Odluka Ustavnog suda o pravu na novčanu naknadu za telesno oštećenje

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i protiv presude Upravnog suda. Utvrđeno je da postupak nije trajao nerazumno dugo, a da je Upravni sud dao ustavnopravno prihvatljive razloge za svoju odluku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radmile Sekulić iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. jula 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Radmile Sekulić zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala u Novom Sadu vođen u predmetu broj 182.30-69251.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Radmile Sekulić izjavljena protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 15884/10 od 24. juna 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radmila Sekulić iz Novog sada je 30. jula 2010. godine, preko punomoćnika Milana Dabića, advokata iz Novog Sada, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 15884/10 od 24. juna 2010. godine, zbog povrede prava na zabranu diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i povrede „prava na socijalnu zaštitu garantovanog“ članom 69. Ustava. Ustavnom žalbom je, takođe, istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala u Novom Sadu vodio u predmetu broj 182.30-69251.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P 4362/06 od 1. decembra 2006. godine usvojen tužbeni zahtev podnositeljke i priznato joj pravo na naknadu štete zbog invaliditeta i da je u tom postupku, na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka, utvrđeno da kod podnositeljke postoji procenat invaliditeta od 10% koji je posledica pretrpljene povrede na radu; da se podnositeljka, zbog zadobijene povrede, obratila nadležnom upravnom organu u januar u 2006. godine, zahtevom da joj se prizna pravo na novč anu naknadu za telesno oštećenje, ali da je njen zahtev odbijen kao neosnovan.

U ustavnoj žalbi se detaljno izlaže tok predmetnog upravnog i upravnosudskog postupka, koji je, po mišljenju podnositeljke , „bespotrebno“ trajao skoro pet godina, prevashodno iz razloga što su upravni organi propuštali da otklone propuste na koje su nadležni sudovi u svojim presudama jasno ukazivali.

Podnositeljka dalje navodi da sve sudske presude koje su donete po njenim tužbama „u suštini imaju isto obrazloženje odnosno iste razloge zbog kojih su usvajane“, ali da je osporenom presudom „bez jasnog obrazloženja“ odbijena tužba, iako pobijano rešenje tuženog organa ima „skoro identično obrazloženje“ kao i prethodna rešenja.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud poništi osporenu presudu Upravnog suda i akte donete u predmetnom upravnom postupku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni pojedinačni akt i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje –Filijala u Novom Sadu broj 182.30-69251 od 8. juna 2006. godine podnositeljki ustavne žalbe je utvrđen VII stepen telesnog oštećenja (tačka 1. dispozitiva) i odbijen zahtev za priznavanje prava na novčanu naknadu za telesno oštećenje, jer nisu ispunjeni zakonski uslovi. U obrazloženju rešenja je navedeno da je prvostepeni organ veštačenja utvrdio da kod podnositeljke postoji telesno oštećenje od 40%, kao posledica bolesti, te nisu ispunjeni uslovi za sticanje prava na novčanu naknadu za telesno oštećenje iz član a 37. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik PC “, br. 34/03, 64/04, 84/04 i 85/05).

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Pokrajinskog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje u Novom Sadu broj 30-182/30-69251 od 8. septembra 2006. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnositeljke. Presudom Okružnog suda u Novom Sadu U. 522/06 od 9. marta 2007. godine uvažena je tužba podnositeljke i poništeno navedeno drugostepeno rešenje, a u daljem toku postupka isti sud je poništio još dva rešenja tuženog organa kojima je odbi jena žalba podnositeljke protiv prvostepenog rešenja od 8. juna 2006. godine.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 15884/10 od 24. juna 2010. godine odbijena je tužba podnositeljke ustavne žalbe podneta protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinskog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcije Pokrajinskog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje u Novom Sadu broj 30-182/30-69251 od 9. jula 2009. godine. Upravni sud je u obrazloženju presude najpre konstatovao da iz spisa predmeta proizlazi: da su presudama Okružnog suda u Novom Sadu U. 522/06 od 9. marta 2007. godine i U. 276/07 od 18. oktobra 2007. godine poništena rešenja tuženog organa od 8. septembra 2006. godine i 22. marta 2007. godine zbog povreda pravila postupka, bez upuštanja u ocenu navoda tužbi i pravilnost osporenih rešenja; da je rešenje tuženog organa od 21. novembra 2007. godine poništeno presudom Okružnog suda u Novom Sadu U. 886/07 od 14. aprila 2009. godine, zbog toga što ni prvostepeni ni drugostepeni organ veštačenja nisu cenili izveštaje lekara specijalista u kojima je dato mišljenje da je neurološki deficit nastao nakon pada i povređivanja, niti su obrazložili zbog čega ih ne prihvataju; da je u postupku provedenom u izvršenju navedene presude Okružnog suda u Novom Sadu tuženi organ ponovo zatražio mišljenje drugostepenog organa veštačenja, koji je dao nalaz, ocenu i mišljenje broj 69251/4 od 5. juna 2009. godine; da je u obrazloženju tog nalaza drugostepeni organ veštačenja naveo detaljne razloge zbog kojih se ne mogu prihvatiti nalazi i mišljenja lekara specijaliste – fizijatra i lekara specijaliste – neurohirurga da je telesna povreda koju je podnositeljka zadobila uzrok telesnog oštećenja. Upravni sud je ocenio da je tako obrazloženim nalazom drugostepenog organa veštačenja, tuženi organ otklonio nedoumicu u pogledu neusaglašenosti dotadašnjih nalaza prvostepenog i drugostepenog organa veštačenja sa nalazima lekara specijalista, na šta je ukazao Okružni sud u Novom Sadu u presudi U. 886/07 od 14. aprila 2009. godine. Upravni sud je, takođe, ocenio neosnovanim navod tužbe da je tuženi organ ignorisao primedbe suda iznete u presudama Okružnog suda u Novom Sadu U. 522/06 od 9. marta 2007. godine i U. 276/07 od 18. oktobra 2007. godine , jer je iz originalnog primerka pobijanog rešenja utvrdio da isto ne sadrži nedostatke koje su imala rešenja poništena navedenim presudama. Upravni sud je, polazeći od navedenog, našao da je tuženi organ u ponovnom postupku postupio u svemu po primedbama Okružnog suda u Novom Sadu iz presude U. 886/07 od 14. aprila 2009. godine , te nakon potpuno i pravilno utvrđenog činjeničnog stanja, pravilnom primenom materijalnog prava i uz poštovanje pravila postupka, doneo na zakonu zasnovano rešenje.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4326/06 od 1. decembra 2006. godine, ispravljenom rešenjem od 12. februara 2007. godine, usvojen je tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe i obavezan DDOR „Novi Sad“ a.d. da joj isplati iznose navedene u presudi, pored ostalog, na ime naknade za invaliditet . U obrazloženju presude je navedeno da je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ortopeda utvrđeno da su kod podnositeljke postojale degenerativne promene pre povređivanja, a procenat invaliditeta od 10% je posledica povre de na radu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. stav 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se j emči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da građani i porodice kojima je neophodna društvena pomoć radi savladavanja socijalnih i životnih teškoća i stvaranja uslova za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba, imaju pravo na socijalnu zaštitu, čije se pružanje zasniva na načelima socijalne pravde, humanizma i poštovanja ljudskog dostojanstva, a da se prava zaposlenih i njihovih porodica na socijalno obezbeđe nje i osiguranje uređuju zakonom (član 69. st. 1. i 2. ).

Odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ( „Službeni glasnik RS“, br. 34/03, 64/04 i 84/04, 85/05 i 101/05 ), u tekstu koji je važio na dan podnošenja zahteva podnositeljke za priznavanje prava na novčanu naknadu za telesno oštećenje, bilo je propisano: da telesno oštećenje postoji kad kod osiguranika nastane gubitak, bitnije oštećenje ili znatnija onesposobljenost pojedinih organa ili delova tela, što otežava normalnu aktivnost organizma i iziskuje veće napore u ostvarivanju životnih potreba, bez obzira na to da li prouzrokuje ili ne prouzrokuje invalidnost i da osiguranik kod koga telesno oštećenje prouzrokovano povredom na radu ili profesionalnom bolešću iznosi najmanje 30%, stiče pravo na novčanu naknadu (član 37.); da se činjenice koje se, u skladu sa zakonom, ne utvrđuju u matičnoj evidenciji, a koje su od značaja za ostvarivanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, utvrđuju u postupku rešavanja o tim pravima (član 91. ); da kada je za rešavanje o pravu iz penzijskog i invalidskog osiguranja potrebno utvrđivanje postojanja invalidnosti, telesnog oštećenja, uzroka invalidnosti i telesnog oštećenja, potpune nesposobnosti za rad i nesposobnosti za samostalan život i rad, fond utvrđuje te činjenice na osnovu nalaza, mišljenja i ocene organa veštačenja čije se obrazovanje i način rada uređuje opštim aktom fonda (član 93. stav 1.).

Pravilnikom o obrazovanju, organizaciji i načinu rada organa veštačenja („ Službeni glasnik RS“, br. 46/03, 80/03, 8/04 i 138/04), koji je važio na dan podnošenja predmetnog zahteva, bilo je propisano da nalaz, mišljenje i ocena drugostepenog organa veštačenja sadrže, pored ostalog, iscrpnu dijagnozu , mišljenje o pravilnosti nalaza, mišljenja i ocene prvostepenog organa veštačenja u vezi sa navodima žalbe, nalaz, mišljenje i ocenu o spornim pitanjima po žalbi osiguranika i potpuno obrazloženje nalaza, mišljenja i ocene , naročito o sporni m pitanjima (član 53. stav 1. tač.3), 4), 5). i 6)).

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je u predmetnom upravnom postupku i upravnom sporu koji je okončan osporenim aktom povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32, stav 1. Ustava, jer je postupak „bespotrebno trajao skoro pet godina, prevashodno iz razloga što su upravni organi propuštali da otklone propuste na koje su nadležni sudovi u svojim presudama jasno ukazivali“.

Ustavni sud je ocenio da vreme koje treba uzeti u obzir pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku teče od 8. novembra 2006. godine, kao dana stupanja na snagu Ustava Republike Srbije kojim je ustanovljena ustavna žalba i garantovano pravo na suđenje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja počinje pokretanjem postupka a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period trajanja osporenog upravnog postupka počev od 16. januara 2006. godine, kada je podnositeljka ustavne žalbe podnela zahtev za priznavanje prava na novčanu naknadu za telesno oštećenje.

Ustavni sud smatra da se pri ocenjivanju opravdanosti vremena potrebnog za odlučivanje nadležnih organa o pravu ili obavezi podnosioca ustavne žalbe, moraju uzeti u obzir sledeći kriterijumi: složenost predmeta, ponašanje podnosioca, postupanje upravnih i sudskih organa, kao i to o kom pravu podnosioca ustavne žalbe je u konkretnom slučaju odlučivano.
Po oceni Ustavnog suda, predmetni upravni postupak se može okar akterisati kao relativno složen, s obzirom na to da se uzrok nastanka telesnog oštećenja stranke utvr đuje veštačenjem od strane organa veštačenja Republičkog fonda za p enzijsko i invalidsko osiguranje i da su u konkretnom slučaju postojali različiti nalaz i i mišljenja lekara specijalista angažovanih u drugom postupku. Ustavni sud je, polazeći od navedenog, ocenio da se odlučivanje prvostepenog organa u upravnom postupku nakon pet meseci od dana podnošenja zahteva može smatrati efikasnim postupanjem. Ustavni sud je konstatovao da su u predmetnom postupku poništena dva rešenja drugostepenog upravnog organa zbog procesnih nedostataka, a treće – zbog nedostataka u obrazloženju nalaza i mišljenja drugostepenog organa veštačenja, što je imalo za posledicu ponovno izvođenje tog dokaza i time produženje postupka. Ustavni sud je, međutim, ocenio da postupanjem drugostepenog organa i nadležnih sudova koji su odlučivali u upravnom sporu, ukupno uzevši, nije dovedena u pitanje opravdanost trajanja predmetnog postupka, s obzirom na to da nije bilo perioda neaktivnosti u postupanju navedenih organa i da je postupak odlučivanja o zahtevu podnositeljke okončan za nešto više od četiri i po godine.

Pri ocenjivanju postojanja povrede navedenog ustavnog prava, Ustavni sud je imao u vidu da je u postupku koji je prethodio ustavnoj žalbi odlučivano o pravu koje je od značaja za podnositeljku ustavne žalbe, jer se radi o zahtevu za priznavanje prava iz invalidskog osiguranja, kao i to da je zahtev podnositeljke pravnosnažno odbijen zato što nije imao uporište u materijalnom pravu.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - O dluka US), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala u Novom Sadu vođen u predmetu broj 182.30-69251.

6. Ustavnom žalbom se osporava i presuda Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 15884/10 od 24. juna 2010. godine, kojom je, po mišljenju podnositeljke, „bez jasnog obrazloženja“ odbijena tužba, iako pobijano rešenje tuženog organa ima „skoro identično obrazloženje“ kao i prethodna rešenja.

Iz navoda ustavne žalbe Ustavni sud je ocenio da podnositeljka povredu prava na socijalnu zaštitu garantovanog članom 69. Ustava obrazlaže navodima kojima u suštini ukazuje na povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da Ustavom nije utvrđ ena sadržin a prava na socijalno osiguranje, već Ustav samo utvrđuje da se prava zaposlenih i njihovih porodica na socijalno obezbeđenje i osiguranje uređuju zakonom.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenjivao razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, imajući pri tome u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda. Ustavni sud, takođe, ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno nepravična, arbitr erna ili diskriminatorska.

Ispitujući da li je osporeni akt obrazložen na način koji se može smatrati ustavnopravno prihvatljivim, Ustavni sud je utvrdio da je Upravni sud dao jasne i detaljne razloge za ocenu da je drugostepeni upravni organ, donoseći rešenje u izvršenju presude Okružnog suda u Novom Sadu U. 886/07 od 14. aprila 2009. godine, otklonio nedoumicu u pogledu neusaglašenosti dotadašnjih nalaza prvostepenog i drugostepenog organa veštačenja sa nalazima lekara specijalista, na šta je ukazao Okružni sud u Novom Sadu u navedenoj presudi. Polazeći od toga da je pobijano rešenje tuženog organa zasnovano na novom nalazu i mišljenju drugostepenog organa veštačenja, u kome su detaljno navedeni razlozi zbog kojih taj organ smatra da telesno oštećenje koje je zadobila podnositeljka ustavne žalbe nije posledica povrede na radu, već bolesti, Ustavni sud nalazi da je obrazloženje osporene presude sa ustavnopravnog stanovišta prihvatljivo. Ustavni sud je, takođe, utvrdio da su osporenim aktom ocenjeni navodi podnositeljke koji se odnose na nepostupanje drugostepen og organ a po primedbama suda datim u presudama kojima su poništena ranije doneta rešenja tog organa.

Podnositeljka ustavne žalbe, takođe, smatra da upravni organi nisu bili ovlašćeni da utvrđuju uzrok nastanka telesnog oštećenja koje je zadobila, u situaciji kad joj je pravnosnažnom presudom parničnog suda „priznato pravo na naknadu štete zbog invaliditeta povodom štet nog događaja – povrede na radu“ i da takvim postupanjem „organi fonda faktički vrše kontrolu sudskih odluka...odnosno ne postupaju po sudskim odlukama“. Ispitujući ove navode ustavne žalbe, Ustavni je najpre konstatovao da je u presudi Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4326/06 od 1. decembra 2006. godine, na koju se poziva podnositeljka ustavne žalbe, na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ortopeda utvrđeno da su kod podnositeljke postojale degenerativne promene pre povređivanja, a da je procenat invaliditeta od 10% posledica povrede na radu. Ustavni sud ukazuje da pravo na novčanu naknadu zbog telesnog oštećenja u smislu člana 37. stav 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, osiguranik može steći ako su kumulativno ispunjeni sledeći uslovi: da telesno oštećenje iznosi najmanje 30% i da je prouzrokovano povredom na radu ili profesionalnom bolešću . Ustavni sud, takođe, ukazuje da iz odredaba člana 91. i člana 93. stav 1. navedenog zakona proizlazi da činjenice koje su od značaja za ostvarivanje prava na novčanu naknadu zbog telesnog oštećenja – posebno postojanj e i uzrok telesnog oštećenja, fond utvrđuje na osnovu nalaza, mišljenja i ocene organa veštačenja , u skladu sa Pravilnikom o obrazovanju, organizaciji i načinu rada organa veštačenja. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da su činjenice od značaja za ocenu ispunjenosti uslova za priznavanje predmetnog prava utvrđivane u postupku koji je sproveden u skladu sa Zakonom , da time nije dovedena u pitanje podela nadležnosti između sud ova i organa koji odlučuju u upravnim stvarima u p rimeni zakona i da iz ocene izvedenih dokaza od strane Upravnog suda ne proizlazi da je ta ocena očigledno proizvoljna.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Upravnog suda podnositeljki nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. stav 2. Ustava, Ustavni sud nalazi da nema osnova za tvrdnju da je osporenom presud om podnosi teljka ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan a. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnositeljki zbog nekog njegovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Odlučujući o istaknutoj povredi prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da se ovim pravom, kroz jednako odlučivanje suda najviše instance u istim činjeničnim i pravnim situacijama, obezbeđuje zahtev pravne sigurnosti i zaštite legitimnih očekivanja učesnika u postupku, te da prethodni uslov koji mora postojati da bi Ustavni sud mogao ceniti postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, jeste različito postupanje sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Ustavni sud smatra da osporenom presudom podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno označeno ustavno pravo, budući da u ustavnoj žalbi nisu izneti ustavnopravno prihvatljiv i razlo zi za povredu prava na jednaku pravnu zaštitu u postupku pred sudom, niti su dostavljeni dokazi o drugačijem postupanju suda u istoj pravnoj situaciji. Ustavni sud, takođe, nalazi da se podnositeljka ustavne žalbe samo formalno pozvala na povredu prava na pravno sredstvo, te nije ispitivao tvrdnju podnositeljke o povredi navedenog prava iz člana 36. stav 2. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u tački 2. izreke , saglasno odredb i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ustavn u žalb u izjavljenu protiv presude presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 15884/10 od 24. juna 2010. godine, kao neosnovan u.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA


dr Dragiša B. Slijepčević