Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao devet godina i četiri meseca. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 900 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milenka Popovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milenka Popovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3139/12 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1033/04) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milenko Popović iz Beograda podneo je Ustavnom sudu , 14. decembra 2012. godine, ustavnu žalbu zbog povrede načela i prava utvrđenih čl. 21, 23. i 25. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, na rehabilitaciju i naknadu štete i na rad, zajemčenih čl . 32, 35. i 60. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3139/12.

U ustavnoj žalbi podnosilac je opisao tok predmetnog parničnog postupka, ističući da je tužena namerno odugovlačila taj postupak, kao i da je na duže trajanje postupka uticalo postupanje nadležnih sudova. Takođe, podnosilac je naveo da su mu označeno ustavno načelo, te prava iz čl. 35. i 60. Ustava povređena donošenjem spornih rešenja tužene o raspoređivanju na drugo radno mesto, kao i rešenja od 12. maja i 30. juna 2006. godine, na osnovu kojih mu je prestao radni odnos kod tužene. Podnosilac smatra da su mu u predmetnom parničnom postupku pričinjene materijalna i nematerijalna šteta, kao i „šteta na izmaklu dobit“. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih načela i prava, te da utvrdi pravo podnosiocu na naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3139/12, kao i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 15. decembra 2004. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, kojom je traženo da se ponište rešenja tužene od 1. jula i 25. oktobra 2004. godine o raspoređivanju tužioca na određeno radno mesto, te da se obaveže tužena da tužioca vrati na radno mesto na kojem je radio pre donošenja spornih rešenja i da mu naknadi materijalnu štetu nastalu nezakonitim raspoređivanjem. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 1033/04.

Do donošenja delimične presude, u predmetnom parničnom postupku zakazano je pet ročišta, od kojih su dva održana. Delimičnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1033/04 od 7. maja 2005. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 262/06 od 12. maja 2006. godine, poništena su sporna rešenja tužene.

U nastavku postupka, nakon što su spisi predmeta vraćeni prvostepenom sudu 16. juna 2006. godine, prvo ročište zakazano je za 20. februar 2007. godine. U ovoj fazi postupka zakazano je još 13 ročišta, od kojih je deset održano. Od tri neodržana ročišta, jedno nije održano na zahtev tužioca. Takođe, tužilac je, podneskom od 21. septembra 2006. godine preinačio tužbu, tražeći da sud obaveže tuženu da mu, pored traženog, naknadi i nematerijalnu štetu nastalu njegovim nezakonitim raspoređivanjem.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 165/09 od 11. marta 2009. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu naknadi materijalnu štetu. Označena presuda dostavljena je 24. jula, odnosno 20. avgusta 2009. godine parničnim strankama, koje su protiv nje izjavile žalbe.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3383/10 od 22. juna 2011. godine spisi predmeta vraćeni su Prvom osnovnom sudu u Beogradu, kao nadležnom sudu nakon uspostavljanja nove mreže sudova 2010. godine u Republici Srbiji, radi dopune postupka, budući da prvostepenom presudom nije odlučeno o zahtevu tužioca za naknadu nematerijalne štete.

Dopunskom presudom P1. 1465/10 od 25. oktobra 2011. godine, Prvi osnovni sud u Beogradu odbio je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete. Protiv dopunske presude tužilac je izjavio žalbu.

Apelacioni sud u Beogradu, rešavajući o izjavljenim žalbama, doneo je rešenje Gž1. 5549/11 od 6. jula 2012. godine, kojim je ukinuo presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 165/09 od 11. marta 2009. godine i delimičnu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1465/10 od 25. oktobra 2011. godine, a predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, u kojem je predmet dobio broj P1. 3139/12, Prvi osnovni sud u Beogradu je zakazao pet ročišta, od kojih jedno nije održano, nakon čega je zaključio raspravu i doneo presudu P1. 3139/12 od 18. novembra 2013. godine, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca u pogledu naknade materijalne štete, dok je zahtev za naknadu nematerijalne štete odbio kao neosnovan. Označena prvostepena presuda potvrđena je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 723/14 od 10. aprila 2014. godine.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je predmetni parnični postupak, od podnošenja tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu 15. decembra 2004. godine , do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu od 10. aprila 2014. godine, trajao devet godina i četiri meseca.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi, počeo da teče 8. novembra 2006. godine - danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da su sudski postupci po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka, odnosno od podnošenja tužb e, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja.

Navedeno trajanje parničnog postupka – radnog spora , koji je bio hitne prirode, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio u izvesnoj meri složen, budući da je trebalo odlučiti o tri različita zahteva ovde podnosioca ustavne žalbe.

Nadalje, Ustavni sud je ocenio da su zahtev i is taknuti u predmetnom parničnom postupku za podnosioca bili od većeg značaja , kao i da on svojim ponašanjem, osim što jedno ročište ni je održano na njegov zahtev, nije doprineo navedenoj dužini trajanja postupka .

Ustavni sud je ocenio i da nadležni sudovi nisu preduzeli sve neophodne radnje i mere kako bi se predmetni parnični postupak sproveo brzo i efikasno. Naime, Ustavni sud ukazuje da je, nakon što su po potvrđivanju delimične presude spisi predmeta vraćeni prvostepenom sudu, taj sud prvo ročište u nastavku postupka zakazao tek za osam meseci. Potom je isti sud propustio da presudom od 11. marta 2009. godine, koju je parničnim strankama dostavio tek nakon četiri meseca, odluči o svim zahtevima, dok je drugostepeni sud procesno rešenje kojim vraća spise predmeta radi dopune postupka, doneo tek nakon skoro dve godine.

Imajući u vidu navedeno, te zakonsku obavezu parničnog suda da sprovede postupak bez odugovlačenja, Ustavni sud je ocenio da opisana složenost postupka i doprinos podnosioca ne mogu da budu opravdanje što je predmetni parnični postupak trajao više od devet godina, već da odgovornost za njegovo dugo trajanje leži, pre svega, na parničnom sudu. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je neefikasnim i nedelotvornim postupanjem sudova u predmetnom parničnom postupku, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava , te je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nemate rijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim postupanjem nadležnih sudova. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U vezi sa navodom podnosioca ustavne žalbe da mu je odugovlačenjem postupka pričinjena materijalna šteta, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac ovaj navod nije obrazložio. Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da je podnosilac uspeo u postupku u pogledu zahteva za naknadu materijalne štete pričinjene mu nezakonitim raspoređivanjem, kao i troškova parničnog postupka, Ustavni sud se nije upuštao u ocenu osnovanosti ovog navoda.

5. U pogledu istaknute povrede načela i prava iz čl. 21, 23, 25, 35. i 60. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac povredu ovih načela i prava vezuje za akte državnih organa donete u toku 2004. godine i u maju, odnosno junu 2006. godine. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je ustavna žalba kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, iz čega proizlazi da se ustavnom žalbom mogu osporavati samo pojedinačni akti državnih organa i organizacija koje imaju javna ovlašćenja koji su doneti, odnosno radnje koje su preduzete, nakon stupanja na snagu Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti