Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro 20 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lidije Vulićević iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lidije Vulićević i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 605/12 povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčen o odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lidija Vulićević iz Beograda podnela je 30. septembra 2011. godine, preko punomoćnika Zorice Jovanović Đukanović iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 651/05.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je podnositeljka ustave žalbe podnela tužbu 20. maja 1994. godine radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa i vraćanja na rad; da je tužba proširena zahtevom za naknadu štete zbog izostalih zarada i uplatu doprinosa; da je prvostepeni sud više puta donosio odluke koje je drugostepeni sud ukidao; da je poslednji put prvostepena presuda doneta 1. februara 2007. godine; da od tada nije doneta drugostepena odluka, bez obzira na brojne urgencije; da je predmet iz Okružnog suda u Beogradu „prebačen“ u Viši sud u Beogradu, a po urgenciji tužilje dostavljen je nadležnom Apelacionom sudu u Beogradu, u kome je dobio broj Gž1. 5342/10; da je predmet zatim 1. avgusta 2011. godine ponovo vraćen Višem sudu u Beogradu. Podnositeljka predlaže da Ustavni sud utvrdi joj je povređeno označeno ustavno pravo, da naloži nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se postupak što pre okončao, kao i da utvrdi pravo na naknadu štete na način propisan odredbom člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru ga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 605/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosud skoj stvari.

Lidija Vulićević iz Beograda podnela je 20. maja 1994. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv DP "Podmladak" iz Beograda, radi poništaja odluka tuženog o prestanku radnog odnosa donetih u disciplinskom postupku i vraćanja na rad.

Sud je tokom 1994. godine održao pripremno ročište i jedno ročište za glavnu raspravu, a u 1995. godini održao je četiri ročišta.

Četiri ročišta održana su 1996. godine, da bi delimičnom presudom P1. 1664/94-96 od 2. oktobra 1996. godine sud poništio osporene odluke o prestanku radnog odnosa i obavezao tuženog da tužilju vrati na rad.

Po žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je rešenjem GžI. 626/97 od 12. novembra 1997. godine ukinuo navedenu delimičnu presudu. Sud je zatim održao tri ročišta 1998. godine, a nakon dva ročišta održana u 1999. godini, presudom P1. 644/97 od 4. marta 1999 godine usvojio je tužbeni zahtev.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu GžI. 566/99 od 12. maja 1999. godine ukinuta je navedena presuda od 4. marta 1999. godine.

Sud je zatim do kraja 1999. godine održao tri ročišta, da bi na ročištu od 8. februara 2000. godine rešenjem utvrdio da postupak miruje. Na ročištu od 10. februara 2000. godine sud je stavio van snage ovo rešenje, a presudom P1. 496/99, donetom nakon tog ročišta, odbio je tužbeni zahtev. Ova presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Beogradu GžI. 905/00 od 18. oktobra 2000. godine.

Sud je zatim održao jedno ročište do kraja 2000. godine, šest ročišta tokom 2001. godine i pet ročišta u 2002. godini.

Nakon tri ročišta održana 2003. godine, presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 477/00 od 10. juna 2003. godine odbijen je tužbeni zahtev. Ova presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Beogradu GžI. 2193/04 od 1. decembra 2005. godine.

U 2006. godini sud je održao pet ročišta, dok jedno zakazano ročište nije održao. Nakon ročišta održanog 1. februara 2007. godine, prvostepeni sud je doneo presudu P1. 651/05, kojom je: poništio odluke tuženog o prestanku radnog odnosa i obavezao ga da tužilju vrati na rad (stav prvi); obavezao tuženog da na ime tužilje uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za periode od: 1. januara 1994. do 9. aprila 1995, 1. jula 1995. do 14. novembra 1996. i 1. januara do 30. aprila 2003. godine (stav drugi); odbio zahtev za uplatu svih doprinosa fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje u periodu od 10. aprila do 30. juna 1995. godine (stav treći); odbio zahtev za isplatu zarade i regresa u periodu od 1. februara do 23. aprila 1994. godine u iznosima od 390,62 i 37,34 dinara, oba sa zateznom kamatom (stav četvrti); odbio zahtev za isplatu regresa u periodu od 24. aprila 1994. do 1. januara 1997. godine u visini od 515,91 dinara sa zateznom kamatom (stav peti); odbio zahteve za isplatu toplog obroka i troškova prevoza u iznosima od 1.826,90 i 6.800 dinara, oba sa zateznom kamatom (stav šesti); obavezao tuženog da tužilji na ime zarade u periodima od 24. aprila 1994. do 9. aprila 1995, od 1. do 31. jula 1995, od 1. januara do 14. novembra 1996. i od 1. januara do 1. maja 2003. godine isplati iznos od 53.792,22 dinara, sa zateznom kamatom (stav sedmi); odbio zahtev za isplatu zarada u istim periodima kao u stavu sedmom izreke, za iznos od 72.047,79 dinara, sa zateznom kamatom (stav osmi); konstatovao da je tužba povučena u pogledu zahteva za upis staža u radnu knjižicu i naknadu štete na ime zarade, toplog obroka i prevoza u periodima od 10. aprila 1995. do 30. juna 1995, od 1. avgusta 1995. do 31. decembra 1995, 15. novembra 1996. do 31. decembra 2002. i od 1. maja 2003. godine za ubuduće i zahteva za naknadu štete na ime regresa za periode od 10. aprila 1995. do 30. juna 1995, 1. avgusta 1995. do 31. decembra 1995. i od 15. novembra 1996. do 31. decembra 1996. godine u iznosu od 449,08 dinara (stav deveti); odbacio kao nedozvoljenu tužbu u delu za isplatu naknade nematerijalne štete u visini od 5.000 dinara po osnovu duševnih bolova zbog učinjene nepravde i neizvesnosti lične i porodične egzistencije (stav deseti).

Sud je zatim rešenjem od 5. marta 2007. godine ukinuo parničnu radnju podnošenja žalbe i dopune žalbe advokata Tanje Božinović, učinjenu u ime tuženog.

Rešavajući o žalbi tuženog protiv navedenog rešenja od 5. marta 2007. godine, Okružni sud u Beogradu je rešenjem GžI. 2386/07 od 12. marta 2009. godine vratio predmet prvostepenom sudu, jer prvostepeni sud nije odlučio o predlogu tuženog za vraćanje u pređašnje stanje.

Rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 651/05 od 18. septembra 2009. godine odbijen je predlog tuženog za vraćanje u pređašnje stanje.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu GžI. 566/10 od 11. januara 2012. godine ukinuto je rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 651/05 od 5. marta 2007. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu u tom delu, a odbijena je žalba tuženog i potvrđeno navedeno rešenje od 18. septembra 2009. godine. Ovo rešenje Višeg suda u Beogradu dostavljeno je Prvom osnovnom sudu u Beogradu 20. februara 2012. godine, koji je zatim krajem septembra te godine predmet, koji je dobio novi broj P1. 605/12, dostavio Apelacionom sudu u Beogradu.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6006/12 od 10. aprila 2014. godine odbijena je žalba tuženog i potvrđena presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 651/05 od 1. februara 2007. godine u stavovima prvom, drugom i sedmom izreke. Ova drugostepena presuda otpravljena je iz suda 13. maja 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosi teljka ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 , 111/09 i 36/11), koji se primenjivao u osporenom postupku, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovla čenja i sa što manje troškova (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Ispitujući osnovanost ustavne žalbe izjavljene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da se građanima Republike Srbije ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, jemče i ustavnosudska zaštita ovih prava i sloboda obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da svaki postupak pred sudovima ili drugim nadležnim organima predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud nalazi da se prilikom ocene da li se postupak u konkretnom slučaju vodi u okviru razumnog roka ili ne, mora uzeti u obzir i stanje na dan stupanja na snagu Ustava. U tom smislu Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak pokrenut 20. maja 1994. godine, tužbom za poništaj odluka o prestanku radnog odnosa i vraćanje na rad koju je podnela podnositeljka ustavne žalbe, a da je pravnosnažno okončan donošenjem drugostepene presude 10. aprila 2014. godine, čime je ukupno trajao skoro 20 godina.

Polazeći od prethodno utvrđenog, Ustavni sud je ocenio da dvadesetogodišnje trajanje osporenog postupka, samo po sebi, može da ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, i pored toga što je u toku postupka trebalo razjasniti relativno složena činjenična i pravna pitanja disciplinske odgovornosti podnositeljke ustavne žalbe zbog kojih joj je prestao radni odnos. Isto tako, podnositeljka ustavne žalbe nije doprinela njegovom neopravdano dugom trajanju, niti su u postupku postojale okolnosti koje bi procesno onemogućavale njegovo vođenje i okončanje. Ustavni sud takođe konstatuje da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interes da se osporeni postupak , koji je po zakonu hitan i u kome se rešavao radni spor o prestanku radnog odnosa, vraćanju na rad i potraživanjima iz radnog odnosa, efikasno odvija.

Stoga Ustavni sud nalazi da preovlađujuća odgovornost za dugo trajanje postupka leži na sudovima pred kojima je taj postupak vođen. Ovo se posebno odnosi na žalbeni postupak u kome je doneta drugostepena presuda kojom je osporeni postupak pravnosnažno okončan. U tom delu postupka, najpre je Treći opštinski sud u Beogradu doneo rešenje kojim je ukinuo radnje tuženog, da bi kasnije to rešenje bilo ukinuto, a isti sud najpre nije bio odlučio o predlogu tuženog za vraćanje u pređašnje stanje, već je to učinio tek na osnovu odluke Okružnog suda u Beogradu. S druge strane, Okružnom sudu u Beogradu je za donošenje te odluke, kojom je u žalbenom postupku predmet vratio prvostepenom sudu, bilo potrebno dve godine. Zatim je Višem sudu u Beogradu bilo potrebno dve godine da bi doneo odluku o žalbama tuženog, a nakon donošenja odluke Višeg suda u Beogradu, Prvi osnovni sud u Beogradu je tek nakon sedam meseci predmet dostavio Apelacionom sudu u Beogradu. Na kraju je taj sud doneo drugostepenu odluku kojom je osporeni postupak pravnosnažno okončan tek posle jedne godine i šest meseci. Stoga Ustavni sud konstatuje da je ovaj žalbeni postupak ukupno trajao više od sedam godina.

Iz svih navedenih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u predmetnom sudskom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, zbog čega je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i njegovu složenost i uspeh podnositeljke u njemu. Po oceni Ustavnog suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Ustavni sud nije odlučivao o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe da se naloži nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se osporeni postupak što pre okončao, jer je u trenutku odlučivanja o ustavnoj žalbi taj postupak pravnosnažno okončan.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti