Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao sedam i po godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete, dok je žalba protiv presuda odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. K . iz Bačkog Petrovog Sela, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. K . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju u predmetu P. 9268/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Bečeju P. 418/06) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. K . iz Bačkog Petrovog Sela podneo je Ustavnom sudu, 16. maja 2014. godine, preko punomoćnika N. K, advokata iz Bečeja, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju u predmetu P. 9268/10, kao i protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju P. 9268/10 od 15. marta 2011. godine, dopunske presude istog suda P. 9268/10 od 10. januara 2013. godine, kao i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1384/13 od 6. marta 2014. godine, zbog povrede prava na pravno sredstvo zajemečnog članom 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi, podnosila je naveo da je predmetni parnični postupak trajao skoro osam godina, kao i da je Apelacioni sud odugovlačio postupak po žalbi, pri čemu se nije izjasnio o bitnim navodima žalbe. Takođe, navedeno je da je parnični sud proizvoljno primenio materijalno pravo iako je „i sam svestan činjenice“ da podnosilac nije ostvario naknadu štete koju je pretrpeo još 1996. godine, usled čega mu je povređeno pravo na pravno sredstvo. Ustavni sud je iz navoda ustavne žalbe zaključio da podnosilac ističe i povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. Od Ustavnog suda je traženo da poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu, kao i da utvrdi pravo podnosiocu na naknadu nematerijalne štete zbog povrede Ustavom zajemčenih prava, te pravo na naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju P. 9268/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 21. avgusta 2006. godine tužbu Opštinskom sudu u Bečeju protiv tuženog Udruženja osiguravajućih organizacija Srbije – Garantni fond, kojom je tražio da sud obaveže tuženog da mu, na ime potpune naknade štete, isplati iznos od 304.850,00 dinara, kao i iznos od 29.976,00 dinara, na ime nenaknađenih parničnih troškova i na njih dosuđenih kamata, sva sa zakonskom zateznom kamatom, počev od dana podnošenja tužbe. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 418/06.

Opštinski sud u Bečeju je 1. septembra 2006. godine uputio tužbu tuženom na odgovor, koji je 14. septembra dostavio sudu podnesak naslovljen kao odgovor na tužbu. Na ročište održano 26. decembra 2006. godine nije došao uredno pozvani tuženi, te je Opštinski sud u Bečeju istog dana doneo presudu P. 418/06 zbog propuštanja, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca. Označena presuda dostavljena je parničnim strankama 21. odnosno 22. juna 2007. godine, a tuženi je protiv te presude izjavio žalbu 26. juna 2007. godine. Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4392/07 od 27. avgusta 2009. godine usvojena je žalba tuženog, te je ukinuta presuda Opštinskog suda u Bečeju P. 418/06 od 26. decembra 2006. godine, uz obrazloženje da se nisu stekli uslovi za donošenje presude zbog propuštanja, budući da je tuženi dostavio odgovor na tužbu, istovremeno ukazujući i da prvostepeni sud nije odlučio o prigovoru presuđene stvari koji je istakao tuženi. Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu 7. septembra 2009. godine. Osnovni sud u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju, pred kojim je vođen ponovni postupak, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, zakazao je prvo ročište u ovoj fazi postupka za 1. decembar 2010. godine.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju P. 9268/10 od 15. marta 2011. godine odbijen je kao neosnovan prigovor presuđene stvari, dok je tužbeni zahtev tužioca delimično usvojen, te je obavezan tuženi da tužiocu isplati zakonsku zatezu kamatu na iznos glavnog duga od 28.421,90 dinara, na iznos troškova postupka od 11.592,58 dinara i na iznos od 8.757,00 dinara, počev od 22. marta do 13. aprila 2004. godine, dok je u preostalom delu u pogledu kamata, preko dosuđenog, tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Odlukom o troškovima postupka odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove. Označena presuda dostavljena je parničnim strankama 6, odnosno 7. septembra 2011. godine, koje su 9. i 24. septembra izjavile žalbe, pa su spisi predmeta dostavljeni Apelacionom sudu u Novom Sadu, koji je, rešenjem od 22. novembra 2012. godine, vratio spise prvostepenom sudu, kako bi odlučio o svim zahtevima tužioca. Osporenom dopunskom presudom P. 9268/10 od 10. januara 2013. godine Osnovni sud u Novom Sadu je odbio ostale zahteve tužioca (zahtev za isplatu iznosa od 370.118,10 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 13. decembra 2010. godine, pa do isplate, kao i iznosa od 29.976,00 dinara, na ime naknade materijalne štete nastale „nenadoknađivanjem parničnih troškova i na njih dosuđenih kamata“, sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 21. avgusta 2006. godine). Tužilac je protiv dopunske presude izjavio žalbu 11. februara 2013. godine. Izjavljenim žalbama tužilac je, između ostalog, istakao da je tužbu u predmetnom postupku podneo radi naknade inflatorne štete, jer usled nezakonite odluke drugostepenog suda u ranije vođenoj parnici nije uspeo da naknadi stvarnu štetu, već samo jedan njen manji deo.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1384/13 od 6. marta 2014. godine označena prvostepena presuda ukinuta je u usvajajućem delu, dok je u delu u kojem je odlučeno o troškovima postupka preinačena, tako što je tužilac obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 13.198,00 dinara. Istom presudom tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove postupka po žalbi.

Iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je u toku prvostepenog postupka parnični sud utvrdio da su presudom Opštinskog suda u Bečeju od 17. novembra 1999. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Novom Sadu od 28. avgusta 2001. godine, tuženi „N. osiguranje“, S.M. i M.M. obavezani da i ovde tužiocu solidarno isplate, na ime naknade štete pričinjene njegovom vozilu, iznos od 28.421,90 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 15. oktobra 1996. godine, kao i troškove tog postupka u iznosu od 11.592,58 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. novembra 1999. godine. Dalje je utvrđeno da tužilac nije mogao da naplati štetu od tužene osiguravajuće organizacije jer je nad njom otvoren stečajni postupak 4. aprila 2001. godine, kao i da je tužilac prijavio svoje potraživanje u tom postupku, koje je osporeno, te je upućen na parnicu. Nadalje je utvrđeno da je, pravnosnažnom presudom Trgovinskog suda u Nišu od 29. marta 2002. godine, tužiocu priznato osporeno potraživanje, ali da u stečajnom postupku, koji je zaključen 13. decembra 2003. godine, stečajnim poveriocima nije vršena isplata iz stečajne mase jer ona nije bila formirana. Takođe je utvrđeno da se ovde tužilac obratio 22. marta 2004. godine tuženom u ovom postupku sa zahtevom da mu naknadi štetu, a potom je 13. aprila 2004. godine podneo i tužbu Opštinskom sudu u Bečeju, koji je, presudom od 5. aprila 2004. godine, obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 28.421,90 dinara, na ime glavnog duga, sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 15. oktobra 1996. godine, kao i troškove ranije vođenog postupka u iznosu od 11.592,58 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 17. novembra 1999. godine, te iznos od 8.757,00 dinara, na ime troškova tog postupka, sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 29. marta 2002. godine. Okružni sud u Novom Sadu je, kako je utvrđeno, u postupku po žalbi, presudom od 23. marta 2005. godine, ispravljenom rešenjem istog suda od 9. juna 2005. godine, preinačio prvostepenu presudu u delu u kojem je odlučeno o kamatama, tako što je dosudio kamate na navedene iznose počev od 13. aprila 2004. godine. Utvrđeno je i da je tuženi isplatio tužiocu sve iznose sa kamatama, na koje je obavezan presudom u prethodno vođenom parničnom postupku.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, te odredbe čl. 99. i 106. Zakona o osiguranju imovine i lica, drugostepeni sud je zaključio da nije osnovan tužbeni zahtev tužioca. Ovo stoga jer tuženi nije pravni sledbenik osiguravajuće organizacije nad kojom je otvoren stečajni postupak, a kod koje je bilo osigurano vozilo kojim je pričinjena šteta tužiocu, pa tuženi ima obavezu da tužiocu nakadi samo onu štetu koju on nije mogao da naplati iz stečajne mase. U obrazloženju je ukazano da je tužilac naplatio sve iznose koji su mu dosuđeni u ranije vođenoj parnici, a u ovoj parnici nije dokazao da je imao štetu koju nije mogao da naplati. Takođe, navedeno je da je tužilac imao mogućnost da od tuženog traži jedinstveni iznos koji bi obuhvatao glavni dug (osiguravajuće organizacije) sa zakonskom zateznom kamatom obračunatom do zaključenja stečajnog postupka, kao iznos koji je trebalo da mu bude isplaćen u stečajnom postupku, ali da on nije učinio. U obrazloženju je navedeno i da je prvostepena presuda u usvajajućem delu ukinuta jer je sud takvom odlukom prekoračio tužbeni zahtev, kako to i sam tužilac ističe u žalbi.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je predmetni postupak, od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Bečeju 21. avgusta 2006. godine, pa do njegovog okončanja, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu od 6. marta 2014. godine, trajao sedam i po godina.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da su sudski postupci po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka, odnosno od podnošenja tužbe sudu, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja.

Navedeno trajanje parničnog postupka, posebno kada taj postupak, kao u konkretnom slučaju, a prema oceni Ustavnog suda, nije bio složen, ukazuje da on nije okončan u granicama razumnog roka, što potvrđuje i činjenica da je u toku njegovog trajanja postojalo više perioda neaktivnosti suda. Tako su obe prvostepene presude dostavljene parničnim strankama tek posle šest meseci od donošenja, a nakon što su spisi predmeta vraćeni iz Okružnog suda u Novom Sadu, u ponovnom postupku prvostepeni sud je prvo ročište zakazao 15 meseci od dostavljanja spisa. Ustavni sud ukazuje i da je prvostepeni sud propustio da presudom od 15. marta 2011. godine odluči o svim zahtevima tužioca, usled čega su mu spisi predmeta vraćeni kako bi doneo dopunsku presudu, što je sve zajedno uticalo da postupak po žabi traje duže godinu dana.

Pri svojoj oceni, Ustavni sud je imao u vidu i da je podnosilac imao interes da se predmetni postupak okonča efikasno, kao i da on svojim ponašanjem nije odugovlačio postupak.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je izuzetno neefikasnim postupanjem parničnog suda podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Prilikom odlučivanja Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu praksu (videti, između drugih, Odluku Už-532/2009 od 27. oktobra 2011. godine), tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava (videti presudu u predmetu Plazonić protiv Hrvatske, od 6. marta 2008. godine, broj aplikacije 26455/04, st. 60.-63.).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim postupanjem nadležnog suda. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. U pogledu navoda kojima se osporavaju presude donete u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, pre svega, obrazlaže navodima o proizvoljnoj primeni materijalnog prava, te nedostacima u obrazloženju presude Apelacionog suda u Novom Sadu.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, parnični sud dao dovoljno, jasno i logično obrazloženje svoje odluke o (ne)osnovanosti tužbenog zahteva ovde podnosioca ustavne žalbe, odgovorivši na sve bitne navode njegovih žalbi. Takođe, Ustavni sud je ocenio da su ustavnopravno prihvatljivi stavovi koje je parnični sud izneo u osporenim presudama odbijajući tužbeni zahtev ovde podnosioca ustavne žalbe. S tim u vezi, Ustavni sud, pre svega, podseća na svoj ranije zauzet stav (videti Odluku u predmetu Už-940/2009 od 14. jula 2011. godine), prema kojem Udruženje osiguravajućih organizacija nije pravni sledbenik osiguravajuće organizacije nad kojom je bio otvoren stečajni postupak, te nije odgovaralo za sva utvrđena potraživanja poverilaca koja nisu mogla biti naknađena iz stečajne mase stečajnog dužnika, već je njegova odgovornost bila ograničena. Tako su se sredstva iz Fonda koristila za naknadu štete koja nije naknađena iz stečajne mase, ali ne i za isplatu sporednih potraživanja. U prilog navedenom, Ustavni sud je istakao da za ovakvu ocenu nije bez značaja činjenica da su organizacije za osiguranje sredstava za naknadu štete obezbeđivala iz premija osiguranja, a Garantni fond iz doprinosa organizacije za osiguranje koji je znatno manji od premije osiguranja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da se konkretni navodi ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje ne mogu smatrati ustavnopravno prihvatljivim argumentima kojima se potkrepljuje tvrdnja o povredi Ustavom zajemčenog prava.

U pogledu istaknute povrede prava na pravno sredstvo, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac povredu označenog prava zasniva na postojanju povrede prava na pravično suđenje. Kako je Ustavni sud ocenio da se ne mogu smatrati ustavnopravno prihvatljivim argumenti kojima se potkrepljuje tvrdnja o povredi Ustavom zajemčenog prava iz člana 32. stav 1. Ustava, to je i navode o povredi prava iz člana 36. stav 2. Ustava ocenio da nisu ustavnopravno prihvatljivi. Ustavni sud je imao u vidu i da je podnosilac u postupku koji je prethodio ustavnosudskom imao pravo na žalbu protiv prvostepene presude, te da je ovo pravo iskoristio, a o njegovoj žalbi je odlučio nadležni sud. Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravno sredstvo građanima jemči pravo da izjavljivanjem žalbe ili drugog propisanog pravnog sredstva traže od nadležnog organa da preispita odluku kojom je odlučeno o njihovim pravima, obavezama ili na zakonu zasnovanom interesu i da povodom izjavljenog pravnog sredstva donese svoju odluku, što ne znači i jemstvo da to pravno sredstvo bude i usvojeno.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv osporenih presuda jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti