Odluka Ustavnog suda o pravu na naknadu za robu oduzetu tokom ratnog stanja

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na imovinu. Nižestepeni sudovi su pogrešno primenili rok zastarelosti za naknadu štete, umesto opšteg roka zastarelosti, na zahtev za naknadu vrednosti robe koju je vojska zakonito oduzela tokom ratnog stanja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-446/2009
10.03.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Trgovinsko-proizvodnog i ugostiteljskog preduzeća „BUĆAJ CO“ eksport-import d.o.o. iz Prištine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 10. marta 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Trgovinsko-proizvodnog i ugostiteljskog preduzeća „BUĆAJ CO“ eksport-import d.o.o. izjavljena protiv presude Trgovinskog suda u Nišu P. 1653/06 od 25. septembra 2007. godine, presude Višeg trgovinskog suda Pž. 8312/07 od 24. aprila 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 369/08 od 24. decembra 2008. godine i utvrđuje da je navedenim sudskim odlukama povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Poništava se presuda Vrhovnog suda Srbije iz tačke 1. i određuje da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji tužioca Trgovinsko-proizvodnog i ugostiteljskog preduzeća „BUĆAJ CO“ eksport-import d.o.o. izjavljenoj protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 8312/07 od 24. aprila 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Trgovinsko-proizvodno i ugostiteljsko preduzeće „BUĆAJ CO“ eksport-import d.o.o. iz Prištine je, preko punomoćnika Stojadina Mitića, advokata iz Niša, podnelo Ustavnom sudu 24. marta 2009. godine ustavnu žalbu protiv presude Trgovinskog suda u Nišu P. 1653/06 od 25. septembra 2007. godine, presude Višeg trgovinskog suda Pž. 8312/07 od 24. aprila 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 369/08 od 24. decembra 2008. godine, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije i načela zabrane diskriminacije nacionalnih manjina iz člana 76. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je Vojska Jugoslavije 11. juna 1999. godine obila sve magacine koji se nalaze u Sportsko poslovnom centru „Boro i Ramiz“ u Prištini, pa i njegov magacin i oduzela robu bez ikakvog valjanog pravnog osnova. Dalje je naveo da oduzimanje robe nije učinjeno u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, već da se radilo o „ratnom plenu“ i povredi imovinskih prava samo u odnosu na pripadnike albanske nacionalne manjine. Predložio je da Ustavni sud ukine osporene presude i „obaveže tuženu Republiku Srbiju da podnosiocu ustavne žalbe naknadi vrednost oduzete robe ili da odluka Ustavnog suda bude pravni osnov za podnošenja zahteva za otklanjanje štetnih posledica pred nadležnim sudom“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju dostavljenu u prilogu ustavne žalbe, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Trgovinsko-proizvodno i ugostiteljsko preduzeće „BUĆAJ CO“ eksport-import d.o.o. iz Prištine podnelo je 9. marta 2004. godine tužbu Trgovinskom sudu u Nišu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane Vojna pošta 1097 Niš, radi naknade vrednosti za oduzetu robu, po osnovu sticanja bez osnova.

Trgovinski sud u Nišu je 25. septembra 2007. godine doneo osporenu presudu P. 1653/06, kojom je u stavu prvom izreke odbio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, za isplatu iznosa od 9.155.474,11, sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate počev od 11. juna 1999. godine, usled zastarelosti potraživanja, kao i za iznos od 45.264,59 dinara, sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate počev od 11. juna 1999. godine pa do konačne isplate, a u stavu drugom izreke odredio da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka. U obrazloženju osporene prvostepene presude, pored ostalog, je navedeno: da je, prema zapisniku Finansijske policije – Odeljenje u Prištini od 26. aprila 1999. godine, izvršen uvid u stanje robe u magacinima tužioca u Sportsko poslovnom centru „Boro i Ramiz“, nakon čega je izvršeno zaključavanje magacina novim katancima od strane ovlašćenog lica Vojske Jugoslavije; da je iz zapisnika o primopredaji magacina u Sportsko poslovnom centru „Boro i Ramiz“ u Prištini od 11. juna 1999. godine, utvrđeno da je finansijska policija izvršila izdavanje zaplenjene robe za potrebe Vojske Jugoslavije; da je navedenim zapisnikom, takođe, konstatovano da je zatečena roba iz magacina tužioca broj 28. u iznosu od 70% izdata za potrebe Vojske Jugoslavije, u iznosu od 20% za potrebe Vojne ustanove „Morava“, a 10% je ostalo Upravi Sportsko poslovnog centra „Boro i Ramiz“; da je prema nalazu i mišljenju veštaka, vrednost zatečene i zaplenjene robe tužioca iznosila na dan 1. jula 2007. godine 143.592.576,39 dinara, od koje vrednosti je izdato Vojsci Jugoslavije 70%, odnosno ukupno 100.514.803,47 dinara; da je, po nalaženju prvostepenog trgovinskog suda, osnov potraživanja tužioca Uredba o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“, broj 36/98), kojom je bliže uređeno organizovanje i izvršavanje materijalne obaveze građana, preduzeća i drugih pravnih lica, odnosno vlasnika stvari, i to tako što je odredbom člana 4. stav 1. tačka 6. navedene Uredbe određena obaveza vlasnika stvari da za potrebe odbrane zemlje predaju skladišta ljudske i stočne hrane, a odredbom 4. stav 1. tačka 12. iste Uredbe predviđena obaveza vlasnika stvari da za potrebe odbrane zemlje predaju druge potrebne stvari, kao i prehrambene proizvode, saglasno odredbama Zakona o odbrani; da je, po oceni suda, tuženi kao pravni osnov za oduzimanje robe iz magacina imao upravo odredbu člana 4. stav 1. tačka 12. navedene Uredbe, iz kojih razloga ne postoji neosnovano obogaćenje na strani tuženog, već obaveza naknade štete, shodno odredbama člana 23. stav 2, u vezi člana 4. stav 1. tač 6. i 12. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, kojima je predviđen postupak za utvrđivanje naknade za oštećene, uništene ili nestale stvari; da potraživanje tužioca, budući da se radi o zahtevu za naknadu štete (pri čemu nije od značaja to što je tužilac kao osnov naveo sticanje bez osnova), zastareva u roku od tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju u roku od pet godina od kada je šteta nastala, saglasno članu 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima; da je imajući u vidu da je tužilac saznao za obim i visinu štete 22. juna 1999. godine, kada je sačinjena službena beleška o pražnjenju magacina tužioca, a da je tužbu podneo 9. marta 2004. godine, Trgovinski sud u Nišu utvrdio da je tužiočevo potraživanje zastarelo, saglasno članu 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Viši trgovinski sud je, odlučujući o žalbi tužioca protiv navedene prvostepene presude Trgovinskog suda u Nišu, doneo osporenu presudu Pž. 8312/07 od 24. aprila 2008. godine kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe i potvrdio presudu Trgovinskog suda u Nišu P. 1653/06 od 25. septembra 2007. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog, je navedeno: da pravilno prvostepeni sud nalazi da sporno potraživanje predstavlja naknadu štete regulisanu odredbama čl. 23. do 27. Uredbe, te s obzirom na to da Uredbom kao podzakonskim aktom nije regulisano pitanje zastarelosti, na sporni pravni odnos se primenjuju odredbe Zakona o obligacionim odnosima; da je na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo i to odredbe člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kada je zaključio da je sporno potraživanje zastarelo.

Vrhovni sud Srbije je, odlučujući o reviziji tužioca, doneo osporenu presudu Prev. 369/08 od 24. decembra 2008. godine kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe izjavljenu protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 8312/07 od 24. aprila 2008. godine. Po oceni Vrhovnog suda Srbije, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da je pravni osnov tužiočevog zahteva naknada štete iz člana 154. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, za koju odgovornost snosi tužena bez obzira na krivicu. Ovo iz razloga što je radnjom tužene, učinjenom na osnovu ovlašćenja iz Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, umanjena imovina tužioca za vrednost oduzete robe, u kom smislu je definisana šteta članom 155. Zakona o obligacionim odnosima, čija je naknada propisana članom 29. Zakona o odbrani i članom 19. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze. Konstatujući da potraživanje naknade štete zastareva u roku od tri godine od kada je oštećenik saznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, u skladu sa odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, Vrhovni sud je ocenio da su nižestepeni sudovi pravilno ocenili prigovor zastarelosti potraživanja, te su odbili tužbeni zahtev kao neosnovan.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ustavnom žalbom poziva, utvrđeno je: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne kao i da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (član 58. st. 1. do 3.); da se pripadnicima nacionalnih manjina jemči ravnopravnost pred zakonom i jednaka zakonska zaštita, kao i da je zabranjena bilo kakva diskriminacija zbog pripadnosti nacionalnoj manjini (član 76. st. 1. i 2.).

Zakonom o odbrani („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 11/95, 28/96, 44/99 i 3/02) bilo je propisano: da ako za vreme ratnog stanja jedinice Vojske Jugoslavije ne mogu na redovan način da se snabdevaju neophodnom hranom, pogonskim materijalom, ogrevom i drugim sredstvima, Savezno ministarstvo za odbranu na zahtev starešine Vojske Jugoslavije na položaju komandanta bataljona, njemu ravnom ili višem položaju, može narediti da građani ili njihova domaćinstva daju neophodna materijalna sredstva (član 27. stav 1.); da vlasniku materijalnih sredstava uzetih za potrebe odbrane zemlje pripada naknada (član 29.); da Savezna vlada određuje materijalna sredstva, propisuje evidenciju tih sredstava, način njihovog uzimanja i visinu naknade za dopremanje i korišćenje, kao i postupak za utvrđivanje naknade za oštećena, uništena ili nestala sredstva uzeta za potrebe odbrane zemlje (član 30.).

Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“, br. 36/98, 32/99 i 9/01) bilo je propisano: da su vlasnici stvari dužni da, za potrebe odbrane zemlje, predaju druge potrebne stvari (proizvode od posebnog interesa za odbranu zemlje) (član 4. tačka 11.); da stvari iz člana 4. ove uredbe popisuju i o njima vode evidenciju nadležni područni organi Saveznog ministarstva za odbranu na osnovu evidencije koju vode organi uprave nadležni za imovinu, unutrašnje poslove, javne prihode i drugi državni organi (član 5.); da su vlasnici stvari dužni da nadležnom područnom organu, na njegov zahtev, stave na uvid podatke i isprave o stvarima iz člana 4. ove uredbe i da mu omoguće pregled stvari radi popisa i vođenja evidencije (član 6. stav 1.); da ako se za pojedine stvari iz stava 1. ovog člana ne vodi evidencija ili podaci iz te evidencije nisu potpuni, nadležni područni organ vrši pregled tih stvari i ustrojava njihovu evidenciju (član 6. stav 2.); da za korišćenje stvari iz člana 4. ove uredbe vlasniku stvari pripada naknada određena Tarifom za određivanje naknade za korišćenje popisanih stvari za potrebe Vojske i druge potrebe odbrane zemlje koja je odštampana uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo (član 19. stav 1.). Prema odredbi tačke 6. Tarife, za određivanje naknada za korišćenje popisanih stvari za potrebe Vojske i druge potrebe odbrane zemlje, za korišćenje stvari koje nisu navedene u Tarifi primenjuje se procenat koji je utvrđen za najsličnije stvari iz Tarife.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da se za štetu bez obzira na krivicu odgovara u drugim slučajevima predviđenim zakonom (član 154. stav 3.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da će sud dosuditi oštećeniku naknadu u novcu kad on to zahteva, izuzev ako okolnosti datog slučaja opravdavaju uspostavljanje ranijeg stanja (član 185. stav 4.); da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, a ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze (član 324. st. 1. i 2.); da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje štetu učinilo a u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava, Zakona o odbrani, Zakona o obligacionim odnosima i Uredbe o organizovanju i izvršenju materijalne obaveze, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presudama Trgovinskog suda u Nišu, Višeg trgovinskog suda i Vrhovnog suda Srbije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu .

Po oceni Ustavnog suda, u osporenim presudama Trgovinskog suda u Nišu, Višeg trgovinskog suda i Vrhovnog suda Srbije je izneto ustavnopravno prihvatljivo stanovište da je roba podnosiocu ustavne žalbe oduzeta za vreme trajanja ratnog stanja 1999. godine, na osnovu citiranih odredaba Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, tako da ne postoji sticanje bez osnova na strani tužene, a što je navedeno kao pravni osnov na kome se zasniva tužbeni zahtev radi isplate novčane naknade. Međutim, u skladu sa odredbom člana 187. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), određivanje pravnog osnova tužbenog zahteva nije nužan (obavezan) element tužbe. Štaviše, prema stavu 4. istog člana Zakona, sud će postupiti po tužbi i kad tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako je tužilac naveo pravni osnov, sud nije vezan njime.

Sa druge strane, u osporenim presudama Trgovinskog suda u Nišu, Višeg trgovinskog suda i Vrhovnog suda Srbije, konstatovano je da je pravni osnov tužbenog zahteva naknada štete, te imajući u vidu da je šteta za tužioca nastala 22. juna 1999. godine, a da je tužba u predmetnoj parnici podneta 9. marta 2004. godine, sudovi su našli da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja istaknut od tužene u prvostepenom postupku. Takođe, u osporenoj revizijskoj presudi Vrhovni sud Srbije je konstatovao da radnjom Vojske Jugoslavije, čiji su pravni sledbenici imali svojstvo tuženih u predmetnom sporu, učinjenom na osnovu ovlašćenja iz Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, umanjena imovina pravnog lica u vlasništvu podnosioca ustavne žalbe za vrednost oduzete robe, u kom smislu je definisana obična šteta (damnum emergens) u članu 155. Zakona o obligacionim odnosima. Po oceni Ustavnog suda, da bi se sporni pravni odnos mogao rešavati po propisima koji regulišu naknadu štete, pre svega mora da postoji šteta na imovini tužioca, koja može biti obična šteta ili izmakla korist, a koja po svom nastanku može biti iz ugovora, iz skrivljene (deliktne) štetne radnje ili nastala bez obzira na krivicu (prouzrokovana opasnom stvari ili delatnošću). U konkretnom slučaju ne postoji ni jedan od navedenih osnova za prouzrokovanje štete, jer između strana u sporu ne postoji ugovor, niti je u ponašanju tužene bilo protivpravnosti, pošto je tužiocu roba iz magacina oduzeta (rekvirirana) za zakonom predviđene potrebe odbrane zemlje u uslovima proglašenog ratnog stanja. Samim tim, pitanje naknade tužiocu za oduzetu robu, koja je potrošne i zamenljive prirode, mora biti regulisano primenom odgovarajućih odredaba Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, uz poštovanje ustavnog načela da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

Navedenim zakonskim i podzakonskim odredbama je ustanovljeno pravo na naknadu za oduzetu robu. Za ostvarivanje tog prava nije propisan poseban rok. Stoga se, u cilju pravičnog presuđenja ovog spora, mora oceniti mogućnost pružanja sudske zaštite istaknutog potraživanja podnosioca ustavne žalbe u skladu sa odredbom člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, Trgovinski sud u Nišu, Viši trgovinski sud i Vrhovni sud Srbije u osporenim presudama nisu cenili mogućnost pružanja sudske zaštite podnosiocu ustavne žalbe u granicama opšteg roka zastarelosti potraživanja. S tim u vezi, Ustavni sud je stanovišta da dati razlozi u osporenim presudama Trgovinskog suda u Nišu, Višeg trgovinskog suda i Vrhovnog suda Srbije za primenu posebnog roka zastarelosti koji se odnosi na primenjeni pravni institut naknade štete, nisu ustavnopravno prihvatljivi, jer se iz relevantnih činjenica ne može izvesti zaključak o pravnoj utemeljenosti izraženog stava da je utuženo potraživanje podnosioca ustavne žalbe zastarelo.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je zaključio da je osporenim presudama Trgovinskog suda u Nišu P. 1653/06 od 25. septembra 2007. godine, Višeg trgovinskog suda Pž. 8312/07 od 24. aprila 2007. godine i Vrhovnog suda Srbije Prev. 369/08 od 24. decembra 2008. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu iz člana 58. Ustava, kojim se jemči mirno uživanje imovine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, kao i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Stoga je Sud ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i, kao meru otklanjanja posledica utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, poništio osporenu revizijsku presudu Vrhovnog suda Srbije, uz određivanje da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. i u tački 2. izreke.

6. Ustavni sud nalazi da se pravo nacionalnih manjina na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije iz člana 76. Ustava jemči samo fizičkim licima, a ne i pravnim licima. Imajući u vidu da je osporenim presudama Trgovinskog suda u Nišu, Višeg trgovinskog suda i Vrhovnog suda Srbije odlučivano o pravu pravnog lica - Trgovinsko-proizvodnog i ugostiteljskog preduzeća „BUĆAJ CO“ eksport-import d.o.o, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe navedenim presudama nije ni moglo biti povređeno pravo iz člana 76. Ustava. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud je u svojoj Odluci Už - 608/2008 od 21. januara 2010. godine zauzeo isti pravni stav u pogledu povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o pravu na naknadu za robu oduzetu tokom ratnog stanja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti