Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dužem od 16 godina

Kratak pregled

Ustavni sud utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko 16 godina. Uprkos složenosti predmeta i doprinosu podnosioca, neefikasnost prvostepenog suda bila je odlučujući faktor za prekomerno trajanje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća , i sudije dr Dragiša B. S lijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Č. R. iz Beograda, n a osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Č. R . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4362/97, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 45533/10, povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Č. R . iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu , 12. novembra 2013. godine, preko punomoćnika M . J. K, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parnič nom postupku koji je u toku pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 45533/10. Istovremeno, pod nosilac je istakao i povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava u postupku čije je trajanje osporio.

Ustavni sud, najpre, ukazuje da je, saglasno odredbama člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), radi odlučivanja o povredi prava na suđenje u razumnom roku u osporenom parničnom postupku, ustupio ovu ustavnu žalbu Apelacionom sudu u Beogradu na dalju nadležnost , koji je rešenjem od od 24. septembra 2014. godine ustupio predmet R2G. 633/14 Ustavnom sudu na dalju nadležnost, budući da je osporeni postupak pravnosnažno okončan pre početka primene navedenog člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova.

Podnosilac smatra da nadležni prvostepeni sudovi ni su preduze li sve neophodne mere kako bi se osporeni postupak, koji vodi radi naknade štete, pravnosnažno okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja, već traje preko više od 16 godina . Takođe, podnosilac ističe da je diskriminisan u odnosu na druga lica koja stanuju u istoj ulici, te kojima se dogodila ista havarija u domaćinstvu kao i podnosiocu, usled "pada električne mreže", jer je njima EPS - JP "Elektordistribucija Beograd" u celosti naknadila štetu. P redlaže da se utvrdi povreda označenih načela i prava i da mu se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, kao i troškova ustavnosudskog postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i službenu belešku broj R4G. 633/2014 od 22. septembra 2014. godine sastavljenu od strane sudije Apelacionog suda u Beogradu o stanju u spisima predmeta P. 45533/10 Prvog o snovnog sud a u Beogradu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 22. jula 1997. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu radi naknade štete, protiv prvotuženog RO "Elektrodistribucija Beograd" iz Beograda i drugotuženog „D. o. DD" iz Beograda. U tužbi je navedeno da je 15. decembra 1996. godine u kući tužioca došlo do paljenja električnih instalacija i štete na objektu i stvarima koje su se nalazile u kući, zbog čega je on pretrpeo štetu, te tužbom traži da se obavežu tuženi da mu solidarno isplate iznos od 120.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe. Predmet je pred Opštinskim sudom zaveden pod brojem P. 4362/97, a nakon izvršene reorganizacije pravosuđa postupak je nastavljen je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P. 45533/10.

Nakon zakazanih osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih je pet održano, Opštinski sud je doneo međupresudu P. 4362/97 od 13. jula 1999. godine, kojom je utvrđeno da su tuženi dužni da tužiocu naknade štetu nastalu 15. decembra 1996. godine požarom u kući tužioca u ulici M. broj 4 u Beogradu. U ovom delu postupka, na održanim ročištima je sprovedeno elektrotehničko veštačenje, te dostavljen osnovni i dopunski nalaz određenog sudskog veštaka, saslušan veštak dva puta, kao i pribavljeni i pročitani drugi pismeni dokazi. Tri ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije ili izmene postupajućeg sudije. Odlučujući o žalbama tuženih, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 7647/99 od 11. novembra 1999. godine ukinuo međupresudu i predmet vratio na ponovno suđenje.

Do donošenja presude Opštinskog suda P. 5602/02 od 3. jula 2002. godine, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca u odnosu na tuženu EPS Javno preduzeće "ELEKTRODISTRIBUCIJA-BEOGRAD" iz Beograda (tužilac je povukao tužbu u odnosu na prvotuženog 26. juna 2001. godine), bilo je zakazano 12 ročišta za glavnu raspravu. Četiri ročišta nisu održana iz sledećih razloga: jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno jer nije bilo uredne dostave poziva za tuženog, a dva jer je tuženi tražio odlaganje odnosno predao podnesak neposredno na ročištu. Na održanim ročištima određeno je veštačenje preko veštaka trgovinske struke, pribavljen osnovni nalaz veštaka i izjašnjenje na primedbe, kao i dopunski nalaz veštaka elektrotehničke struke, saslušan tužilac u svojstvu parnične stranke i veštak trgovinske struke. Odlučujući o žalbi tužen e, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 2716/03 od 19. juna 2003. godine ukinuo pres udu i predmet vratio na ponovno suđenje prvostepenom sudu .

Postupajući po nalogu drugostepenog suda u ponovnom prvostepenom postupku pred Opštinskim sudom određeno je novo veštačenje 11. maja 2006. godine od strane komisije veštaka na okolnost uzroka požara, a nalaz je dat 25. maja 2007. godine u kome je, između ostalog, navedeno da komisija ne može da na osnovu dokumentacije iz spisa dâ svoj nalaz, a da na licu mesta ne može da se utvrdi kako je došlo do požara, s obzirom na to da je tužilac zamenio kompletni razvodni orman posle požara.

Nakon 33 zakazana ročišta, od kojih je održano 16, glavna rasprava je zaključena 24. aprila 2013. godine. Na održanim ročištima je saslušan tužilac i četiri svedoka, sprovedeno novo veštačenje komisije sudskih veštaka radi utvrđivanja uzroka požara, zbog nemogućnosti usaglašavanja ranijih nalaza veštaka, pošto je jedan od veštaka umro. U ovom delu postupka tužilac je kasnio sa uplatom predujma troškova veštačenja pet meseci, a jednom je neblagovremeno dostavio dokaz o uplati predujma troškova za veštačenje na licu mesta - na ime angažovanja vozila, zbog čega jedno ročište nije održano. Tužilac je više puta menjao punomoćnika - advokata, zbog čega dva ročišta nisu održana, a u dva navrata ročišta nisu održana jer je njegov punomoćnik tražio rok za izjašnjenje povodom nalaza veštaka, a još tri jer tužilac nije dostavljao tehničku dokumentaciju neophodnu za sprovođenje veštačenja ili je tražio ostavljanje naknadnog roka za njeno dostavljanje. Jedan od novoangažovanih advokata je 1. decembra 2006. godine otkazao punomoćje tužiocu zbog neozbiljnosti tužioca u saradnji povodom veštačenja. Preostalih devet neodržanih ročišta, koja nisu bila u vezi sa postupanjem tužioca ili njegovog punomoćnika, nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije (četiri puta), nevraćanja spisa predmeta od strane komisije za veštačenje, jer je jednom tuženi tražio izuzeće sudije i jednom zbog smrti veštaka, čije je saslušanje bilo zakazano u stanu, a radi usaglašavanja nalaza veštaka elektrotehničke struke.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45533/10 od 24 . aprila 2013. godine je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tužena obaveže da mu na ime naknade štete na objektu i stvarima u vlasništvu tužioca u ulici M . broj 4 u Beogradu , kao posledice požara koji se desio 15. decembra 1996. godine, isplati iznos od 9.729.617,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 1. juna 2001. godine pa do konačne isplate, te tužilac obavezan da tuženoj naknadi troškove postupka. Protiv prvostepene presude tužilac je izjavio žalbu 31. maja 2013. godine, a presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4912/13 od 19. marta 2014. godine je odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10 . Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP) , koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, zajedno sa izmenama („Službeni glasnik RS“, br. 111/09 i 36/11), a koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao u konkretnoj parnici imao je sadržinski sličn u odredb u sa naveden om odredb om r anije važećeg ZPP koja se odnos i na efikasno postupanje parničnog suda.

5. U odnosu na period za koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 22. jula 1997. godine, podnošenjem tužbe podnosioca ustavne žalbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu , te da je pravnosnažno okončan 19. marta 2014. godine, nakon 16 godina i skoro osam meseci, donošenjem presud e Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4912/13 .

Prilikom oce ne da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeć e kriterijum e: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u konkretnom postupku, ponašanje samog podnosioca ustavne žalbe, postupanj e sudova u konkretnom slučaju, kao i značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da je parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom bio, pre svega, činjenično složen zbog obimnog dokaznog postupka i dva različita veštačenja, te ponavljanja super-veštačenja preko komisije veštaka o uzroku požara u kući tužioca, ali i relativno procesno složen, jer su sve do povlačenja tužbe u odnosu na prvotuženog 26. juna 2001. godine, tužbom bila obuhvaćena dva tužena. Međutim, ipak, složenošću postupka, ne mo že se opravdati navedeno trajanje postupka više od 16 godina.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe, bez obzira na nesumnjiv njegov interes da se spor okonča i na materijalni značaj razrešenja spornih pitanja, u znatnoj meri svojim ponašanjem doprineo dužini trajanja postupka. Najpre, iako mu po procesnoj ulozi pripada aktivno učešće u postupku, podnosilac, odnosno njegov punomoćnik, su zbog zamene punomoćnika, traženja da se ročišta ne drže iz raznih razloga ili zbog nedostavljanja dokumentacije potrebne za obavljanje veštačenja doveli do toga da ukupno sedam ročišta ne bude održano na njihov predlog . Pored ovoga, podnosilac je kasnio i pet meseci sa uplatom predujma troškova za veštačenje.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka van okvira razumnog roka za odlučivanje u dva stepena dali su nadležni prvostepeni sudovi. Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da su odluke Opštinskog suda više puta ukidane od strane drugostepenog suda, te ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države . Naime, međupresuda, iako doneta posle dve godine od podnošenja tužbe, i prva prvostepena presuda su u celosti ukinute prema odlukama drugostepenog suda. Na strani sudova druge instance nije bilo doprinosa dužem trajanju postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u postupku koji je vođen pred Prvim op štinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4362/97, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 45533/10. Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 –dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno ukupnu dužinu trajanja, složenost parničnog postupka i doprinos podnosioca ustavne žalbe . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo prevashodno zbog neažurnog i neadekvatnog postupanja sudova.

7. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe kojima se poziva na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovim ustavnim odredbama ne jemči nijedno posebno (samostalno) ljudsko pravo, već je reč o jednom od osnovnih načela na kojem, saglasno Ustavu, počiva ostvarivanje svih Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Stoga je povreda ovog načela akcesorne prirode, jer može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. Podnosilac u ustavnoj žalbi nije osporio pojedinačne akte kojima je odlučeno o njegovom tužbenom zahtevu, tako da se navodi podnosioca iz ustavne žalbe "o diskriminaciji" ne mogu dovesti u vezu sa istaknutom povredom prava na suđenje u razumnom roku, o kojoj je Ustavni sud već odlučio. Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je primenom odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio , kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U vezi sa zahtevom podnosioca za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, te člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.