno pravo na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Zahtevao je i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS" br. 109/07, 99/11 i 18/13- Odluka US) je po sadržini istovetan odredbi člana 170. Ustava, dok j e stavom 2. istog člana propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada j e podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10273/05, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 21. decembra 2005. godine zajedno sa drugim tužiocima podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi naknade štete, zbog manje isplaćene zarade. Predmet je dobio broj P. 10273/05. Tuženi je dostavio odgovor na tužbu 12. januara 2006. godine.

Pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu održano je tri ročišta za glavnu raspravu, dok dva ročišta nije bilo održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Na ročištima je naloženo pribavljanje određenih izveštaja od Ministarstva odbrane - Uprave za finansije i od Saveznog ministarstva odbrane.

Podneskom od 21. novembra 2007. godine punomoćnik tužioca je predložio da sud odredi prekid postupka zbog zauzimanja stava Vrhovnog suda Srbije o spornom pravnom pitanju.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10273/05 od 3. decembra 2007. godine određen je prekid postupka u ovoj pravnoj stvari i određeno je da će se postupak nastaviti po pravnosnažnosti postupka pred sudom ili drugim nadležnim organom, ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak.

Dalje, u spisima predmeta nema dokaza o daljem postupanju suda u predmetu, niti dokaza da je podnosilac ustavne žalbe tražio nastavak prekinutog postupka.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja j e bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09 ) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.). Odredbom člana 215. stav 1. tačka 1) Zakona propisano je da se prekid postupka može odrediti ako je sud odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju, a kom slučaju će se, saglasno članu 217. stav 2. istog zakona, postupak nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi prekida.

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen godinu dana, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 21. decembra 2005. godine, pa nadalje.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumnosti dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud j e utvrdio da nadležni sudovi nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku.

Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe pa do razmatranja ustavne žalbe proteklo preko osam godina i da predmetni parnični postupak još uvek nije okončan. Takođe, utvrđeno je da je nakon dve godine od podnošenja tužbe, na zahtev punomoćnika podnosioca postupak prekinut do zauzimanja stava Vrhovnog suda Srbije o spornom pravnom pitanju i do odlučivanja o ustavnoj žalbi postupak nije nastavljen. Po oceni Suda, razlog za dugo vremensko trajanje postupka je i neažurno postupanje prvostepenog suda koji je u periodu od dve godine održao samo tri ročišta za glavnu raspravu.

Ustavni sud ukazuje da postupak nije ni morao biti prekinut 2007. godine jer je stav Vrhovnog suda Srbije o spornom pravnom pitanju koje je bilo od značaja za odlučivanje postupajućeg suda, izražen u revizijskim presudama koje su donete u istovrsnim predmetima još 2006. godine (npr. presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 2663/06 od 28. decembra 2006. godine). Takođe, Ustavni sud konstatuje da ni nakon šest godina prekinuti parnični postupak nije nastavljen, iako je stav Vrhovnog suda Srbije o spornom pravnom pitanju zauzet još 2006. godine, dakle i pre nego što je postupak prekinut iz čega proizlazi da su se stekli uslovi iz člana 217. Zakona o parničnom postupku da predmetni parnični postupak bude nastavljen.

Prema oceni Ustavnog suda, u parničnom postupku nisu bila postavljena složena pravna pitanja, tako da sagledavajući činjenice i okolnosti ovog slučaja, Ustavni sud nalazi da složenost predmeta spora ne može da opravda osmogodišnje trajanje parničnog postupka.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao legitiman interes da se predmetni parnični postupka okonča u razumnom roku, jer je u pitanju bio spor o potraživanju iz radnog odnosa. Međutim, Sud nalazi da je i on sam, odnosno njegov punomoćnik doprineo dužini trajanja postupka, s obzirom na to da od donošenja rešenja o prekidu postupka 3. decembra 2007. godine pa do odlučivanja o ustavnoj žalbi nije preduzeo ni jednu radnju kako bi se prekinuti postupak nastavio. Stoga nesumnjivo proizlazi da se podnosilac nije ponašao saglasno načelu procesne ekonomije niti se može smatrati da je u navedenom šestogodišnjem periodu aktivno učestvovao u postupku koji se vodi po njegovoj tužbi, iako takva obaveza postoji, s obzirom na to da je stranka dužna da se savesno koristi pravima priznatim zakonom.

Imajući u vidu navedeno neefikasno postupanje parničnog suda, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 10273/05 te je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke, usvojio ustavnu žalbu, a u tački 2. izreke kao način otklanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede navedenog ustavnog prava naložio sada nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem roku.

6. Ustavni sud je u pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, utvrdio da je ustavna žalba preuranjena, s obzirom na to da postupak još uvek nije okončan. Stoga je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom postupku, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka kao i doprinos podnosioca trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.