Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko devet godina. Kako naknada nematerijalne štete nije tražena, utvrđenje povrede predstavlja dovoljnu satisfakciju. Zahtev za materijalnu štetu je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća , i sudije dr Dragiša B. S lijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi C. S. iz Beograda, n a osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba C. S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 18543/10 ( inicijalno predmet P. 1590/05 ranijeg Trećeg op štinskog suda u Beogradu) povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. C. S . iz Beograda je podnela Ustavnom sudu , 31. maja 2013. godine, preko punomoćnika M. S. iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede "prava na pravično suđenje (u razumnom roku)" iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parnič nom postupku koji je u toku pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 18543/10. Podnositeljka ustavne žalbe se istovremeno pozva la i na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnositeljka ističe da je po njenoj tužbi parnica počela 24. juna 2005. godine, te da osporeni postupak, koji vodi radi naknade nematerijalne štete, ni do dana podnošenja ustavne žalbe nije okončan. Predlaže da Ustavni sud naloži "da Prvi osnovni sud u Beogradu okonča ovaj spor i da iz svojih sredstava naknadi štetu tužilji i troškove ovog parničnog postupaka". U urgenciji od 18. februara 2014. godine podnositeljka je obavestila Ustavni sud da je doneta prvostepena presuda u ovom sporu, koju je primila 13. novembra 2013. godine, te da su protiv nje izjavljene dve žalbe i dopuna žalbe, ali da postupak još nije pravnosnažno okončan pred Apelacionim sudom u Beogradu. Predlaže da se hitno donese odluka u ustavnosudskom posutpku.

Povodom istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda Ustavni sud ukazuje da je sadržina prava garantovanog tim članom Evropske konvencije zajemčena i odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te se ocena postojanja povrede ili uskraćivanja ovog prava u postupku po ustavnoj žalbi vrši u odnosu na navedeni član Ustava.

Ustavni sud konstatuje da iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da je podnositeljka istak la samo povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, koje se jemči istom odredbom Ustava kao i pravično suđenje, te da je zahteva la od Ustavnog suda, navodima "da naknadi štetu tužilji i troškove ovog parničnog postupka " isključivo naknadu materijalne štete vezane za njen tužbeni zahtev u parničnom postupku koji vodi, ali ne i nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud, zatim, ukazuje da je, saglasno odredbama člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), radi odlučivanja o povredi prava na suđenje u razumnom roku u osporenom parničnom postupku, ustavna žalb a bila ustupljena Apelacionom sudu u Beogradu, koji je rešenjem od 9. marta 2015. godine ustupio predmet R4g. 740/14 Ustavnom sudu na dalju nadležnost.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju uz ustavnu žalbu i službenu belešku broj R4g. 740/14 od 9. marta 2015. godine sastavljenu od strane sudije Apelacionog suda u Beogradu o stanju u spisima predmeta P. 18543/10 Prvog osnovnog sud a u Beogradu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 24. juna 2005. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog M. P. iz Beograda, radi naknade nematerijalne štete, koju je pre trpela u više vidova, i to intervencijom policije u njenom stanu, koju je tuženi izazvao telefonskim pozivom upućenim OUP Zvezdara, "a da bi zaštitio svoj lični red i mir". Tužbom je označena vrednost spora u iznosu od 100.000,00 dinara. Predmet je pred Opštinskim sudom zaveden pod brojem P. P. 1590/05, a nakon izvršene reorganizacije pravosuđa postupak je nastavljen je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P. 18543/10.

Nakon dva održana i tri neodržana ročišta za glavnu raspravu, Opštinski sud je, na zajednički predlog stranaka, doneo rešenje P. 1590/05 od 31. oktobra 2006. godine, kojim je prekinut parnični postupak zbog smrti tuženog (umro 7. oktobra 2006. godine), te konstatovano da će se parnični postupak nastaviti kada naslednik ili staralac zaostavštine preuzme postupak, ili kada ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine. Razlozi za neodržavanje tri ročišta su bili dva puta na strani tužilje (izostao njen punomoćnik uredno pozvan i tražen rok za dostavljanje dokaznih predloga), a jednom na strani suda - zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Punomoćnik tužilje je podneskom od 4. septembra 2008. godine obavestio sud da je okončan ostavinski postupak iza smrti tuženog i tražio nastavak postupka. Rešenjem Opštinskog suda P. 1590/05 od 16. septembra 2008. godine, nastavljen je postupak, sada prema sinu tuženog M.P, koji je pravnosnažnim ostavinskim rešenjem Trećeg opštinskog suda O. 2406/06 od 27. decembra 2006. godine proglašen za jedinog zakonskog naslednika na zaostavštini pok. D.P. i pok. M.P. - tuženog u ovoj parnici. U nastavku postupka predmet je dobio novi broj P. 3963/08, a nakon uspostavljanja nove mreže sudova u 2010. godini postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P. 18543/10 .

Do donošenja prvostepene presude 2. septembra 2013. godine, bilo je zakazano još 14 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano osam. Na održanim ročištima saslušana je tužilja u svojstvu parnične stranke i izvršen uvid u spise prekršajnog i krivičnog predmeta. Preostalih šest ročišta nije održano jer dva puta nije bilo procesnih pretpostavki (izostala je uredna dostava poziva strankama), jednom je tužilja izostala iako je uredno bilo pozvana pozivom za saslušanje u svojstvu parnične stranke, a jednom je njen punomoćnik tražio da se ročište ne drži jer je sprečen da prisustvuje, dok jedno ročište nije održano na predlog tuženog, a jedno jer je traženo izuzeće postupajućeg sudije.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 18543/10 od 2. septembra 2013. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilje da joj tuženi na ime naknade nematerijalne štete isplatu ukupan iznos od 350.000,00 dinara (zbog pretrpljenog straha tražen je iznos od 150.000,00 dinara, radi pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti tražen je iznos od 200.000,00 dinara), te obavezana tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupaka u iznosu od 102.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 195/14 od 24. septembra 2014. godine je odbijena kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena ožalbena prvostepena presuda.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao do okončanja parnice, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. U odnosu na period za koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 24. juna 2005. godine, podnošenjem tužbe podnosi teljke ustavne žalbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu , te da je pravosnažno okončan 24. septembra 2014. godine, nakon devet godina i tri meseca, donošenjem presud e Apelacionog suda u Beogradu Gž. 195/14 .

Prilikom oce ne da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeć e kriterijum e: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u konkretnom postupku, ponašanje samog podnosioca ustavne žalbe, postupanj e sudova u konkretnom slučaju, kao i značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom nije bio činjenično i pravno složen, ali da je procesno bio usložnjen zbog prekida postupka jer je tuženi umro.

Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka ustavne žalbe, bez obzira na legitiman interes za efikasno odvijanje predmetnog parničnog postupka, u znatnoj meri svojim ponašanjem doprinela dužini trajanja postupka. Najpre, iako joj po procesnoj ulozi pripada aktivno učešće u postupku, podnosi teljka, odnosno njen punomoćnik, tri puta nisu pristupili na ročište iako su bili uredno pozvani, zbog čega tri ročišta nisu održana, a jednom su tražili da se ročište ne održi radi ostavljanja roka punomoćniku za dostavljanje dokaznih predloga.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka van okvira razumnog roka za odlučivanje u dva stepena dali su nadležni prvostepeni sudovi. Bez obzira što je postupak bio u prekidu dve godine zbog smrti tuženog i stupanja u parnicu njegovog zakonskog naslednika, što se ne može staviti na teret postupajućim sudovima, ipak je prvostepena presuda doneta tek nakon više od osam godina od podnošenja tužbe, što jasno govori u prilog zaključka o neefikasnom postupanju sudova prve instance. Na strani suda druge instance nije bilo doprinosa dužem trajanju postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Prvim o snovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 18543/10 ( inicijalno predmet P. 1590/05 ranijeg Trećeg op štinskog suda u Beogradu). Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 –dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Budući da podnositeljka ustavne žalbe nije istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud smatra da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda označenog prava, dovoljno da se u konkretnom slučaju postigne adekvatno pravično zadovoljenje podnosi teljke ustavne žalbe.

U vezi zahteva za naknadu materijalne štete, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe nije pruži la bilo kakav dokaz da je pretrpela pravno relevantnu materijalnu štetu u osporenom parničnom postupku, da bi se ovaj zahtev uopšte mogao razmatrati, zbog čega je ustavna žalba u tom delu odbačena kao nedopuštena u tački 2. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, te člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.