Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu S. B. i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko deset godina. Podnosiocu je dosuđena naknada od 200 evra, a sudu naloženo da postupak okonča u najkraćem roku.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4458/2011
17.04.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. B . iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. B . i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1308/03 (kasnije predmet P1. 1964/05) povređeno pravo podnosiocu ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave.

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. B . iz B . je 12. marta 2011. godine, preko punomoćnika M . C, advokata iz B, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1308/03.

U ustavnoj žalbi, između ostalog, navedeno je da je predmetni postupak pokrenut 2003. godine, a da još nije okončan ni prvostepeni postupak. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede Ustavom zajemčenog prva u opredeljenom iznosu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1964/05 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, je 27. juna 2003. godine podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, kojom je tražio da sud obaveže tuženu da mu, na ime naknade štete, isplati navedeni novčani iznos, koji predstavlja razliku između isplaćene zarade za navedeni period i one za koju tužilac smatra da mu pripada. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 1308/03.

Na prvo ročište za glavnu raspravu, zakazano za 25. jun 2004. godine, nije došao uredno pozvani zastupnik tužene, pa je Četvrti opštinski sud u Beogradu doneo presudu zbog izostanka P1. 1308/03, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca. Protiv ove presude tužena je izjavila žalbu 24. avgusta 2004. godine, koju je prvostepeni sud razmatrao kao predlog za povraćaj u pređašnje stanje. Rešenjem donetim na ročištu održanom 19. novembra 2004. godine, usvojen je predlog za povraćaj u pređašnje stanje, a presuda P1. 1308/03 od 25. juna 2004. godine stavljena je van snage.

U nastavku postupka predmet je dobio novi broj P1. 2190/04. Četvrti opštinski sud u Beogradu je 13. aprila 2005. godine doneo rešenje kojim je odredio zastoj u predmetnom postupku do okončanja postupka koji se vodi pred Vrhovnim sudom Srbije radi rešavanja spornog pravnog pitanja. Postupak je nastavljen, bez donošenja rešenja, zakazivanjem ročišta za 21. oktobar 2005. godine, koje nije održano. Predmet je u nastavku postupka dobio broj P1. 1964/05.

Nakon šest održanih i dva neodržana ročišta, Četvrti opštinski sud u Beogradu je, na predlog tužioca da se predmetni postupak prekine jer je Vrhovnom sudu Srbije podneo predlog za rešavanje spornog pravnog pitanja, doneo rešenje P1. 1964/05 od 23. novembra 2007. godine, kojim je odredio prekid postupka u označenom predmetu, do rešavanja spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije, po članu 176. Zakona o parničnom postupku.

Do dostavljanja spisa Ustavnom sudu 12. marta 2014. godine predmetni postupak nije nastavljen, niti je podnet zahtev za nastavak postupka.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11 ), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) i dalje primenjuje na predmetni postupak, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da sud koji je pokrenuo postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja dužan je da zastane sa postupkom dok se ne okonča postupak pred Vrhovnim sudom (član 176. stav 2.). Takođe, odredbama člana 214. istog zakona je propisano da se postupak prekida kada umre stranka, kada stranka izgubi parničnu sposobnost, kada zakonski zastupnik stranke umre ili prestane njegovo ovlašćenje za zastupanje, kada stranka koja je pravno lice prestane postojati, odnosno kad nadležni organ pravnosnažno odluči o zabrani rada, kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije, kad usled rata ili drugih uzroka prestane rad u sudu ili kada je to drugim zakonom određeno, dok je odredbama člana 215. propisano da se prekid postupka može odrediti ako je sud odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju i ako se stranka nalazi na području koje je zbog vanrednih događaja (poplava i sl.) odsečeno od suda , a odredbom člana 217. stav 2. da će se, ako je sud prekinuo postupak iz razloga navedenih u članu 215. tačka 1) ovog zakona, postupak nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak.

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čija se dužina trajanja osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu 27. juna 2003. godine, do odlučivanja o ustavnoj žalbi, trajao deset godina i devet meseci, s tim da je postupak u prekidu od 23. novembra 2007. godine, kao i da taj postupak nije okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

Navedeno trajanje predmetnog parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, se ne radi o činjenično i pravno složenom sporu.

S obzirom na to da je istaknutim zahtevom tražena isplata većeg novčanog iznosa, a po osnovu prava iz radnog odnosa, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe imao interes da se predmetni parnični postupak efikasno okonča.

Ustavni sud je ocenio da je nedelotvorno i pogrešno postupanje prvostepenog parničnog suda u prvenstveno uticalo da predmetni postupak nerazumno dugo traje. Naime, Ustavni sud, najpre, ukazuje da je prvo ročište u tom postupku zakazano tek godinu dana od podnošenja tužbe. Dalje, predmetni postupak prekinut je rešenjem od 23. novembra 2007. godine, zbog rešavanja spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije, u smislu odredaba člana 176. Zakona o parničnom postupku. Saglasno odredbi člana 178. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2005. godine, Vrhovni sud Srbije je bio dužan da reši sporno pravno pitanje u roku od 90 dana od prijema zahteva. Prema oceni Ustavnog suda, prvostepeni sud je, saglasno odredbi člana 217. stav 2. Zakona o parničnom postupku, bio dužan da po službenoj dužnosti nastavi postupak po donošenju odluke Vrhovnog suda Srbije o navedenom predlogu, odnosno da, ukoliko odluka o predlogu nije doneta u propisanom roku, rukovodeći se načelom ekonomičnosti, nastavi postupak po službenoj dužnosti po isteku roka za zauzimanje stava, nezavisno od toga da li je sud najviše instance postupio po zahtevu ili nije, a da, ukoliko to nije učinjeno, sam reši sporno pitanje, kao prethodno pitanje.

Ustavni sud je ocenio i da sam podnosilac ustavne žalbe, koji je predložio da sud prekine postupak, nije preduzeo bilo koju radnju kojom bi pokazao zainteresovanost i nameru da se postupak nastavi. Podnosilac ustavne žalbe se obratio Ustavnom sudu radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku, a da prethodno nije podneo predlog za nastavak osporenog parničnog postupka. Međutim, i pored ovakvog ponašanja podnosioca ustavne žalbe koji nije koristio svoja procesna prava u cilju nastavka, ubrzanja i okončanja parničnog postupka koji se vodi po njegovoj tužbi, Ustavni sud je ocenio da je prevashodna dužnost suda da preduzme sve mere kako bi se predmet iz njegove nadležnosti okončao i time pružila sudska zaštita strankama u postupku.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede, u tački 3. izreke naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i ponašanje podnosioca ustavne žalbe, odnosno činjenicu da podnosilac nakon donošenja rešenja o prekidu postupka nije pokazao zainteresovanost da se postupak nastavi i okonča. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu postojeću praksu ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome se podnosilac poziva na povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je ukazuje da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe prethodna iscrpljenost svih delotvornih pravnih sredstava i da samo u slučaju kada podnosilac izjavljuje žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, postoji izuzetak od supsidijarnog karaktera ovog pravnog sredstva.

S obzirom na navedeno, a uzimajući u obzir da ovaj parnični postupak još nije pravnosnažno okončan, Ustavni sud je utvrdio da nisu iscrpljena sva pravna sredstva za zaštitu povređenih ili uskraćenih prava zajemčenih Ustavom, kao nužan procesni uslov za izjavljivanje ustavne žalbe u navedenom delu. Stoga je Sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Plazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti