Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Vrhovnog kasacionog suda. Utvrđeno je da se novčana potraživanja iz radnog odnosa ne mogu odbiti samo zato što je tužba za utvrđenje postojanja radnog odnosa neblagovremena, ako je faktički rad nesporan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. Š . iz Kule , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. maja 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. Š . i utvrđuje da su presudom V rhovnog kasacionog suda Rev2. 2605/16 od 14. decembra 201 7. godine podnosiocu ustavne žalbe povređen o prav o na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2605/16 od 14. decembra 2017. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv stava drugog izreke presude Apelacionog suda u N ovom Sadu Gž1. 1 728/16 od 27. juna 201 6. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. Š . iz Kule je , 1 1. aprila 201 8. godine, preko punomoćnika M . J , advokata iz Kule, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2605/16 od 14. decembra 2017. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravičnu naknadu za rad, utvrđenih odredbama člana 21. st. 1. i 2, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je Vrhovni kasacioni sud prihvatio krajnje proizvoljnu odluku Apelacionog suda u Novom sadu kojom je tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe za isplatu određenih novčanih potraživanja iz radnog odnosa odbijen kao neosnovan samo iz razloga što je navedeni drugostepeni sud tužb u u delu kojim je traženo utvrđenje postojanja radno g odnos a odbacio kao neblagovremenu; da osnovanost tužbenog zahteva za isplatu novčanih potraživanja ni je mogla biti uslovljena blagovremenošću tužbe za utvrđenje postojanja radnog odnosa , jer ista zastarevaju u roku od tri godine od dospelosti, kako je to propisano odredbom člana 196. Zakona o radu; da je tokom postupka nes umnjivo utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe radio kod tuženog u periodu za koji potražuje isplatu, s tim da je samo za tri meseca imao zaključen ugovor o radu i bio prijavljen na obavezno socijalno osiguranje, kao i da mu tuženi nije izmirio predmetna novčana potraživanja; da podnosilac ustavne žalbe u takvoj situaciji nije ni morao da istakne poseban zahtev za utvrđenje postojanja radnog odnosa; da osporena revizijska presuda predstavlja presedan, jer prema iznetom stanovištu, lica koja rade bez zaključenog ugovora o radu nemaju pravo na pripadajuću zaradu; da je Vrhovni kasacioni sud po ovom pravnom pitanju više puta menjao svoju praksu, počev od toga da se kod tužb e za utvrđenje postojanja radnog odnosa ne primenjuje rok iz člana 195. stav 2. Zakona o radu, preko stava da se i u slučaju neblagovremene tužbe za utvrđenje, o novčanim potraživanja iz radnog odnosa mora meritorno odlučiti, uz poštovanje roka zastarelosti iz člana 196. navedenog Zakona, sve do osporene revizijske presude, u kojoj Vrhovni kasacioni sud odbija da odlučuje o takvom tužbenom zahtevu samo iz razloga što deklaratorna tužba nije podneta u zakonskom roku; da je na taj način podnosiocu ustavne žalbe, pored prava na pravično suđenje i prava na pravičnu naknadu za rad, povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu revizijsku presudu , kao i da podnosiocu dosudi troškove za sastav ustavne žalbe.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u osporeni akt i dokumentaciju koja je priložena uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 4. maja 20 12. godine, u svojstvu tužioca, podneo Osnovnom sudu u Somboru – Sudska jedinica u Kuli tužbu protiv tuženog Ž . p . „Ž .“ d.o.o. Kula, radi isplate uvećane zarade po osnovu prekovremenog rada, naknade za ishranu u toku rada, naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora, te uplate doprinosa za obavezno socijalno osiguranje za period proveden u radnom odnosu, kao i za 36 dana nakon toga, što predstavlja dužinu trajanja neiskorišćenog godišnjeg odmora. Sva novčana potraživanja tužilac je zahtevao za period od 3. februara 2010. do 1. februara 2012. godine (izuzev uplate doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, koji su opredeljeni do 20. marta 2012. godine), u kome je, po navodima tužbe, radio kod tuženog na poslovima radnika Odeljenja pakovanja, skladištenja i manipulacije robom u Sektoru mineralnih đubriva.

Presudom Osnovnog suda u Vrbasu – Sudska jedinica u Kuli, koji je u međuvremenu preuzeo nadležnost Osnovnog suda u Somboru – Sudska jedinica u Kuli, P1. 5 8/15 od 29. februara 201 5. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca za isplatu novčanih potraživanja, i to za ceo period naveden u tužbi, ali uz delimično prihvatanje traženih iznosa na ime uvećane zarade po osnovu prekovremenog rada . Tužbeni zahtev za utvrđenje postojanja radnog odnosa usvojen je za period od 3. februara 2010. do 31. januara 2012. godine, a odbijen kao neosnovan za period od 1. februara do 20. marta 2012. godine. Tuženi je obavezan na uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje za periode od 3. februara 2010. do 15. februara 2011. godine i od 16. maja 2011. do 31. januara 2012. godine, dok je u delu kojim je uplata doprinosa tražena za periode od 16. februara do 15. maja 2011. godine i od 1. februara do 20. marta 2012. godine tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan.

U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno ; da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac radio kod tuženog u periodu od 3. februara 2010. do 31. januara 2012. godine, s tim da je za period od 16. februara do 15. maja 2011. godine imao zaključen ugovor o radu i bio prijavljen na obavezno socijalno osiiguranje, dok za preostali period nije imao zaključen ugovor o radu ili ugovor za rad van radnog odnosa, niti je bio prijavljen na obavezno socijalno osiguranje; da je tužilac obavljao fizičke poslove na pakovanju i skladištenju veštačkog đubriva, sređivanju mašina i utovaru i istovaru robe iz kamiona; da je nakon otvaranja gradilišta kod tuženog u julu 2011. godine, tužilac obavljao poslove na tom gradilištu; da se zarada kod tuženog, uključujući i tužioca, isplaćivala na ruke, u gotovini; da kako je tužilac radio kod tuženog u periodu od 3. februara 2010. do 31. januara 2012. godine, na sistematizovanim poslovima, i to svakodnevno, uz isplatu zarade, sud je utvrdio postojanje radnog odnosa i obavezao tuženog da izvrši upis radnog staža u radnu knjižicu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje, izuzev za period za koji je tužilac imao zaključen ugovor o radu i bio prijavljen na obavezno socijalno osiguranje, kao i za period od 1. februara do 20. marta 2012. godine, imajući u vidu da je , prema sopstvenom iskazu, tužilac u radnom odnosu kod tuženog bio zaključno sa januarom 2012. godine; da tuženi tužioc u nije obračunao i isplatio uvećanu zaradu po osnovu ostvarenih časova prekovremenog rada, za period trajanja radnog odnosa priznatog ovom presudom, već je zaradu isplaćivao u jednakom iznosu za sve ostvarene časove rada; da tuženi tužioc u nije obračunao i isplatio naknadu za ishranu u toku rada, za period radnog odnosa koji je utvrđen ovom presudom; da tužilac za sve vreme trajanja radnog odnosa nije koristio godišnji odmor, a primenom kriterijuma iz jedinog zaključenog ugovora o radu sledi da je u 2010. i 2011. godine imao pravo na godišnji odmor u trajanju od po 28 radnih dana, a u 2012. godine dva radna dana, srazmerno vremenu provedenom na radu u toj godini , za koje mu, saglasno tada važećem članu 76. Zakona o radu, sleduje pravo na naknadu štete.

Odlučujući o žalbi tuženog, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo presud u Gž1. 1 728/16 od 27. juna 201 6. godine, kojom je prvostepenu presudu ukinuo u delu u kome je utvrđeno postojanje radnog odnosa u periodu od 3. februara 2010. do 31. januara 2012. godine, te je tužba odbačena kao neblagovremena (stav prvi izreke) , dok je u preostalom delu prvostepena presuda preinačena, tako što su tužbeni zahtevi tužioca za isplatu novčanih potraživanja iz radnog odnosa i uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje odbijeni kao neosnovani (stav drugi izreke) .

U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, koje se navodima žalbe ne dovodi u sumnju, prvostepeni sud, odlučujući o tužbenom zahtevu za utvrđenje postojanja radnog odnosa, načinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 3) Zakona o parničnom postupku, jer je postupao po tužbi koja je podignuta posle zakonom propisanog roka; da imajući u vidu da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 4. maja 2012. godine, a da je zahtev za utvrđenje postojanja radnog odnosa postavljen 27. oktobra 2015. godine, uz činjenicu da je tužilac, prema sopstvenom i skazu, radio kod tuženog do 31. januara 2012. godine, sledi da je došlo do proteka prekluzivnog roka za utvrđenje da je tužilac u navedenom periodu bio u radnom odnosu; da je rok od 90 dana, koji je bio propisan odredbom člana 195. stav 2. Zakona o radu, prekluzivnog karaktera i počinje da teče od momenta kada je zaposleni saznao za povredu svog prava, što je u slučaju tužioca dan kada je prestao da radi kod tuženog; da je, s tim u vezi, tužilac izgubio pravo na sudsku zaštitu zbog proteka roka, u smislu navedene zakonske odredbe; da kako je tužba u delu zahteva za utvrđenje postojanja radnog odnosa odbačena kao neblagovremena, to nema osnova za usvajanje zahteva za priznanje radnog staža i upis u radnu knjižicu, te uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, kao i zahteva za isplatu predmetnih potraživanja, jer ista preds tavljaju prava iz radnog odnosa.

Reviziju tužioca podnetu protiv navedene drugostepene presude, Vrhovni kasacioni sud je odbio kao neosnovanu osporenom presudom Rev2. 2605/16 od 14. decembra 2017. godine.

U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je od momenta kada je tužilac presta o da rad i kod tuženog postalo izvesno da je njegovo pravo iz radnog odnosa povređeno; da kako je od dana kada je tužilac saznao za povredu prava do podnošenja tužbe (preinačenja tužbe) protekao rok od 90 dana, pravilna je ocena drugostepenog suda da je nastupila prekluzija prava na pokretanje sudskog spora, zbog čega je tužbu odbacio kao neblagovremenu; da je iz tog razloga pravilno odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za isplatu sporednih potraživanja, primenom člana 191. Zakona o radu, budući da obaveza poslodavca da zaposlenom naknadi štetu i druga primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu, kao i obaveza uplate doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, postoji samo ako sud donese pravnosnažnu presudu kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, odnosno da je pravo zaposlenog iz radnog odnosa povređeno aktom poslodavca, što nije slučaj u konkretnoj pravnoj stvari; da su neosnovani navodi revizije da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, ukazivanjem da sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od nastanka obaveze, primenom člana 196. Zakona o radu; da je tužilac propuštanjem roka izgubio pravo da podnese tužbu, pa iz tog razloga sud nije odlučivao o osnovanosti tužbenog zahteva, niti o materijalnopravnim pitanjima (pitanje zastarelosti), koja su mogla biti predmet spora da je tužba blagovremeno podneta.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Odredbama člana 32. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09) (u daljem tekstu: ZOR), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da se ugovor o radu zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad, u pismenom obliku (stav 1.); da ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. ovog člana, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad (stav 2.) . Odredbom člana 104. stav 1. ZOR bilo je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu. Odredbama člana 105. ZOR bilo je propisano: da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (stav 1.); da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade (stav 2.); da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1) – 4) i drug a primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1 ) ovog zakona (stav 3). Ostalim odredbama ZOR, relevantnim za konkretan spor, bilo je propisano: da zaposleni ima pravo na godišnji odmor u skladu sa ovim zakonom, da zaposleni ne može da se odrekne prava na godišnji odmor, niti mu se to pravo može uskratiti (član 68. st. 1. i 4. ); da ako krivicom poslodavca zaposleni ne koristi godišnji odmor, ima pravo na naknadu štete u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca utvrđene opštim aktom i ugovorom o radu (član 76.); da se zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu sastoji od osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade (član 106.); da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, pored ostalog, za prekovremeni rad - najmanje 26% od osnovice, da osnovicu za obračun uvećane zarade čini osnovna zarada utvrđena u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 108. stav 1. tačka 3)); da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, pored ostalog, za ishranu u toku rada (član 118. tač ka 5)); da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad, ako zaposleni to zahteva, da je pored vraćanja na rad, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (član 191. st. 1. i 2.); da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, da je rok za pokretanje spora 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava (član 195. st. 1. i 2.); da sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze (član 196.).

5. Prema navodima ustavne žalbe, Vrhovni kasacioni sud je podnosiocu ustavne žalbe povredio prav o na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava time što se saglasio sa proizvoljnim postupanjem Apelacionog suda u Novom Sadu, koji je odbio da odlučuje o osnovanosti tužben ih zahteva za isplatu određenih novčanih potraživanja iz radnog odnosa, kao i za uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje , samo iz razloga što je tužba u delu kojim je traženo da se utvrdi da je podnosilac ustavne žalbe bio u radnom odnosu kod tuženog podneta po isteku prekluzivnog roka iz člana 195. stav 2. ZOR. Ustavni sud, dakle, konstatuje da podnosilac ustavne žalbe suštinski ne osporava ocenu sudova (drugostepenog i revizijskog) po kojoj je tužba u navedenom delu neblagovremena, već propust sudov a da uprkos tome odluče o osnovanosti preostalih tužbenih zahteva.

Ustavni sud smatra da u okviru ispitivanja ovih navoda treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrarna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud polazi od činjenica i okolnosti koje su utvrđene u postupku pred prvostepenim sudom, a za koje je Apelacioni sud u Novom Sadu konstatovao da su pravilno i potpuno utvrđene, i to: da je podnosilac ustavne žalbe radio kod tuženog u periodu od 3. februara 2010. do 31. januara 2012. godine, na poslovima pakovanja i skladištenja veštačkog đubriva, sređivanja mašina i utovara i istovara robe iz kamiona, a od jula 2011. godine i na gradilištu; da su poslovi koje je obavljao bili sistematizovani; da je za celokupni period primio zaradu u gotovom novcu, tzv. isplatom na ruke; da je samo u period u od 16. februara do 15. maja 2011. godine imao zaključen ugovor o radu i bio prijavljen na obavezno socijalno osiiguranje.

Ustavni sud smatra da u situaciji u kojoj je utvrđeno da je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, radio kod tuženog na sistematizovanim poslovima , kao i da mu je za obavljeni rad i vreme provedeno na radu isplaćena zarada, osnovanost tužbenih zahteva koji glase na isplatu novčanih potraživanja po osnovu radnog odnosa i uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje na već isplaćenu zaradu nije mogla biti učinjena zavis nom od ishoda po tužbi (delu tužbe) za utvrđenje postojanja radnog odnosa, koja je podneta po isteku zakonom propisanog roka , te, kao takva, pravnosnažno odbačena kao neblagovremena. Odluka o tom tužbenom zahtevu imala bi u konkretnom slučaju samo deklarativni karakter, polazeći najpre od odredbe člana 32. stav 2. ZOR, koja sadrži pravnu fikciju o zasnivanju radnog odnosa na neodređeno vreme, ukoliko poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu pre stupanja zaposlenog na rad. Potom iz razloga što je tuženi , po shvatanju Ustavnog suda, isplatom za obavljeni rad i vreme provedeno na radu , podnosiocu ustavne žalbe priznao pravo na zaradu, u smislu člana 104. stav 1. ZOR, te samim tim, njihov pravni odnos u svemu upodobio radnom odnosu. Saglasno članu 105. ZOR, zarada se, pored ostalog, sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, u koju ulaze kako osnovna, tako i uvećana zarada, te poreza i doprinosa koji se plaćaju iz zarade, dok se pod zaradom smatraju druga primanja po osnovu radnog odnosa, u koja ZOR ubraja naknadu za ishranu u toku rada. Sledstveno tome, podnosilac ustavne žalbe, kome je poslodavac isplatio ono što bi moglo da se okarakteriše kao osnovna zarada, čime mu je priznao pravo na zaradu, tužbom je traži o isplatu ostalih primanja koja čine zaradu ili se smatraju zaradom – uvećanu zarad u po osnovu prekovremenog rada, što bi u konkretnom slučaju predstavlja lo uvećanje isplaćene osnovne zarade za odgovarajući (zakonski) procenat , doprinose za obavezno socijalno osiguranje na isplaćenu (osnovnu) zaradu , koj e je poslodavac dužan da obračuna i uplati istovremeno sa isplatom zarade (videti Odluku Ustavnog suda Už-3506/2012 od 21. februara 2013. godine), kao i naknad u za ishranu u toku rada . Što se tiče naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora, reč je o prav u iz radnog odnosa (godišnji odmor) kojeg se zaposleni ne može odreći, niti mu se to pravo može uskratiti, a kao što je već istaknuto, pravni odnos između podnosioca ustavne žalbe i tuženog je, po shvatanju Suda, propustom tuženog da sa podnosiocem ustavne žalbe zaključi ugovor o radu pre njegovog stupanja na rad i isplatom osnovne zarade u svemu upodobljen radnom odnosu .

Sledom iznetog, Ustavni sud zaključuje da tužbeni zahtevi koji su osporenom revizijskom presudom i presudom Apelacionog suda u Novom Sadu pravnosnažno odbijeni kao neosnovani ni su mogl i biti posmatran i kao ak cesorni, odnosno, kao zahtevi čija osnovanost zavisi od ishoda po tužbi za utvrđenje postojanja radnog odnosa, na način kako je to učinio Vrhovni kasacioni sud, pozivajući se na odredbe člana 191. ZOR , kojima su, uzgred rečeno, regulisane pravne posledice nezakonitog otkaza . Pritom, Ustavni sud smatra da je Vrhovni kasacioni sud očito izgubio iz vida činjenicu da je podnosilac ustavne žalbe za period od tri meseca (od 16. februara do 15. maja 2011. godine ) imao zaključen ugovor o radu sa tuženim i bio pri javljen na obavezno socijalno osiguranje, u kom delu se čak ne može govoriti ni o postoj anju pravn og interes a za podnošenje tužbe za utvrđenje da je postojao radni odnos, a još manje o tome da je za pomenuti period osnovanost ostalih tužbenih zahteva bila uslovljena ishodom postupka po tužbi za utvrđenje.

Stoga je Ustavni sud ocenio da je osporen om presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2605/16 od 14. decembra 2017. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud smatra da su posledice u tvrđene povrede prava na pravično suđenje takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2605/16 od 14. decembra 2017. godine i određivanjem da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv stava drugog izreke presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1728/16 od 27. juna 2016. godine, pa je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca ustavne žalbe o povredi načela i prava iz čl. 21, 36. i 60. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i odredio način otklanjanja štetnih posledica.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom (videti, pored drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti