Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavne žalbe i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao 15 godina. Podnositeljkama se dosuđuje naknada nematerijalne štete zbog prekomerne dužine postupka pred redovnim sudovima.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4469/2016
16.03.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnim žalb ama D. M. i D. Ma, obe iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. marta 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvajaju se ustavn e žalbe D. M. i D. Ma. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 746/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 217/98) povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakoj u iznosu od po 1. 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. M. i D. Ma, obe iz Beograda, su 24. oktobra 2012. godine, Ustavnom sudu podnele identične ustavne žalbe, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 746/10. Obe ustavne žalbe su u Ustavnom sudu zavedene pod istim brojem Už-8179/2012.

Podnositeljke ustavne žalbe su navele: da su još 4. februara 1998. godine podnele tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog preduzeća „K.“, radi naknade nematerijalne štete i da postupak ni posle 14 godina nije okončan, te im je zbog dužine trajanja parničnog postupka koji i dalje traje povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Predložile su da Ustavni sud utvrdi da je u postupku koji se vodi u predmetu P1. 746/10 Prvog osnovnog suda u Beogradu povređeno pravo podnositeljki na suđenje u razumnom roku i da naloži nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku. Zahtevale su naknadu nematerijalne štete.

U skladu sa odredbom člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), Apelacionom sudu u Beogradu je ustupljen na dalju nadležnost predmet Už-8179/2012 u kome je istaknut zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji nije okončan.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem R4g 1035/14 od 15. januara 2015. godine predmet Už-8179/2012 ustupio Ustavnom sudu kao nadležnom za odlučivanje. Zatim je u Ustavnom sudu predmet zaveden pod brojem Už-4469/2016.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 746/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustvnosudskoj stvari:

Podnositeljke ustavne žalbe i M.M. su 16. februara 1998. godine podneli tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog „K.“, d.d. iz Beograda, radi naknade štete zbog smrti oca i supruga tužilaca na gradilištu tuženog u Moskvi. Predmet je dobio broj P1. 217/98.

Pred prvostepenim sudom je bilo održano devet ročišta na kojima su saslušane parnične stranke s tim što su tužioci saslušani u više navrata, izvršen je uvid u obimnu medicinsku dokumentaciju, saslušan je veći broj svedoka, izvršeno je suočenje između svedoka, izvršeno je veštačenje od strane sudskog veštaka medicinske struke, kao i uvid u normativne akte tuženog, dok deset ročišta nije bilo održano, i to: četiri zbog nedolaska pozvanog svedoka, jedno na saglasan predlog stranaka, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog odsustva punomoćnika tužilaca, a tri zbog procesnih nedostataka, bez navođenja razloga.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 217/98 od 18. maja 2005. godine odbijen je tužbeni zahtev, a rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 4148/05 od 30. novembra 2006. godine ukinuta je ožalbena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 217/98 od 18. maja 2005. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Zatim je u ponovnom prvostepenom postupku održano četiri ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, pribavljena je određena medicinska dokumentacija, izvršeno je dopunsko veštačenje od strane veštaka medicinske struke, saslušan je veštak, saslušani su svedoci i tužioci, dok dva ročišta nisu bila održana zbog procesnih nedostataka.

Tužbeni zahtev je preciziran 19. oktobra 2007. godine.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 424/07 od 25. februara 2008. godine odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocima na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog smrti supruga i oca isplati svakom iznos od po 1.100.000,00 dinara.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 775/11 od 18. avgusta 2011. godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu vraćen je predmet P1. 746/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 424/07) radi dopune postupka, odnosno pribavljanja opšteg akta tuženog kojim je regulisano radno vreme na gradilištu „M.“ u Moskvi, važećeg u periodu od 17. septembra 1994. do 21. marta 1996. godine, kao i propisa o radnom vremenu države na čijoj teritoriji je rad obavljan, a koji su se primenjivali u istom periodu.

Zatim je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 765/12 od 27. juna 2012. godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu ponovo vraćen predmet P1. 746/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 424/07), radi dopune postupka. U obrazloženju rešenja je navedeno da je prvostepeni sud, postupajući po rešenju Apelacionog suda u Beogradu Gž. 775/11 od 18. avgusta 2011. godine, od nadležnog organa pribavio merodavno strano pravo – izvod iz opšteg akta Ruske federacije koji nije preveden na srpski jezik, te se predmet vraća prvostepenom sudu na dopunu postupka radi prevođenja dostavljenog izvoda iz opšteg akta Ruske federacije na srpski jezik.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8252/12 od 16. januara 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena je prvostepena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 424/07 od 25. februara 2008. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju su se povredu podnositeljke ustavne žalbe pozvale, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.): da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen osam godin a i devet meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 16. februara 1998. godine, do pravnosnažnog okončanja predmetnog parničnog postupka

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da nadležni sudovi u osporenom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali i nisu preuzeli sve zakonske mere kako bi se parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnositeljki odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, za ukupno trajanje parničnog postupka od 15 godina nema bilo kakvog opravdanja, te navedena dužina postupka predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovog a suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je prvu meritornu odluku doneo nakon sedam godina i tri meseca od podnete tužbe, a takođe, odgovornost prvostepenog suda je i u tome što taj sud tokom postupka nije potpuno utvrdio činjenično stanje i pribavio sve neophodne dokaze, već je drugostepeni sud u drugom žalbenom postupku u dva navrata vraćao predmet prvostepenom sudu radi dopune postupka. Takođe, prvostepeni sud pet ročišta nije održao zbog procesnih nedostataka ne navodeći razloge za njihovo neodržavanje.

Po oceni Ustavnog suda, predmet spora je za podnositeljke nesumnjivo bio od materijalnog značaja i podnositeljke su imale legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnositeljki ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da su podnositeljke neznatno doprinele dužem trajanju predmetne parnice, imajući u vidu da jedno ročište nije bilo održano zbog odsustva njihovog punomoćnika, dok jedno ročište nije bilo održano na saglasan predlog stranaka, a što je dovelo do produženja parnice za šest meseci.

Ustavni sud nalazi da je predmetni spor bio u određenoj meri složen jer je na tužilačkoj strani učestvovalo više lica, zatim, postupajući sud je radi potpunog i pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja u predmetnom postupku morao da pribavi i prevede određena akta Ruske federacije, a takođe i da izvede veći broj dokaza posebno veštačenjem i dopunskim veštačenjem od strane veštaka medicinske struke.

Ustavni sud nalazi da ni određena činjenična ni pravna složenost predmeta spora koja se odnosila na izvođenje većeg broja dokaza radi razjašnjenja spornih činjeničnih i spornih pravnih pitanja ne mogu opravdati prekomerno trajanje parničnog postupka od 15 godina.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 746/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 217/98), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakoj u iznosu od po 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpele podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, složenost spora i doprinos podnositeljki dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnositeljk e ustavne žalbe pretrpel e zbog neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji , kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti