Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je trajao preko 15 godina. Žalba je u delu protiv pojedinačnih akata odbačena kao preuranjena, jer podnositeljki nije bila dostavljena presuda Upravnog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljiljane Ganić iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Ljiljane Ganić i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Opštinskom upravom za urbanizam, građevinske i komunalno-stambene poslove opštine Leskovac u predmetu broj 351-40/95-02 povređeno prav o podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se ustavna žalba u preostalom delu odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljiljana Ganić iz Leskovca podnela je 15. oktobra 2010. godine, preko punomoćnika Dragutina Vidosavljevića, advokata iz Leskovca, ustavnu žalbu zbog povrede "prava na pravično suđenje u razumnom roku" zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u uprav nom postupku označenom u izreci. Podnositeljka ustavne žalbe takođe osporava prvostepeno rešenje Opštinske uprave za urbanizam, građevinske i komunalno-stambene poslove opštine Leskovac broj 351-40/95-02 od 1. oktobra 2007. godine i drugostepeno rešenje Ministarstva za infrastrukturu - Nišavski upravni okrug broj 360-351-00010/96-05 od 5. marta 2008. godine, ističući povredu prava na imovinu iz člana 58. st. 1. i 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi se detaljno opisuje tok osporenog upravnog postupka i navode konkretne radnje upravnih organa i suda koje su, po mišljenju podnositeljke, doprinele nerazumnom trajanju tog postupka i povredi prava na suđenje u razumnom roku. Predlaže se, između ostalog, da Ustavni sud svojom odlukom naredi nadležnim organima uklanjanje svih štetnih posledica i plaćanje "troškova podnositeljki za pisanje ustavne žalbe u iznosu od 31.250 dinara".

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz priložene dokumentacije , spisa predmeta Opštinske uprave za urbanizam, građevinske i komunalno-stambene poslove SO Leskovac broj 351-40/95-02 i spisa predmeta Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 3352/10 (2008), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Rešenjem Odeljenja za komunalno-stambene, građevinske i inspekcijske poslove SO Leskovac broj 351-40/95-02 od 13. marta 1995. godine naloženo je podnositeljki ustavne žalbe da u ostavljenom roku ukloni privremeni objekat - frizerski salon koji se nalazi na kp broj 2228/1, KO Leskovac, o svom trošku i bez naknade, zbog privođenja zemljišta nameni utvrđenoj Detaljnim urbanističkim planom (u daljem tekstu: DUP) "Stara čaršija" - Leskovac. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno da se objekat nalazi na katastarskoj parceli u društvenoj svojini, čiji je korisnik SO Leskovac, da je vlasnik objekta podnositeljka ustavne žalbe i da je zemljište obuhvaćeno pomenutim DUP-om kojim je predviđena izgradnja poslovno-stambenog objekta. Podnositeljka ustavne žalbe je 13. marta 1995. godine na poziv prvostepenog organa dostavila pismenu izjavu u kojoj je istakla da nije saglasna da se predmetni objekat ukloni, ukoliko joj se prethodno ne obezbedi odgovarajući lokal u kome bi nastavila da obavlja svoju poslovnu delatnost.

Rešenjem Ministarstva za urbanizam, stambeno-komunalne delatnosti i građevinarstvo - Jablanički okrug broj 36-351/95 od 20. aprila 1995. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnositeljke ustavne žalbe izjavljena protiv prvostepenog rešenja.

Prvostepeni organ je zaključcima broj 351-40/95-02 od 12. oktobra i 15. decembra 1995. godine dozvolio izvršenje svog rešenja od 13. marta 1995. godine. Predmetni objekat je porušen tokom januara meseca 1996. godine.

Odlučujući o tužbi podnositeljke podnete protiv drugostepenog rešenja od 20. aprila 1995. godine , Vrhovni sud Srbije je presudom U. 2169/95 od 20. decembra 1995. godine uvažio tužbu i poništio rešenje drugostepenog organa.

U postupku ponovnog rešavanja o žalbi, drugostepeni organ je rešenjem broj 360-351-4/96-02 od 5. februara 1996. godine poništio prvostepeno rešenje od 13. marta 1995. godine i predmet vratio na ponovni postupak, što je imalo za posledicu i poništaj zaključaka o dozvoli izvršenja.

Prvostepeni organ je u ponovnom postupku 19. februara 1996. godine doneo drugo po redu rešenje kojim je podnositeljki ustavne žalbe naložio da ukloni predmetni objekat. Prethodno su 15. februara 1996. godine u svojstvu svedoka saslušana službena lica nadležnog organa koja su izdala podnositeljki ustavne žalbe plan lokacije Sl./87 od 8. aprila 1987. godine sa urbanističko-tehničkim uslovima.

U nastavku postupka tri drugostepena rešenja od 6. septembra 1996. godine, 16. decembra 1997. godine i 27. januara 1999. godine, kojima je odbijana kao neosnovana žalba podnositeljke ustavne žalbe, poništavana su presudama Vrhovnog suda Srbije U. 6434/96 od 19. novembra 1997. godine, U. 201/98 od 9. septembra 1998. godine i U. 1141/99 od 2. februara 2000. godine.

Nakon toga, dva drugostepena rešenja od 5. oktobra 2000. godine i 16. novembra 2001. godine, kojima je poništavano prvostepeno rešenje od 19. februara 1996. godine i predmet vraćan na ponovni postupak , poništavana su presudama Vrhovnog suda Srbije U. 3576/00 od 18. aprila 2001. godine i U. 3719/01 od 27. juna 2002. godine.

Postupajući po presudi Vrhovnog suda Srbije U. 3719/01 od 27. juna 2002. godine, drugostepeni organ je rešenjem od 10. oktobra 2002. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnositeljke ustavne žalbe izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 19. februara 1996. godine. Vrhovni sud Srbije je presudom U. 4030/02 od 26. novembra 2004. godine uvažio tužbu podnositeljke i poništio drugostepeno rešenje od 10. oktobra 2002. godine, jer u ponovnom postupku nije na pouzdan način uvrđeno da li se radi o objektu privremenog ili trajnog karaktera, nisu navedeni propisi i razlozi koji upućuju na rešenje kakvo je dato u dispozitivu, niti je ocenjena sadržina rešenja broj 351-7/88-03 od 12. februara 1988. godine (upotrebna dozvola).

U izvršenju presude Vrhovnog sud a Srbije U. 4030/02 od 26. novembra 2004. godine , drugostepeni organ je rešenjem od 1. juna 2005. godine poništio prvostepeno rešenje od 19. februara 1996. godine i vratio predmet na ponovni postupak. Prvostepeni organ je 25. aprila 2006. godine doneo treće po redu rešenje, kojim je u tački prvoj dispozitiva naložio podnositeljki ustavne žalbe da ukloni predmetni objekat, o svom trošku i uz naknadu na teret JP "Direkcija za urbanizam i izgradnju" Leskovac, zbog privođenja zemljišta nameni utvrđenoj DUP-om, dok je u tački drugoj dispozitiva određeno da je procenjena vrednost objekta 855.894,00 dinara. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno da je nesporno da sporni objekat, prema planu lokacije i upotrebnoj dozvoli, nije tretiran kao privremeni objekat, zbog čega je određeno izvođenje dokaza veštačenjem u cilju utvrđivanja revalorizovane građevinske vrednosti uklonjenog objekta.

Rešavajući o žalbi JP "Direkcija za urbanizam i izgradnju" Leskovac, drugostepeni organ je rešenjem od 2. aprila 2007. godine poništio prvostepeno rešenje od 25. aprila 2006. godine i vratio predmet na ponovni postupak . Drugostepeni organ je istakao da dispozitiv prvostepenog rešenja nije jasan i određen, jer se njime nalaže uklanjanje spornog objekta koji je već uklonjen.

Osporenim rešenjem Opštinske uprave za urbanizam, građevinske i komunalno-stambene poslove opštine Leskovac broj 351-40/95-02 od 1. oktobra 2007. godine utvrđeno je da je objekat, za koji je podnositeljki ustavne žalbe rešenjem od 13. marta 1995. godine naloženo uklanjanje, zbog privođenja zemljišta planiranoj nameni utvrđenoj DUP-om i koji je uklonjen, privremeni objekat. Istim rešenjem je utvrđeno da je privremeni montažni objekat postavljen prema rešenju Odeljenja za komunalno-stambene poslove broj 06-6280/1 od 20. maja 1966. godine i planu lokacije broj 84 od 27. aprila 1966. godine izdatim D.S. iz Leskovca, urbanističko tehničkim uslovima broj Sl/87 od 8. aprila 1987. godine za "pomeranje postojećeg frizerskog salona prema grafičkom prikazu" u kojima stoji "da za postojeći lokal postoji odobrenje pa investitor nije u obavezi da pribavlja posebno odobrenje, zato se samo određuje lokacija za službeno pomeranje istog". Prvostepeni organ je zaključio da je privremeni status uklonjenog objekta opredeljen rešenjem broj 06-6820/1 od 20. maja 1966. godine kojim je D.S. odobreno podizanje montažne privremene barake , te da sukcesija prava na objektu na podnositeljku ustavne žalbe nije mogla dovesti do promene privremenog statusa objekta, jer podnositeljka kao pravni sledbenik nije mogla steći veća prava od svog pravnog prethodnika.

Osporenim rešenjem Ministarstva za infrastrukturu - Nišavski upravni okrug broj 360-351-00010/96-05 od 5. marta 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnositeljke ustavne žalbe izjavljena protiv prvostepenog rešenja od 1. oktobra 2007. godine.

Presudom Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 3352/10 (2008) od 24. septembra 2010. godine odbijena je tužba podnositeljke ustavne žalbe podneta protiv drugostepenog rešenja od 5. marta 2008. godine. Iz spisa predmeta proizlazi da je dostavljanje navedene presude podnositeljki izvršeno stavljanjem pismena na oglasnu tablu suda, saglasno odredbi člana 140. Zakona o parničnom postupku, u vezi odredbe člana 74. Zakona o upravnim sporovima, te se dostavljanje smatra izvršenim istekom roka od osam dana od dana stavljanja pismena na oglasnu tablu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnos iteljka ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.).

Odredbom člana 14. Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 3/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10), koji je stupio na snagu 19. jula 1997. godine, propisano je da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja. Tokom vođenja predmetnog upravnog postupka primenjivao se i Zakon o opštem upravnom postupku ("Službeni list FNRJ", broj 52/56, "Službeni list SFRJ", br. 10/65, 18/65, 4/77, 11/78, 32/78, 9/86 i 47/86 i "Službeni list SRJ", br. 24/94), koji je prestao da važi 18. jula 1997. godine , koji je odredbom člana 13. takođe propisivao načelo ekonomičnosti postupka.

Odredbom člana 38. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni list SRJ'', broj 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano: da sud rešava spor, po pravilu, na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku (stav 1.); da a ko sud nađe da se spor ne može raspraviti na osnovu činjenica utvrđenih u upravnom postupku zbog toga što u pogledu utvrđenih činjenica postoji protivrečnost u spisima, što su one u bitnim tačkama nepotpuno utvrđene, što je iz utvrđenih činjenica izveden nepravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja, ili ako nađe da su u upravnom postupku povređena pravila postupka što je bilo od uticaja na rešavanje stvari, osporeni upravni akt poništiće presudom , te da je u tom slučaju nadležni organ dužan da postupi onako kako je u presudi određ eno i da donese nov upravni akt (stav 2.); da a ko bi poništenje osporenog upravnog akta po stavu 2. ovog člana i ponovno vođenje postupka pred nadležnim organom izazvalo za tužioca štetu koja bi se teško mogla ispraviti, ili ako je na osnovu javnih isprava ili drugih dokaza u spisima predmeta očigledno da je činjenično stanje drukčije od onog koje je utvrđeno u upravnom postupku ili ako je u istom sporu već poništen upravni akt, a nadležni organ nije u potpunosti postupio po presudi, sud može i sam utvrditi činjenično stanje i na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja doneti presudu, odnosno rešenje (stav 3.); da u slučaju iz stava 3. ovog člana, sud utvrđuje činjenično stanje na raspravi, ili preko jednog člana veća ili preko drugo g suda, ili preko drugog organa, te da se na raspravu poziva i stranka (stav 4.).

Odredbom člana 41. stav 3. navedenog zakona je bilo propisano da kad nađe da osporeni upravni akt treba poništiti, sud može, ako priroda stvari to dozvoljava i ako utvrđeno činjenično stanje pruža pouzdan osnov za to, presudom rešiti upravnu stvar , te da takva presuda u svemu zamenjuje poništeni akt.

Odredbama navedenog zakona koje se odnose na obaveznost presude u upravnom sporu , bilo je propisano: da kad sud poništi akt protiv koga je bio pokrenut upravni spor, predmet se vraća u stanje u kome se nalazio pre nego što je poništeni akt donesen, te da ako prema prirodi stvari koja je bila predmet spora treba umesto poništenog upravnog akta doneti drugi, nadležni organ je dužan da ga donese bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude, dok je nadležni organ pri tom vezan pravnim shvatanjem suda, kao i primedbama suda u pogledu postupka (član 61.); da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta donese upravni akt protivno pravnom shvatanju suda ili protivno primedbama suda u pogledu postupka, pa tužilac podnese novu tužbu, sud će poništiti osporeni akt i, po pravilu, sam rešiti stvar presudom, te da takva presuda u svemu zamenjuje akt nadležnog organa (član 62. stav 1.); da a ko nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese odmah, a najdocnije u roku od 30 dana, novi upravni akt ili akt u izvršenju presude donesene na osnovu člana 41. stav 5. ovog zakona, stranka može posebnim podneskom tražiti donošenje takvog akta, a ako nadležni organ ne donese akt ni za sedam dana od ovog traženja, stranka može tražiti donošenje takvog akta od suda koji je doneo presudu u prvom stepenu, da će po zahtevu iz stava 1. ovog člana sud zatražiti od nadležnog organa obaveštenje o razlozima zbog kojih upravni akt nije doneo, da je nadležni organ dužan da ovo obaveštenje da odmah, a najdocnije u roku od sedam dana, da ako on to ne učini, ili ako dato obaveštenje, po nahođenju suda, ne opravdava neizvršenje sudske presude, sud će doneti rešenje koje u svemu zamenjuje akt nadležnog organa, da će sud to rešenje dostaviti organu nadležnom za izvršenje i o tome istovremeno obavestiti organ koji vrši nadzor. da je organ nadležan za izvršenje dužan bez odlaganja da izvrši ovakvo rešenje (član 63.).

Odredbama člana 140. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09 i 36/11 ), čije odredbe su se shodno primenjivale na pitanja postupka u upravnim sporovima koja nisu uređena Zakonom o upravnim sporovima, bilo je propisano: da kad je u toku parnice dostavljanje pismena bilo bezuspešno dostavljanje će se izvršiti stavljanjem pismena na oglasnu tablu (stav 1.) i da se dostavljanje smatra izvršenim po isteku roka od osam dana od dana stavljanja pismena na oglasnu tablu suda.

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Opštinske uprave za urbanizam, građevinske i komunalno-stambene poslove opštine Leskovac broj 351-40/95-02, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja predmetnog postupka od dana kada se podnosi teljka uključila u postupak, odnosno od dana kada je prvostepenom organu dostavila pisanu izjavu da se protivi uklanjanju objekta - frizerskog salona, a to je istovremeno i dan donošenja prvostepenog rešenja od 13. marta 1995. godine.

Kad je reč o dužini trajanja predmetnog postupka, Ustavni sud konstatuje da sama činjenica da je osporeni postupak trajao više od 15 godina, ukazuje da on nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog roka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih i činjeničnih pitanja, ponašanja podnosioca ustavne žalbe k ao stranke u postupku, postupanja upravnih organa i sudova, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca , Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u ovom upravnom postupku nije bilo naročito složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer je prvostepeni organ bio dužan da utvrdi da li je objekat čije je uklanjanje naloženo i koji je uklonjen privremenog ili trajnog karaktera, da li je podnositeljka imala pravo korišćenja gradskog građevinskog zemljišta na kome je objekat izgrađen i da li se objekat uklapao u detaljni urbanistički plan kojim je bilo obuhvaćeno gradsko građevinsko zemljište na kome je objekat izgrađen. U pogledu značaja koji je za podnositeljku ima o predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakonitosti akta na osnovu koga je uklonjen objekat u kome je podnositeljka obavljala poslovnu delatnost bila od značajnog materijalnog interesa za podnosi teljku ustavne žalbe.

Ispitujući postupanje upravnih organa i sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje upravnih organa , ali i nedelotvorno postupanje nadležnog suda u upravnom sporu, dovelo do nerazumno dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud je utvrdio da su u predmetnom postupku za više od 15 godina doneta četiri prvostepena rešenja, a da je drugostepeni organ doneo 11 rešenja, od kojih su osam bila predmet ocene zakonitosti u upravnom sporu pred nadležnim sudovima. Pri tome su drugostepena rešenja tri puta poništavana u upravnom sporu (presude Vrhovnog suda Srbije od 19. novembra 1997. godine, 2. februara 2000. godine i 18. aprila 2001. godine) iz razloga što u spisima predmeta nije bilo dokaza da je pobijano rešenje donelo službeno lice koje je zakonom ovlašćeno za njihovo donošenje i potpisivanje , dok je jedanput poništeno (presuda Vrhovnog suda Srbije od 9. septembra 1998. godine) iz razloga što obrazloženje nije sadržalo nijedan od obaveznih elemenata iz člana 199. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku. U ostala tri slučaja, drugostepena reše nja su poništavana u upravnom sporu (presude Vrhovnog suda Srbije od 20. decembra 1995. godine, 27. juna 2002. godine i 26. novembra 2004. godine) iz razlog što u upravnom postupku nije bila pouzdano utvrđena odlučna činjenica da li je porušeni objekat bio privremenog ili trajnog karaktera, od čega je zavisilo ostvarivanje prava podnositeljke na naknadu za uklonjeni objekat. Iz izloženog se jasno može uočiti da je predmetni postupak u značajnoj meri obeležilo nedelotvorno postupanje drugostepenog organa po presudama suda u upravnom sporu, jer se taj organ u više navrata nije pridržavao obavezujućih primedaba suda u pogledu postupka. S tim u vezi, Ustavni sud primećuje da nadležni sud nije iskoristio svoja ovlašćenja propisana procesnim zakonom da spreči ovakvo odugovlačenje postupka. Citirane odredbe ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima davale su mogućnost sudu u slučaju kada je već poništen upravni akt, a nadležni organ nije u potpunosti postupio po presudi, da i sam utvrdi činjenično stanje i da na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja donese presudu, kojom će rešiti upravnu stvar.

Ustavni sud smatra da je Vrhovni sud Srbije doprineo dužem trajanju osporenog postupka i time što je propustio da u presudama donetim u periodu od 19. novembra 1997. godine do 18. aprila 2001. godine dodatno ukaže drugostepenom organu u kojim kritičnim tačkama je neophodno razjasniti činjenično stanje, posebno ako se ima u vidu da je u periodu koji je usledio zaključak upravnih organa u pogledu utvrđenog činjenično g stanja bi o osnovni razlog da se još dva puta poništi drugostepeno rešenje u upravnom sporu. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (na primer, videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine od 6. septembra 2005. godine, broj predstavke 70763/01, i presudu Cvetković protiv Srbije od 10. juna 2008. godine, broj predstavke 17271/04).

Kad je reč o postupanju prvostepenog organa, Ustavni sud nalazi da je doprinos nepotrebnom produžavanju postupka očigledan u periodu koji je prethodio donošenju prvostepenog rešenja od 25. aprila 2006. godine, kada je utvrđivana revalorizovana građevinska vrednost uklonjenog objekta, što je bila posledica činjeničnog zaključka o trajnom karakteru tog objekta, za koji će se u krajnjem ishodu ovog postupka ispostaviti da je pogrešan.

Konačno, ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u osporenom postupku, Ustavni sud je imao u vidu da je podnositeljka mogla u određenoj meri da utiče na brže rešavanje drugostepenog organa o njenoj žalbi u ponovnim upravnim postupcima nakon brojnih poništavanja drugostepenih rešenja. Podnositeljka ustavne žalbe je imala pravo da u slučaju da nadležni organ nije u zakonskom roku doneo novo drugostepeno rešenje u ponovnom postupku, posebnim podneskom traži od nadležnog organa donošenje rešenja u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije, te da, ukoliko nadležni organ ne donese zahtevano rešenje nakon sedam dana od ovog traženja, podnese zahtev sudu u upravnom sporu da donese rešenje u izvršenju svoje presude. Ipak, u ovom postupku uglavnom se radilo o kraćem periodu između donošenja presuda Vrhovnog suda Srbije i drugostepenih rešenja u izvršenju tih presuda, te ponašanje podnositeljke ustavne žalbe nije moglo značajnije uticati na neprimereno trajanje upravnog postupka.

Polazeći od svega izloženog , Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji se vodio pred Opštinskom upravom za urbanizam, građevinske i komunalno-stambene poslove opštine Leskovac u predmetu broj 351-40/95-02, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člano m 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao prvom delu izreke.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome se osporavaju prvostepeno rešenje Opštinske uprave za urbanizam, građevinske i komunalno-stambene poslove opštine Leskovac broj 351-40/95-02 od 1. oktobra 2007. godine i drugostepeno rešenje Ministarstva za infrastrukturu - Nišavski upravni okrug broj 360-351-00010/96-05 od 5. marta 2008. godine, Ustavni sud je pošao od toga da je prema članu 170. Ustava jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe, da su pre njenog podnošenja iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe. Pri tome se pod iscrpljivanjem pravnih sredstava ne podrazumeva samo njihovo izjavljivanje, već donošenje odluke povodom podnetog poslednjeg dozvoljenog pravnog sredstva.

Prema pravnom stavu Ustavnog sud a, donošenjem odluke po tužbi koja je podneta protiv konačnog upravnog akta smatraće se da su u upravnom postupku iscrpljena pravna sredstva pre podnošenja ustavne žalbe.

U konkretnom slučaju, u vreme izjavljivanja ustavne žalbe, 15. oktobra 2010. godine, bila je doneta presuda Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 3352/10 (2008) od 24. septembra 2010. godine, kojom je odbijena tužba podnositeljke u upravnom sporu. Međutim, navedena presuda je dostavljena podnositeljki nakon izjavljivanja ustavne žalbe, stavljanjem pismena na oglasnu tablu suda 24. novembra 2010. godine, te se dostavljanje smatra izvršenim istekom roka od osam dana od dana stavljanja pismena na oglasnu tablu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u delu u kome se osporavaju rešenja upravnih organa u vreme njenog podnošenja bila preuranjena, s obzirom na to da podnositeljki ustavne žalbe do dana izjavljivanja ustavne žalbe nije bila dostavljena presuda Upravnog suda, niti je prema navodima ustavne žalbe ona imala saznanja o njenom donošenju. Prema tome, u vreme izjavljivanja ustavne žalbe nisu bila iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnositeljke u redovnom postupku. Imajući u vidu da podnositeljka nije proširila ustavnu žalbu na presudu Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 3352/10 (2008) od 24. septembra 2010. godine, Ustavni sud nalazi da je nedopuštena ustavna žalba izjavljena protiv rešenja Opštinske uprave za urbanizam, građevinske i komunalno-stambene poslove opštine Leskovac broj 351-40/95-02 od 1. oktobra 2007. godine i reše nja Ministarstva za infrastrukturu - Nišavski upravni okrug broj 360-351-00010/96-05 od 5. marta 2008. godine . Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke , rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Razmatrajući zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 44. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

8. Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se ova odluka objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije", imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava.

9. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Pravilnika o radu Ustavnog suda, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti