Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv presude kojom je odbijen zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog smrti bliskog lica. Potvrđen je stav redovnih sudova o zastarelosti potraživanja i nedostatku pasivne legitimacije Republike Srbije, jer nije utvrđen osnov njene deliktne odgovornosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4473/2014
09.03.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miloša Mijatovića, Radmile Mijatović i Slađane Mijatović Kojić , svih iz Valjeva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. marta 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Miloša Mijatovića, Radmile Mijatović i Slađane Mijatović Kojić izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 220/13 od 5. marta 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miloš Mijatović, Radmila Mijatović i Slađana Mijatović Kojić, svi iz Valjeva, podneli su Ustavnom sudu, 15. maja 2014. godine, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 220/13 od 5. marta 2014. godine, zbog povrede prava na život, prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 2 4. stav 1, člana 32. stav 1, člana 35. stav 2. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije .

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je pogrešan zaključak postupajućih sudova da je zastarelo potraživanje naknade nematerijalne štete za pretrpljeni duševni bol zbog smrti bliskog lica, koju su tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, tužbom tražili, s obzirom na to da je šteta prouzrokovana krivičnim delom, u kom slučaju se primenjuje rok zastarelosti iz člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ; da je pogrešan i zaključak postupajućih sudova da tužena Republika Srbija nije pasivno legitimisana, s obzirom na to da je šteta nastala na javnom mestu aktom nasilja, tj. na ulici upotrebom bombe kao sredstva koje ne sme da nabavi, drži i nosi civilno lice, koje je moralo da ima saučesnike od kojih je bombu pribavilo, pa je Republika Srbija odgovorna za nastalu štetu prema odredbama člana 180. Zakona o obligacionim odnosima, jer je Ministarstvo unutrašnjih poslova, kao organ tužene, bilo dužno da takvu štetu spreči; da nadležni javni tužilac nije pismeno obavestio prvotužioca Miloša Mijatovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, o izvršiocu krivičnog dela koji je nekoliko dana kasnije preminuo, niti o nepreduzimanju krivičnog gonjenja prema prijavljenim saučesnicima Đ.T, V.R. i M.G, a što je bio dužan prema odredbama člana 61. stav 1. tada važećeg Zakona o krivičnom postupku. Podnosioci ustavne žalbe predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu drugostepenu presudu i utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalb e povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci Miloš Mijatović, Radmila Mijatović i Slađana Mijatović Kojić, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 5. januara 2012. godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva unutrašnjih poslova, radi naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti bliskog lica, ističući da je organ tužene odgovaran za smrt Lj.M. koja je poginula 1. juna 1997. godine u Valjevu usled eksplozije ručne bombe koju je aktivirao M.M.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 31. oktobra 2012. godine doneo presudu P. 337/12, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, nalazeći da su osnovani prigovori zastarelosti potraživanja i nedostatka pasivne legitimacije, koje je istakla tužena.

Osporenom presudom Apelacionog sud a u Beogradu Gž. 220/13 od 5. marta 2014. godine odbijena je kao neosnovan a žalb a tužilaca i potvr đena ožalbena prvostepena presuda. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je u prvostepenom postupku utvrđeno da su tužioci Miloš i Radmila roditelji, a tužilja Slađana rođena sestra pok. Lj.M, koja je nastradala 1 . juna 1997. godine u Valjevu u ulici Miše Dudića, ispred broja 7 , usled eksplozije ručne bombe koju je aktivirao M.M, koji je tom prilikom zadobio i povrede od kojih je nakon nekoliko dana preminuo; da je zbog navedenog događaja vođen postupak pred Okružn im javnim tužilaštvom u Valjevu u predmet u Ktr. 104/97, te da u spisima tog predmeta postoji zapisnik o uvi đaju, službena beleška ovlašćenog lica o zatečenom stanju na licu mesta i razgovoru između službenog lica i sada pok. M.M, obdukcioni zapisnik, izveštaj MUP o smrti, službena beleška u vezi informativnog razgovora sa svedocima štetnog događaja, službena beleška zamenika javnog tužioca od 13. juna 1997. godine u kojoj je konstatovano da nema mesta pokretanju krivičnog postupka u vezi smrti Lj.M, jer je iz izveštaja SUP Valjevo utvrđeno da je 5. juna 1997. godine u Urgentnom centru u Beogradu od zadobijenih povreda preminuo M.M, protiv koga bi se samo i mogao voditi krivični postupak; da je, prema služben oj belešk i od 17. jula 1997. godine, Miloš Mijatović samoinicijativno pristupio u Okružno javno tužilaštvo u Valjevu radi informisanja o postupanju ovog organa povodom smrti njegove ćerke , kojom prilikom je upoznat sa sadržajem Ktr . spisa i saopšteno mu je da u tom predmetu nema pravnog osnova za pokretanje kri vičnog postupka, a da je Miloš Mijatović istom prilikom dao informacije o drugim licima umešanim u taj događaj; da na navedenoj službenoj beleški nema potpisa Miloša Mijatovića; da je u istom predmetu izvrš ena prover a informacija koje je on dao tako što je policija obavila informativne razgovor e sa određenim licima; da je Više javno tužilaštvo u Valjevu, povodom pritužbe Miloša Mijatovića, dopisom Ktr. 591/11 od 15. decembra 2011. godine obavestilo tužioce da su 13. juna 1997. godine doneli odluku da nema mesta pokretanju krivičnog postupka povodom spornog događaja ; da je pravilno odlučio prvostepeni sud kada je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca i da razloge koje je dao za svoju odluku u celosti prihvata i drugostepeni sud, a koji navodima žalbe nisu dovedeni u sumnju; da ne postoji uzročno- posledična veza između događaja zbog koga su tužioci pretrpeli štetu i postupanja, odnosno nepostupanja organa tužene, jer je pok. Lj.M. nastradala usled eksplozije ručne bombe koju je 1. juna 1997. godine aktivirao M.M, koji je taj napad izveo upravo prema pok. Lj.M, a ne sa ciljem da povredi neodređeni broj lica; da u konkretnom slučaju nema ni nepravilnog ni nezakonitog rad a MUP, jer ukoliko ovaj organ nema saznanje o tome da neko lice poseduje bombu, nema mogućnosti da pravovremeno reaguje i spreči eventualno korišćenje tog oružja, niti ima mogućnosti da bez opravdanog razloga vrši pretres e stan ova, odnosno lica; da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je potraživanje tužilaca zastarelo ; da su neosnovani navodi žalbe kojima se ukazuje na propust u radu Okružnog javnog tužilaštva u Valjevu nakon spornog događaja, iz razloga što se krivični postupak može pokrenuti i voditi samo protiv fizičkog lica koje je izvršilo krivično delo, a u konkretnom slučaju M.M. je preminuo nekoliko dana nakon što je izvršio krivično delo; da protiv M.M. nije ni vođen krivični postupak zbog njegove smrti, pa s obzirom da krivični postupak nije obustavljen ili eventualno krivična prijava odbačena , to Okružno javno tužilaštvo u Valjevu nije imalo obavezu da zvanično obavesti o tome tužioce, u smislu odredaba člana 60. tada važećeg Zakona o krivičnom postupku; da Miloš Mijatović nije podneo krivičnu prijavu protiv Đ.T, V.F. i M.G. za koje je sumnjao da su saučesnici, već je samo dao podatke o njima smatrajući da su umešani u sporni događaj.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je: da je ljudski život neprikosnoven (član 24. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da s vako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „ Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da za štetu nastalu smrću, telesnom povredom ili oštećenjem, odnosno uništenjem imovine fizičkog lica usled akata nasilja ili terora, kao i prilikom javnih demonstracija i manifestacija, odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu (član 180. stav 1.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, te da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.).

Odredbama čl. 60. st. 1, st. 2. i st. 4. Zakona o krivičnom postupku (“Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 14/85, 26/86, 74/87, 57/89 i 3/90 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 24/94, 21/99, 44/99, 71/2000 i 13/01), koje su važile u vreme štetnog događaja, bilo je propisano da je javni tužilac, kad nađe da nema osnova da preduzme gonjenje za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, ili kad nađe da nema osnova da preduzme gonjenje protiv nekog od prijavljenih saučesnika, dužan da u roku od osam dana o tome obavesti oštećenog i da ga uputi da može sam preduzeti gonjenje, a da će ovako postupiti i sud ako je doneo rešenje o obustavi postupka usled odustanka javnog tužioca od gonjenja, te da oštećeni ima pravo da preduzme, odnosno nastavi gonjenje u roku od osam dana od kad je primio obaveštenje iz stava 1. ovog člana i da oštećeni koji nije obavešten da javni tužilac nije preduzeo gonjenje ili da je odustao od gonjenja može svoju izjavu da produžuje postupak dati pred nadležnim sudom u roku od tri meseca od dana kad je javni tužilac odbacio prijavu, odnosno od dana kad je doneseno rešenje o obustavi postupka.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe u delu u kome podnosioci ukazuju da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 220/13 od 5. marta 2014. godine povređeno njihovo pravo na pravično suđenje, Ustavni sud je zaključio da podnosioci svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasnivaju, pored ostalog, na činjenici da je postupajući drugostepeni sud, odlučujući o prigovoru zastarelosti potraživanja koji je istakla tužena, prevideo da je šteta prouzrokovana izvršenjem krivičnog dela i da je stoga trebalo primeniti tzv. privilegovani rok zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Prema mišljenju podnosioca ustavne žalbe, navedeni sud je trebalo da uzme u obzir ovaj rok zastarelosti potraživanja prema tuženoj državi zbog toga što u konkretnom slučaju nije mogao da se vodi krivični postupak protiv štetnika, jer je on preminuo par dana nakon spornog događaja.

U tom kontekstu, Ustavni sud ukazuje na svoj pravni stav od 7. jula 2011. godine, prema kome u slučaju kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom (član 377. Zakona o obligacionim odnosima), ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. Zakona o obligacionim odnosima, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja samo ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo; prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete; isti rok zastarelosti krivičnog gonjenja primenjuje se ako je krivični postupak obustavljen, odnosno ako se nije mogao pokrenuti zato što je okrivljeni umro ili je duševno oboleo, odnosno ako postoje druge okolnosti koje isključuju krivično gonjenje i odgovornost okrivljenog, kao što su amnestija i pomilovanje; u svim ostalim slučajevima primenjuje se opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima. Polazeći od iznetog, a imajući u vidu da je neposredno nakon spornog događaja preminuo M.M (koji je pre svoje smrti priznao da je izvršio krivično delo ubistva prema srodniku podnosilaca ustavne žalbe), zbog čega nije mogao da se pokrene krivični postupak protiv njega, Ustavni sud ističe da se tzv. privilegovani rok zastarelosti potraživanja naknade štete može primeniti i prema državi, ali samo u slučaju ako se utvrdi osnov za njenu deliktnu odgovornost. U tom smislu, Ustavni sud napominje da Zakon o obligacionim odnosima poznaje dva osnova odgovornosti za štetu - odgovornost po osnovu krivice (subjektivna) i odgovornost za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti (objektivna), pri čemu obaveza naknade štete, kada je u pitanju subjektivna odgovornost, nastaje kada su kumulativno ispunjene sledeće pretpostavke: da je šteta nastupila, da postoji uzročna veza između štete i štetnikove radnje ili propuštanja i da na strani štetnika postoji krivica - da je štetu prouzrokovao namerno ili nepažnjom. S obzirom na to da su podnosioci ustavne žalbe osnovanost tužbenog zahteva u predmetnom parničnom postupku temeljili, pored ostalog, na postojanju odgovornosti tužene države prema članu 172. Zakona o obligacionim odnosima, Ustavni sud ukazuje da navedena odredba uspostavlja odgovornost pravnog lica za nepravilan ili nezakoniti rad njegovih organa, odnosno odgovornost za radnje ili propuštanja koja počine službena lica u vršenju službenih ovlašćenja. To znači da jedan od uslova koji mora biti ispunjen da bi postojala deliktna odgovornost jeste postojanje uzročne veze između događaja za koji lice odgovara i štete koja je posledica tog događaja, pri čemu je pravno merodavna ona činjenica tj. onaj uzrok koji je adekvatan nastaloj šteti, s tim što bi u slučaju odgovornosti države za nepravilan/nezakonit rad njenog organa iz člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, u obzir došao samo onaj uzrok koji predstavlja povredu pravne norme, dakle, ukoliko je šteta posledica takvog rada organa države, koji se može okarakterisati kao prekoračenje ili zloupotreba poverenih ovlašćenja ili ukoliko je šteta posledica neblagovremenog vršenja ili nevršenja poverenih funkcija kada je postojala zakonska obaveza da se one vrše i sl.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je u predmetnom parničnom postupku nesumnjivo utvrđeno da je M.M. lišio života Lj.M. aktiviranjem ručne bombe, Ustavni sud nalazi da je Apelacioni sud u Beogradu dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da je osnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije tužene, jer ne postoji bilo kakav propust MUP kao organa tužene pre spornog događaja i da ne postoji deliktna odgovornost tužene. Pored toga, Ustavni sud je zaključio da se teza podnosilaca ustavne žalbe o nezakonitom i nepravilnom radu organa tužene države zasniva zapravo na postupa nju Okružnog i Višeg javnog tužilaštva u Valjevu nakon smrti njihovog srodnika, dakle na radnjama koje potiču iz vremenskog perioda nakon nastupanja štetne posledice zbog čega one nisu ni mogle da budu uzrok za nastanak štete.

Ustavni sud je ocenio da su neosnovani navodi podnosilaca ustavne žalbe da je u predmetnom parničnom postupku bilo mesta primeni odredbe člana 180. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a kojom je propisano da za štetu nastalu smrću fizičkog lica usled akata nasilja ili terora, odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu. Ovo iz razloga što su postupajući sudovi izveli ustavnopravno prihvatljiv zaključak da je napad M.M. bio usmeren isključivo na Lj.M, te da se sporni događaj ne može podvesti pod akt nasilja ili terora zbog kojih bi postojala deliktna odgovornost države.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporenom drugostepenom presudom nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Razmatrajući navode podnosilaca ustavne žalbe o povredi prava na život u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da podnosioci svoje tvrdnje o povredi prava iz člana 24. stav 1. Ustava zasnivaju na činjenici da ih Okružno i Više javno tužilaštvo u Valjevu nakon štetnog događaja nisu pismeno obavestili da nema osnova da preduzmu krivično gonjenje protiv M.M. i njegovih saučesnika zbog učinjenog krivičnog dela ubistva, onemogućavajući podnosioce da u svojstvu oštećenih preduzmu krivično gonjenje protiv počinioca krivičnog dela, pa da je Apelacioni sud u Beogradu pogrešno ocenio da nema nepravilnog i nezakonitog rada organa tužene države. Imajući u vidu suštinu navoda ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe ukazuju da u konkretnom slučaju nije obezbeđen procesnopravni aspekt zaštite prava na život, koji predstavlja tekovinu prakse Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) povodom razmatranja predstavki o povredi prava zajemčenog odredbama člana 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U tom smislu, procesnopravni aspekt zaštite prava na život se sastoji u pozitivnoj obavezi države da, u slučaju kada je neko lice lišeno života, sprovede nezavisnu i delotvornu istragu (v ideti presudu ESLjP McKerr protiv UK od 4. maja 2001. godine, stav 111 , broj predstavke 28883/95), što podrazumeva i postojanje efikasnog sudskog sistema u okviru kojeg će biti sproveden postupak koji ne mora nužno po svom karakteru da bude krivični. ESLjP je zauzimao i stav da u slučajevima nenamerne povrede prava na život ili fizičkog integritet a, obaveza uspostavljanja "delotvornog pravosudnog sistema" ne mora nužno da zahteva pokretanje krivičnog postupka u svakom slučaju i da može da bude ispunjena ako su žrtvama dostupna građanska, upravna ili disciplinska pravna sredstva (videti presudu Vo protiv Francuske , od 8. jula 2004. godine, stav 90, broj predstavke 53924/00). Dakle, u procesnom aspektu zaštite prava na život utvrđuje se da li su nadležni državni organi, nakon što su na bilo koji način saznali za lišenje života određenog lica, sproveli odgovarajuću "istragu" usmerenu na rasvetljavanje svih okolnosti predmetnog događaja, identifikaciju i kažnjavanje, odnosno preduzimanje drugih mera prema počiniocima. S tim u vezi, Ustavni sud podseća na stav ESLjP prema kojem član 2. ne podrazumeva apsolutnu obavezu da se sva gonjenja završe osuđujućim presudama ili tačno određenim sankcijama (videti odluku u predmetu Tanlý protiv Turske, stav 111, broj predstavke 26129/95).

Primenjujući navedene principe na konkretan slučaj, Ustavni sud ukazuje da priroda nivoa kontrole koja bi zadovoljavala minimum praga delotvornosti zavisi od konkretnih okolnosti, jer su neki slučajevi van sumnje i zahtevaju minimum formalnosti, dok su u drugima činjenice nejasne ili situacija može biti sumnjiva. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je konstatovao da su istražni sudija i pripadnici MUP nakon štetnog događaja preduzeli predistražne radnje tako što su izvršili uviđaj i obdukciju tela, saslušali svedoke tog događaja i M.M. koji je tom prilikom priznao izvršenje krivičnog dela. Uzimajući u obzir da je M.M. preminuo nekoliko dana nakon štetnog događaja i da su postojale procesne smetnje da se preduzme krivično gonjenje, odnosno pokrene krivični postupak protiv njega, zbog čega ni podnosioci ustavne žalbe u svojstvu oštećenih nisu mogli da preduzmu krivično gonjenje, Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud u Beogradu izveo ustavnopravno prihvatljiv zaključak da nadležna javna tužilaštva u konkretnom slučaju nisu imala obavezu da pismenim putem pouče podnosioce o njihovim pravima, u smislu odredaba člana 60. Zakona o krivičnom postupku iz 1977. godine. Takođe, Ustavni sud je zaključio da su neosnovani navodi podnosilaca ustavne žalbe da su ih naved ena javna tužilaštva onemogućila da preduzmu krivično gonjenje protiv lica za koja su sumnjali da su saučesnici u izvršenju krivičnog dela ubistva. Ovo iz razloga što podnosioci ustavne žalbe nisu ni podneli krivičnu prijavu protiv tih lica, zbog čega nije bilo mesta primeni navedenih odredaba procesnog zakona. Polazeći od iznetog, a uzimajući u obzir da je procesnopravni aspekt zaštite prava na život poštovan u konkretnom slučaju, Ustavni sud smatra da osporenom drugostepenom presudom nije povređeno pravo zajemčeno odredbom člana 24. stav 1. Ustava.

U pogledu navoda podnosilaca ustavne žalbe da je osporenom drugostepenom presudom povređeno njihovo pravo na naknadu štete, Ustavni sud je zaključio da podnosioci povredu ovog prava izvode iz povrede prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku. Kako je Ustavni sud prethodno zaključio da osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 220/13 od 5. marta 2014. godine nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe iz člana 32. stav 1. Ustava, to su neosnovane tvrdnje podnosilaca o povredi njihovog prava na naknadu štete zajemčenog odredbama člana 35. Ustava.

Što se tiče navoda podnosilaca ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je konstatovao da podnosioci nisu podneli odgovarajuće dokaze da su drugostepeni sudovi, kao sudovi najviše pravne instance u ovoj vrsti parnica, doneli različite odluke u predmetima u kojima postoji činjenični i pravni identitet.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15.

6. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42 a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti