Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko osam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 300 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća , i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Branka Kujundžića iz Bečmena, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Branka Kujundžića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4200/07, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu i Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 51948/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Branko Kujundžić iz Bečmena je, 31. decembra 2012. godine, preko punomoćnika Predraga Savića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi o pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu, a u vreme podnošenja ustavne žalbe se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu po njegovoj tužbi radi naknade štete i zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava. Ustavna žalba je u Ustavnom sudu najpre bila zavedena pod brojem Už-19/2013, a zatim pod gore navedenim brojem.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo osporeni parnični postupak podnošenjem tužbe 10. oktobra 2007. godine, da prvostepeni postupak traje već pet godina i još nije okončan; da je sud isključivo odgovoran za nepotrebno odugovlačenje postupka. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava podnosioca i da mu zbog povrede ustavnih prava dosudi naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000.000 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 51948/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Branko Kujundžić iz Bečmena – ovde podnosilac ustavne žalbe je 18. oktobra 2007. godine podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog Nenada Kujundžića iz Bečmena, radi naknade materijalne i nematerijalne štete. Tužba je vraćena tužiocu od strane prvostepenog suda na uređenje, s obzirom na to da nije bila potpisana, te je uređena tužba primljena u sudu 9. januara 2008. godine.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 21. januara 2008. godine pokušao dostavljanje tužbe tuženom na odgovor na adresu navedenu u tužbi, ali je ista vraćena sa naznakom da je tuženi otputovao. Tužilac je podneskom od 11. aprila 2008. godine, obavestio prvostepeni sud da tuženi ima privremeno boravište u Australiji, na adresi navedenoj u podnesku.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 9. jula 2008. godine dostavio Ministarstvu pravde Republike Srbije (u daljem tekstu: Ministarstvo pravde) zamolnicu za dostavljanje tužbe tuženom preko diplomatsko-konzularnog predstavništva SR Jugoslavije u Australiji, a zatim je 6. aprila 2009. godine ponovio zahtev.

Prvostepeni sud je 12. oktobra 2009. godine obavešten o ishodu postupka po zamolnici, tj. da tuženi više ne stanuje na naznačenoj adresi.

Prvostepeni sud je dopisom od 16. oktobra 2009. godine naložilo tužiocu da predujmi troškove privremenog zastupnika tuženog, a tužilac je podneskom od 24. decembra 2009. godine obavestio sud da nije u mogućnosti da plati predujam, dostavio novu adresu tuženog i tražio od suda da odloži postupak do povratka tuženog o čemu će obavestiti sud.

Parnični postupak u ovoj stvari je od 1. januara 2010. godine nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu i novim postupajućim sudijom, koji je 26. maja 2010. godine uputio Ministarstvu pravde zamolnicu za dostavljanje akata tuženom.

Tuženi je 28. oktobra 2010. godine dostavio Prvom osnovnom sudu u Beogradu podnesak sa punomoćjem za zastupanje, a 8. novembra 2010. godine - odgovor na tužbu.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem od 1. novembra 2010. godine vratio tužbu tužiocu na uređenje kako bi precizirao tužbeni zahtev, što je ovaj učinio podneskom od 2. decembra 2010. godine. Tužbeni zahtev je poslednji put preciziran podneskom od 19. decembra 2013. godine.

Pripremno ročište pred prvostepenim sudom je održano 20. januara 2011. godine, a do okončanja prvostepenog postupka 16. septembra 2015. godine zakazano je još 15 ročišta, od kojih nije održano ili je odloženo bez raspravljanja osam (četiri iz razloga na strani suda, dva zbog štrajka advokata i dva iz razloga na strani tuženog).

Na pripremnom ročištu 20. januara 2011. godine, sud je odredio izvođenje dokaza saslušanjem parničnih stranaka i, na predlog njihovih punomoćnika, zastao sa postupkom na rok od 30 dana radi pribavljanja informacije o periodu tuženikovog boravka u Srbiji. Nakon dostavljanja ovog obaveštenja od strane punomoćnika tuženog 3. februara 2011. godine, prvostepeni sud je 17. februara 2011. godine dostavio Ministarstvu pravde zamolnicu za dostavljanje poziva tuženom za ročište zakazano za 27. juni 2011. godine.

Ročišta zakazano za 27. juni 2011. godine nije održano jer nije bilo dokaza da je tuženi uredno pozvan, a prvostepeni sud je rešio da zatraži spise krivičnog predmeta istog suda K. 109/06 i spise predmeta Prekršajnog suda u Beogradu na uvid i naložio tužiocu da predloži dokaze na okolnost visine materijalne štete koju potražuje, s ozbirom na upravo iznetu činjenicu da je tužilac vozilo prodao oštećene limarije (Ministarstvo pravde je 19. jula 2011. godine obavestilo sud o neuspelom dostavljanju po zamolnici od 17. februara 2011. godine jer tuženi nije podigao pošiljku).

Prvi osnovni sud u Beogradu je 11. jula 2011. godine dostavio Ministarstvu pravde zamolnicu za dostavljanje poziva tuženom za ročište zakazano za 22. decembar 2011. godine, ali na tom ročištu nije raspravljao, već je naložio punomoćniku tuženog da se pismeno izjasni kada tuženi planira da boravi u Srbiji u naredna tri meseca, te odredio da će se sa izvođenjem dokaza saslušanjem tuženog čekati najkasnije do sledećeg ročišta, nakon čega će rasprava biti sprovedena bez obzira što tuženi nije saslušan. (Ministarstvo pravde je 27. februara 2012. godine obavestilo sud o neuspelom dostavljanju po zamolnici od 11. jula 2011. godine jer tuženi nije podigao pošiljku).

Na narednom ročištu održanom 7. maja 2012. godine saslušan je tužilac i određeno veštačenje od strane sudskog veštaka saobraćajne struke Z. S, na okolnosti oštećenja automobila i iznosa potrebnog za saniranje oštećenja, koji je svoj nalaz i mišljenje dostavio prvostepenom sudu 24. jula 2012. godine.

Na ročištu održanom 11. oktobra 2012. godine saslušan je veštak Z. S. i odbijen predlog punomoćnika tužioca za veštačenje od strane veštaka neuropsihijatra, a punomoćnik tužioca je stavio zahtev za izuzeće postupajućeg sudije, koji je rešenjem predsednika prvostepenog suda od 12. oktobra 2012. godine odbijen.

Prvi osnovni sud u Beogradu je na ročištu održanom 4. februara 2013. godine zaključio glavnu raspravu, da bi istog dana doneo rešenje o ponovnom otvaranju glavne rasprave radi dopune postupka i odredio veštačenje veštaka neuropsihijatra M. D. na okolnosti postojanja, intenziteta i dužine trajanja straha i eventualne posledice u vidu umanjenja opšte životne aktivnosti. Veštak je svoj nalaz i mišljenje dostavio prvostepenom sudu 21. juna 2013. godine.

Punomoćnik tuženog je 24. septembra 2013. godine dostavio sudu pismeno izjašnjenje o izveštaju veštaka M. D, o čemu se veštak izjasnio podneskom od 8. oktobra 2013. godine.

Na narednom ročištu, koje je 14. februara 2014. godine održano pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu i novim postupajućim sudijom, naloženo je veštaku M. D. da dostavi dopunsko izjašnjenje o primedbama tuženog, što je on učinio 19. februara 2014. godine.

Na ročištu 8. aprila 2015. godine saslušan je veštak M. D, a na predlog tuženog, određeno je novo neuropsihijatrijsko veštačenje putem veštaka Z. V, koji je nalaz i mišljenje dostavio prvostepenom sudu 8. juna 2015. godine.

Na ročištu 16. septembra 2015. godine je zaključena glavna rasprava i doneta presuda P. 51948/10 kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne štete u celosti i obavezan tuženi da mu isplati iznos od 102.625 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11. oktobra 2012. godine pa do konačne isplate i delimično usvojen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete – pretrpljenog straha tako što je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 40.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16. septembra 2015. godine kao dana presuđenja pa do konačne isplate, a odbijen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete preko dosuđenog iznosa u visini od 110.000 dinara kao neosnovan i obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 245.440 dinara.

Protiv navedene prvostepene presude tuženi je izjavio žalbu 4. novembra 2015. godine, koja je sa spisima predmeta dostavljena Apelacionom sudu u Beogradu 28. decembra 2015. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž. 1019/16 od 2. marta 2016. godine potvrdio ožalbenu presudu Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 51948/10 od 16. septembra 2015. godine u stavu drugom izreke i preinačio rešenje o troškovima postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.) i utvrđuje da s vako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", br . 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao u ovom postupku, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe 18. oktobra 2007. godine, a da je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu od 2. marta 2016. godine.

Parnični postupak , povodom čije dužine trajanja je podnet a ustavn a žalb a, pravnosnažno je okončan nakon osam godina i četiri i po meseca. Navedeno trajanje parničnog postupka ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega , od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je konstatovao da se u konkretnom slučaju radilo o činjenično relativno složenijem sporu po tužbi za naknadu kako materijalne, tako i nematerijalne štete, a radi čijeg rešavanja je sud izveo i dokaze veštačenjem od strane veštaka saobraćajne struke i veštaka neuropsihijatra, ali da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni ne mogu predstavljati opravdanje za ovoliko trajanje parničnog postupka.

Podnosilac ustavn e žalbe je, po oceni Ustavnog suda, imao opravdani interes za efikasno sprovođenje postupka i rešavanje o njegovom tužbenom zahtevu.

Ustavni sud je, takođe, našao da je podnosilac u znatnoj meri doprineo trajanju postupka. Ovde se ima u vidu, pre svega, da je prvostepeni sud dva puta vraćao tužbu tužiocu na uređenje, kao i da se dostavljanje tužbe tuženom nije moglo izvršiti na adresu koja je bila navedena u tužbi, a takođe ni na pravu adresu boravišta tuženog u Australiji koja je dostavljena sudu 11. aprila 2008. godine, već tek na adresu koja je dostavljena sudu podneskom od 24. decembra 2009. godine, tj. posle više od dve godine od podnošenja tužbe.

Razmatrajući ponašanje nadležnog suda u osporenom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepena presuda doneta posle sedam godina i 11 meseci od podnošenja tužbe, dok je o izjavljenoj žalbi protiv prvostepene presude drugostepeni sud odlučio u veoma kratkom roku od dva meseca od dostavljanja žalbe. Po oceni Ustavnog suda, bez obzira na navedeni doprinos podnosioca ustavne žalbe trajanju postupka, okolnost da je tuženi boravio u Australiji, a što usled potrebe da se dostavljanje sudskih pismena u inostranstvo izvrši zamolnim putem neminovno produžuje trajanje postupka, kao i okolnost da su u toku trajanja osporenog postupka sprovedene dve promene u organizaciji pravosuđa, usled čega je dolazilo i do promene postupajućih sudija u konkretnom predmetu, navedeno trajanje prvostepenog postupka od skoro osam godina se ne može smatrati prihvatljivim sa stanovišta prava podnosioca na suđenje u razumnom roku, već je prvostepeni sud bio u obavezi da postupa efikasnije, kako ne bi došlo do povrede navedenog prava podnosioca. Ovde se ima u vidu naročito da je prvostepeni sud na ročištu 11. oktobra 2012. godine odbio predlog podnosioca ustavne žalbe za izvođenje neuropsihijatrijskog veštačenja, koji je podnosilac prethodno bio izneo i u svojim podnescima, i na narednom ročištu 4. februara 2013. godine zaključio glavnu raspravu, a zatim odmah ponovo otvorio raspravu i odredio predloženo veštačenje, te da je praktično do zaključenja glavne rasprave 16. septembra 2015. godine izvođen isključivo dokaz neuropsihijatrijskog veštačenja, što znači da je sud o postojanju i visini nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha podnosioca raspravljao više od dve i po godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4200/07, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu i Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 51948/10, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. U vezi sa tvrdnjama ustavne žalbe o povredi prava podnosioca na jednaku pravnu zaštitu i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da se one ne mogu dovesti u vezu sa dugim trajanjem parničnog postupka na koje se u ustavnoj žalbi ukazuje, jer se ova prava mogu povrediti, pre svega, odlukom suda kojom je okončan sudski postupak. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, okolnosti koje su objektivno uslovile duže trajanje postupka i doprinos podnosioca ustavne žalbe trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu novčanu kompenzaciju za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti