Odluka Ustavnog suda o povredi prava u stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavne žalbe bivših zaposlenih i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje, suđenje u razumnom roku i imovinu u dugotrajnom stečajnom postupku protiv preduzeća sa društvenim kapitalom. Poništava rešenja privrednih sudova i dosuđuje naknadu štete podnosiocima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gordane Milović i Ilije Opalića, oboje iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gordane Milović i Ilije Opalića i utvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 45808/13 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Gordana Milović i Ilija Opalić, oboje iz Beograda, podneli su 30. septembra 2011. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavne žalbe zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 6858/03.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je od podnošenja tužbe proteklo sedam godina i jedanaest meseci, a da „jednostavan i nimalo složen parnični prvostepeni postupak nije završen i da je neizvesno kada će biti završen“. Tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje podnosioci obrazlažu time da je održavanjem sastanka između sudija Vrhovnog suda Srbije i zastupnika tužene postignut dogovor o načinu odlučivanja o tužbenim zahtevima profesionalnih vojnih lica i civilnih lica na službi u vojsci. Predložili su da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava . Takođe su istakli opredeljen zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45808/13 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Gordana Milović i Ilija Opalić, oboje iz Beograda, podneli su, sa još dva lica, 21. oktobra 2003. godine tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv državne zajednice Srbija i Crna Gora, radi isplate razlike između isplaćene i zakonom garantovane plate. Po ovoj tužbi formiran je predmet P. 6858/03.

Nakon što je tužena dostavila odgovor na tužbu, sud je održao ročišta 29. januara i 5. aprila 2004. godine, a nije održao ročište 14. septembra 2004. godine.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 14. decembra 2004. godine doneo rešenje kojom je parnici P. 5492/03, u postupku koji je vođen po tužbi drugih lica, spojio parnicu P. 6858/03.

Na ročištu od 27. juna 2005. godine doneto je rešenje o zastoju postupka do okončanja postupka koji se vodi pred Vrhovnim sudom Srbije radi rešavanja spornog pravnog pitanja.

Postupak je nastavljen 1. novembra 2007. godine, nakon čega su održana još dva ročišta - 11. aprila i 2. oktobra 2008. godine.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5492/03 od 2. oktobra 2008. godine prekinut je postupak u ovoj pravnoj stvari. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da je punomoćnik tužilaca predložio da se postupak prekine do okončanja postupka pred Ustavnim sudom "za ocenu ustavnosti i zakonitosti opšteg akta - odluke o vrednosti boda, koja je zavedena pod brojem I - 104/07 i Uredbe o izmeni uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Srbije i Crne Gore, koja je zavedena u Ustavnom sudu Republike Srbije pod brojem I -181/06", te da je sud, nalazeći da se radi o prethodnom pitanju, u smislu odredbe člana 215. stav 1. tačka 1) u vezi člana 12. Zakona o parničnom postupku , prekinuo postupak.

Protiv ovog rešenja stranke nisu izjavile žalbu.

Podneskom od 15. januara 2009. godine punomoćnik tužilaca predložio je izvođenje određenih dokaza.

Dopisom od 20. januara 2009. godine sud je naložio punomoćniku tužilaca da se u roku od osam dana izjasni o tome šta predstavlja njegov podnesak od 15. januara 2009. godine, budući da je postupak prekinut. Navedeni dopis uručen je punomoćniku tužilaca 26. januara 2009. godine, a 6. marta 2009. godine data je naredba da se predmet arhivira.

Rešenjem P. 45808/13 od 21. januara 2014. godine, Prvi osnovni sud u Beogradu je nastavio parnični postupak u ovoj stvari. U obrazloženju je navedeno da je Ustavni sud u svojoj odluci Už-1644/11 od 11. decembra 2013. godine, kojom je usvojio ustavnu žalbu Dragoljuba Jovanovića iz Valjeva zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je osporen i u ovom predmetu Ustavnog suda, naveo da je okončao postupak u predmetu IU-104/07, zbog čega je sud našao da su ispunjeni uslovi iz člana 217. stav 2. Zakona o parničnom postupku za nastavak postupka.

Ovo rešenje dostavljeno je parničnim strankama 31. januara 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 , 111/09 i 36/11), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se primenjuje na konkretan postupak, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovla čenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

Odredbom člana 215. tačka 1) navedenog zakona propisano je da se prekid postupka može odrediti ako je sud odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju, a u kom slučaju će se, saglasno članu 217. stav 2. istog zakona, postupak nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka u obzir uzme celokupan period trajanja postu pka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak čija se dužina osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe do odlučivanja o ustavnoj žalbi, traje preko deset godina, s tim što je postupak u prekidu od oktobra 2008. godine, što samo po sebi može ukazati na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava.

Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca, te je i u ovom slučaju Ustavni sud ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje osporenog postupka.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju ne radi se o činjenično i pravno složenijem sporu.

Imajući u vidu da se osporeni postupak odnosi na spor o potraživanju proisteklom iz radnog odnosa, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe nesumnjivo imao interes za efikasno odvijanje predmetnog parničnog postupka.

Ocenjujući postupanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju osporenog parničnog postuka dao prvostepeni sud. Naime, neefikasno i neažurno postupanje Drugog opštinskog suda u Beogradu je više puta došlo do izražaja u ovom postupku. Taj sud je za pet godina zakazao ukupno šest ročišta za glavnu raspravu. Osim toga, postupak je bio u zastoju više od dve godine radi rešavanja spornog pravnog pitanja, u kom periodu se Drugi opštinski sud u Beogradu nijednom nije obratio Vrhovnom sudu Srbije kako bi proverio da li je taj postupak okončan. Nadalje, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud rešenjem od 2. oktobra 2008. godine prekinuo postupak do okončanja postupaka pred Ustavnim sudom povodom inicijativa za ocenu ustavnosti i zakonitosti odluka o vrednosti boda, odnosno vrednosti koeficijenata za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije. Iako oznake predmeta Ustavnog suda u rešenju Drugog opštinskog suda u Beogradu nisu potpune, Ustavni sud ukazuje da je na sednici održanoj 4. novembra 2010. godine doneo Zaključak IU-104/07 kojim je odbacio inicijativu za ocenu ustavnosti i zakonitosti odluka o vrednosti boda, odnosno vrednosti koeficijenta za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije. Takođe, po oceni Ustavnog suda, neprihvatljivo je da je nadležni prvostepeni sud, nakon što je punomoćnik podnosioca i ostalih tužilaca u januaru 2009. godine predložio izvođenje određenih dokaza, prvo tražio obaveštenje od punomoćnika o karakteru tog podneska, a zatim u martu iste godine arhivirao predmet, iako je, saglasno odredbi Zakona o parničnom postupku, u slučaju prekida postupka iz razloga navedenih u članu 215. tačka 1) ovog zakona sud dužan da po službenoj dužnosti nastavi postupak kada se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili drugim nadležnim organom o prethodnom pitanju, ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da nakon donošenja rešenja o prekidu postupka, Drugi opštinski sud u Beogradu nije tražio od Ustavnog suda obaveštenje o tome da li je okončan predmet navede n u izreci rešenja o prekidu postupka , nego je doneo prvostepeno rešenje o nastavku postupka tek 21. januara 2014. godine, nakon što mu je dostavljena odluka Ustavnog suda Už-1644/2011 od 14. novembra 2013. godine.

Međutim, ni podnosioci ustavne žalbe , osim pomenutog podneska, ni su preduz eli bilo koju drugu radnju kojom bi pokazali želju i nameru da se postupak nastavi . I pored činjenice da ni podnosioci nisu pokazali stepen zainteresovanosti koji se od njih razumno očekuje, s obzirom na njihov procesni položaj, Ustavni sud je našao da je prevashodna dužnost suda da preduzme sve mere kako bi se predmet iz njegove nadležnosti okončao i time pružila sudska zaštita strankama u postupku.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u postupku u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45808/13 povređeno pravo podnosilaa ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

U vezi navoda ustavne žalbe da je u toku predmetnog parničnog postupka podnosiocima povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao preuranjenu, imajući u vidu da predmetni parnični postupak još nije okončan.

6. Polazeći od toga da parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, a da više ne postoje razlozi za prekid postupka jer je Ustavni sud okončao postupak u predmetu IU-104/07, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo u svojim odlukama Už-3352/2010 od 19. decembra 2012. godine i Už- 1644/2011 od 14. novembra 2013. godine.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, značaj prava o kome su sudovi odlučivali, kao i ponašanje suda i podnosilaca ustavne žalbe koji su uticali i doprineli trajanju postupka. Po oceni Ustavnog suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić