Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao preko 11 godina na prvostepenom nivou. Podnositeljki je dodeljena naknada nematerijalne štete od 700 evra, dok je deo žalbe odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi L. S . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. novembra 2017. godine, doneo je

ODLUKU

1. Usvaja se ustavna žalba L. S . i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 121/10 (ranije pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu K. 1258/03) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke.

Obrazloženje

1. L. S . iz Beograda je , 19. oktobra 2011. godine, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu, a 21. aprila 2014. godine njenu dopunu, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 121/10.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi navodi da je Okružno javno tužilaštvo u Beogradu 9. decembra 2003. godine protiv nje podiglo optužnicu Kt. 1341/03, zbog više krivičnih dela, da ničim nije doprinela dužini postupka, a da ni posle osam godina postupak nije okončan u vreme podnošenja ustavne žalbe , iz čega zaključuje da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i ističe da joj je povređeno i pravo na pravično suđenje, budući da nije upoznata sa dokazima optužbe, niti je ikada upoznata sa navodima iz optužnice na njenom maternjem, albanskom jeziku . Podnositeljka je zahtevala da se naloži brže suđenje u ovom postupku, kao i da joj se isplati odšteta na ime materijalne i nematerijalne štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljeni sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, spise predmeta Višeg suda u Beogradu K. 121/10 i odgovora istog suda od 24. febrara 2014. godine (primljenog u Ustavnom sudu 27. februara 2014. godine), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Okružno javno tužilaštvo u Beogradu je 9. decembra 2003. godine protiv podnositeljke ustavne žalbe podiglo optužnicu Kt. 1341/03 zbog dva krivična dela otmice iz člana 64. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZ RS u vezi člana 22. OKZ, jednog krivično g dela protivpravno lišenje slobode iz člana 63. stav 4. u vezi stava 1. KZ RS u vezi člana 22. KZ SRJ, jednog krivično g dela teški slučajevi razbojništva iz člana 169. stav 1. u vezi člana 168. stav 1. KZ RS i dva krivična dela falsifikovanje isprave iz člana 233. stav 3. u vezi stava 1. KZ RS. Predmet je pred Okružnim sudom u Beogradu zaveden pod brojem K. 1258/03.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Kv. 2723/05 od 19. januara 2006. godine spojeni su postupci u predmetima toga suda K. 1077/03 (protiv R.B.) i K. 1258/03, da bi 2. marta 2006. godine rešenjem istoga suda Kv. 1036/06 od 2. marta 2006. godine navedeni postupci bili razdvojeni, te predmet protiv R.B. nastavljen pod brojem K. 372/06.

Nakon 1. januara 2010. godine, postupak protiv R.T, V.T. i podnositeljke ustavne žalbe je nastavljen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 121/10.

Iz odgovora Višeg suda u Beogradu K. 121/2010 od 24. februara 2014. godine, pored ostalog, proizlazi: da do 24. februara 2014. godine nije doneta nijedna prvostepena presuda; da je do navedenog datuma pretres bio zakazan ukupno 49 puta, od čega je održan 15 puta; da je glavni pretres zakazivan u primerenim rokovima, „posebno u periodu u kome je navedeni predmet označen pod 'stari', što podrazumeva zakazivanje u kraćim intervalima"; da su ročišta odlagana samo u slučajevima kada neko od svedoka ili sudskih veštaka nije pristupio, kao i zbog evakuacije zgrade suda usled dojave da je postavljena bomba; da je glavni pretres osam puta odložen jer saokrivljeni V.T. nije doveden iz KPZ Požarevac; da je pretres dva puta odložen usled promene predsednika veća, a šest puta zbog sprečenosti predsednika veća ili nepotpunog sastava veća; da je poslednja dva puta (25. novembra 2013. godine i 22. januara 2014. godine) pretres odložen zbog zaključenja sporazuma o priznanju izvršenja krivičnog dela drugih okrivljenih; da je samo jedan pretres (28. juna 2010. godine) odložen usled nedolaska podnositeljke ustavne žalbe.

Okružni sud u Beogradu a potom Viši sud u Beogradu je glavni pretres zakazao 56 puta, i to tokom 2004. godine pet puta, od čega je dva puta održan, tokom 2005. godine deset puta, od čega je četiri puta održan, tokom 2006. godine sedam puta, od čega je tri puta održan, tokom 2007. godine četiri puta, a da nijednom nije održan, tokom 2008. godine pet puta, a nijednom nije održan, tokom 2009. godine četiri puta, od čega je jedanput održan, tokom 2010. godine četiri puta, a nijednom nije održan, tokom 2011. godine dva puta, od čega je jedanput održan, tokom 2012. godine tri puta, od čega je dva puta održan, tokom 2013. godine četiri puta, od čega je dva puta održan, tokom 2014. godine šest puta, a da nijednom nije održan, tokom 2015. godine dva puta, a nijednom nije održan.

Dakle glavni pretres nije održan 41 put i to: osam puta zbog nedovođenja saokrivljenog V.T. iz KPZ Požarevac, dva puta usled promene predsednika veća, šest puta zbog sprečenosti predsednika veća ili nepotpunog sastava veća; šest puta zbog nedolaska svedoka i oštećenih, jedanput zbog spajanja postupka, jedanput jer nisu vraćeni spisi predmeta sa veštačenja, jedanput jer saokrivljeni V.T. nije bio spreman da iznese odbranu s obzirom na to da mu dokumentacija nije učinjena dostupnom, jedanput zbog određivanja novog branioca saokrivljenom V.T, jedanput zbog pripremanja odbrane novog branioca saokrivljenog V.T, jedanput zbog evakuacije zgrade suda usled dojave da je postavljena bomba, tri puta zbog štrajka advokata, jedanput zbog dostavljanja spisa predmeta tužiocu na razmatranje, jedanput zbog nedolaska saokrivljenog V.T, tri puta zbog eventualnog zaključenja sporazuma o priznanju izvršenja krivičnog dela saokrivljenog; jedanput zbog zaključenja sporazuma o priznanju izvršenja krivičnog dela podnositeljke ustavne žalbe, dva puta usled nedolaska podnositeljke , a dva puta zbog nedolaska branioca podnositeljke .

Presudom Višeg suda u Beogradu Spk. 90/15 od 30. marta 2015. godine je prihvaćen sporazum o priznanju krivice Sk. 90/15 od 30. marta 2015. godine, zaključen između Višeg javnog tužilaštva u Beogradu i optužene L . S . i podnositeljka ustavne žalbe je oglašena krivom zbog izvršenja krivičnog dela otmice iz člana 64. stav 2. u vezi stava 1 . Krivičnog zakonika u vezi sa članom 22. OKZ. Presuda Višeg suda u Beogradu Spk. 90/15 od 30. marta 2015. godine je postala pravnosnažna 23. aprila 2015. godine.

4. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir period trajanja krivičnog postupka od 9. decembra 2003. godine, kada je protiv podnositeljke ustavne žalbe podignuta optužnica, do 23. aprila 2015. godine , kada je presuda Višeg suda u Beogradu K. 121/10 od 30. marta 2015. godine, postala pravnosnažna.

Ustavni sud je utvrdio da je predmetni krivični postupak trajao 11 godina i skoro pet meseci , što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka.

Imajući u vidu da se krivični postupak, čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, vodio protiv podnositeljke i još dvoje saokrivljenih lica zbog dva krivična dela otmice, jednog krivičnog dela protivpravno lišenje slobode, jednog krivičnog dela teški slučajevi razbojništva, dva krivična dela falsifikovanje isprave, Ustavni sud ukazuje da se postupak koji se vodi protiv više saokrivljenih lica radi utvrđivanja postojanja navedenih krivičnih dela objektivno može smatrati relativno složenim, imajući u vidu pre svega činjenična i pravna pitanja koja su se tokom tog postupka morala raspraviti, te saglasno tome, složenost dokaznog postu pka koji je potrebno sprovesti.

Međutim, Ustavni sud nalazi da nijedan od činilaca koji objektivno može uticati na dužinu sudskog postupka ne može opravdati ovako dugo trajanje predmetnog krivičnog postupka. Ovo posebno imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da se prvostepeni krivični postupak neprekidno vodi o pred ranije Okružnim, a zatim Višim sudom u Beogradu , a da za sve vreme trajanja postupka od 11 godina i skoro pet meseci, nije doneta nijedna prvostepena presuda . Ovakvo postupanje se ni pod kojim uslovima i razlozima ne može smatrati delotvornim, budući da sud ima obavezu da propisno i blagovremeno postupa u predmetima koji su u njegovoj nadležnosti i ima posebnu odgovornost da osigura da do bilo kakvog nepotrebnog kašnjenja ne dođe. Pri ovakvom činjeničnom stanju, Ustavni sud ukazuje da nije potrebno posebno ocenjivati složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, niti značaj prava o kome se odlučuje za podnosioca. Za nerazumno trajanje postupka, po oceni Ustavnog suda, odgovoran je isključivo nadležni prvostepeni sud, koji je bio dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnih i pravnih pitanja i donošenja odluke, te radi sprečavanja zloupotreba procesnih prava od strane pojedinih učesnika u postupku. Ovo tim pre što je glavni pretres osam puta odložen jer sud nije obezbedio dovođenje okrivljenog V.T. iz KPZ Požarevac, dva puta usled promene predsednika veća, a šest puta zbog sprečenosti predsednika veća ili nepotpunog sastava veća, odnosno 16 puta je glavni pretres odložen usled direktnih propusta suda da blagovremeno preduzme potrebne mere da se pretres održi.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od zanačaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno da je pretres četiri puta odlagan zbog zaključenja sporazuma o priznanju izvršenja krivičnog dela podnositeljke ustavne žalbe i saokrivljenog, dva puta zbog nedolaska podnositeljke, a dva puta zbog nedolaska branioca podnositeljke, kao i da je postupak bio relativno složen, pa smatra da, u konretnom slučaju, navedeni novačani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu koji je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenoj pruža odgovarajuće zadovoljenje.

5. Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da su navodi podnositeljke ustavne žalbe ,,da je u toku predmetnog postupka niko nikada nije ponudio da se upozna sa navodima optužnice na njenom maternjem, albanskom jeziku“ , očigledno neosnovani. Naime Ustavni sud je utvrdio da je sama podnositeljka na glavnom pretresu (17. juna 2005, 25. oktobra 2006, 19. aprila 2011, 25. maja i 28. septembra 2012. i 20. marta 2013. godine) izjavljivala da je optužnicu primila, razumela šta joj se istom stavlja na teret, te nakon toga iznosila svoju odbranu, kao i da je već na prvom saslušanju pred istražnim sudijom Okružnog suda u Be ogradu 29. oktobra 2003. godine poučena da ima pravo da koristi svoj jezik, kog prava se odrekla tako što je izjavila: ,,ja sam po narodnosti Albanka, srpski jezik govorim od detinjstva, tako da ću iskaz dati na srpskom jeziku" .

Stoga je Ustavni sud u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, kao očigledno neosnovanu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 426 stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti