Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom i izvršnom postupku koji su zajedno trajali preko dvanaest godina. Zbog nerazumno dugog trajanja postupka, podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4474/2011
26.06.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. J. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. juna 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. J. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 328/99 i u izvršnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 11381/11, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. J. iz B. je 30. septembra 2011. godine, preko punomoćnika M. V, advokata iz B , podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1837/07 i u izvršnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 11381/11.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je u osporenom parničnom postupku još 17. juna 1999. godine podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, dok je revizijska presuda kojom je postupak okončan doneta 12. maja 2011. godine; da su sudovi bili dužni da hitno postupaju u postupku koji za predmet ima radni spor a koji nije bio posebno složen da bi trajao više od 12 godina; da mu je nedelotvornim postupanjem parničnog suda povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da osporeni izvršni postupak i dalje nije okončan jer je na osnovu pravnosnažne i izvršne presude parničnog suda, Prvi osnovni sud u Beogradu doneo rešenje o izvršenju 10. jula 2011. godine ali da izvršenje nije sprovedeno; da mu je i neefikasnim postupanjem izvršnog suda povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Traži naknadu nematerijalne i materijalne štete i naknadu troškova za rad advokata.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava, dok je stavom 2. istog člana propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1837/07 (ranije P. 328/99) i Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 11381/11 utvrdio činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Uvidom u spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1837/07 utvrđeno je sledeće:

Podnosilac ustavne žalbe je 17. juna 1999. godine podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Savezne Republike Jugoslavije – Saveznog ministarstva za razvoj, nauku i životnu sredinu, radi poništaja rešenja tuženog kojim je stekao status neraspoređenog radnika. Predmet je dobio broj P1. 328/99. Na ročištu od 10. septembra 1999. godine, na saglasan predlog parničnih stranaka, sud je doneo rešenje o prekidu postupka do donošenja konačne odluke drugostepenog organa po prigovoru tužioca na prvostepeno rešenje tuženog o raspoređivanju i određeno je da će se postupak nastaviti na predlog parničnih stranaka kad prestanu razlozi prekida.

Drugostepeni organ tuženog Saveznog ministarstva za razvoj, nauku i životnu sredinu je 21. oktobra 1999. godine odbio prigovor podnosioca protiv prvostepenog rešenja tuženog i rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 328/99 od 22. novembra 1999. godine postupak je nastavljen. Zatim je podnosilac preinačio tužbu tako što je pored tužbenog zahteva za poništaj prvostepenog rešenja tuženog tražio i poništaj drugostepenog rešenja kojim je odbijen njegov prigovor.

Pred prvostepenim sudom ukupno je održano 18 ročišta za glavnu raspravu, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka u više navrata, izvršen je uvid u normativne akte tuženog i u određenu dokumentaciju tuženog koja se odnosi na tužioca, saslušanjem više svedoka, suočenjem između svedoka. Na ročištu od 14. decembra 2000. godine, na saglasan predlog stranaka, sud je doneo rešenje o prekidu postupka koji se tada vodio pod brojem P1. 625/99, dok se ne odredi ko je tuženi u ovoj parnici zbog donošenja Uredbe Savezne vlade kojom su ukinuta određena ministarstva a uvedeni sekretarijati i određeno je da će se postupak nastaviti na predlog parničnih stranaka.

Tužilac je podneskom od 26. marta 2001. godine kao tuženu označio Saveznu Republiku Jugoslaviju – Savezni sekretarijat za razvoj i nauku i predložio nastavak postupka. Postupak je zatim nastavljen 26. marta 2001. godine pod brojem P1. 384/01. Naredna dva ročišta nisu održana i to jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno zbog nedolaska tužioca. Na ročištu od 17. decembra 2001. godine zastupnik tuženog je predložio mirovanje postupka jer tužilac nije pristupio tom ročištu i sud je doneo rešenje o mirovanju postupka. Tužilac je zatim podneskom od 25. decembra 2001. godine tražio povraćaj u pređašnje stanje zbog propuštenog ročišta i postupak je nastavljen tek 8. aprila 2002. godine. Podnosilac je 26. septembra 2002. godine preinačio tužbu, koju je proširio i na rešenje o prestanku radnog odnosa koje je posledica rešenja koja su predmet spora, a što je sud dozvolio.

Podneskom od 17. marta 2003. godine punomoćnik tužioca je predložio da sud prekine parnicu budući da je tužena Savezna Republika Jugoslavija prestala da postoji a još nije bio utvrđen njen pravni sledbenik, te je rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 384/01 od 20. marta 2003. godine prekinut postupak.

Tužilac je više puta podnescima tražio nastavak prekinutog postupka (25. marta i 3. decembra 2004. godine, 15. septembra 2005. godine, 9. januara 2006. godine, 17. januara 2007. godine), označavajući kao pravnog sledbenika tužene državnu zajednicu Srbija i Crna Gora i Republiku Srbiju – Ministarstvo nauke i životne sredine.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 384/01 od 24. jula 2007. godine nastavljen je parnični postupak i to prema tuženoj Republici Srbiji – Ministarstvu nauke i zaštite životne sredine, kao pravnom sledbeniku tužene Savezne Republike Srbije – Saveznog sekretarijata za razvoj i nauku. Predmet je dobio broj P1. 1837/07.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1837/07 od 15. januara 2008. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa su poništena rešenja pravnog prethodnika tužene Republike Srbije, i to: rešenje Saveznog ministra za razvoj, nauku i životnu sredinu broj 1/2-10-002/99-6 od 5. marta 1999. godine, rešenje Saveznog ministra za razvoj, nauku i životnu sredinu broj 1/2-06-006/99-3 od 21. oktobra 1999. godine i rešenje Generalnog sekretara Savezne Vlade broj 118-8/2001 od 13. februara 2001. godine i obavezana je tužena Republika Srbija – Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine da tužioca vrati na rad, dok je u stavu drugom izreke obavezana tužena da tužiocu na ime troškova spora plati iznos od 172.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 268/10 od 10. marta 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena je ožalbena presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1837/07 od 15. januara 2008. godine.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1875/10 od 12. maja 2011. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 268/10 od 10. marta 2010. godine.

Uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 11381/11 utvrđeno je sledeće:

Podnosilac ustavne žalbe je, kao izvršni poverilac, 8. juna 2011. godine podneo Prvom osnovnom sudu u Beogradu predlog za izvršenje na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1837/07 od 15. januara 2008. godine, protiv izvršnog dužnika Republike Srbije – Ministarstva nauke i zaštite životne sredine, radi izvršenja odluke o troškovima postupka. Izvršni sud je rešenjem o izvršenju I. 11381/11 od 10. juna 2011. godine odredio predloženo izvršenje i istog datuma je zaključkom naloženo Narodnoj banci Srbije da sprovede izvršenje.

Dopisom od 6. decembra 2011. godine izvršni sud je tražio od Narodne banke Srbije da izvesti sud o tome da li je sprovedeno predmetno izvršenje, te ukoliko nije, da se ono sprovede u celosti.

Narodna banka Srbije je, postupajući po zahtevu izvršnog suda, dana 15. decembra 2011. godine obavestila Prvi osnovni sud u Beogradu da je izvršenje I. 11381/11 u celosti sprovedeno 5. septembra 2011. godine.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90 i 27/90 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u parnicama iz radnih odnosa a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Odredbama Zakona o izvršnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), koji je važio u vreme podnošenja predloga za izvršenje, bilo je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno i da je sud dužan da o predlogu za izvršenje odluči u roku od tri dana od dana podnošenja predloga (član 5. st. 1. i 2.); da rokovi koje određuje sud za preduzimanje određenih radnji ne mogu biti duži od tri dana, osim ako ovim zakonom nije drugačije predviđeno (član 5. stav 3.); da se postupanje protivno odredbama st. 1. i 2. ovog člana smatra nesavesnim i nestručnim postupanjem sudije, u smislu odredaba Zakona o sudijama (član 5. stav 5.); da je sud dužan da donese rešenje o izvršenju i preduzima radnje sprovođenja izvršenja, kada su ispunjeni uslovi za donošenje rešenja o izvršenju i za sprovođenje izvršenja (član 7.).

Zakon o izvršenju i obezbeđenju ("Službeni glasnik RS", broj 31/11), koji se primenjuje od 17. septembra 2011. godine, u članu 358. stav 1. propisuje da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona. Takođe, i odredbom člana 6. stav 1. ovog Zakona propisano je da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan.

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje parničnog predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen sedam godina i pet meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku bitan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 17. juna 1999. godine, pa do okončanja ovog postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Imajući u vidu da je ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom i izvršnom postupku koji je usledio nakon pravnosnažnog okončanja parničnog postupka, oni se moraju ceniti kao jedinstvena celina. Ustavni sud nalazi da je i Evropski sud za ljudska u svojoj praksi izrazio slično stanovište (videti presudu Evropskog suda od 19. marta 1997. godine, u predmetu „Hornsby protiv Grčke“, broj aplikacije 18357/91, stav 40.). Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period trajanja pravnosnažno okončanog parničnog postupka koji je prethodio izvršnom postupku, koji je takođe okončan.

Ustavni sud je utvrdio da su predmetni sudski postupci zajedno trajali dvanaest godina i dva meseca.

Ustavni sud nalazi da je predmetni parnični postupak trajao nepunih dvanaest godina, što predstavlja nerazumno dugo trajanje parničnog postupka kako po praksi ovog suda tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava, dok je izvršni postupak efikasno okončan za tri meseca.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnom parničnom postupku, polazeći pri tome od prakse i kriterijumima Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u predmetnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali, te postupak nije okončan u razumnom roku.

Naime, nakon podnošenja tužbe prvostepena presuda je doneta posle osam godina i sedam meseci i u tom periodu je bilo održano 18 ročišta dok dva ročišta nije bilo održano. Nakon donetog rešenja o mirovanju postupka zbog nedolaska podnosioca na jedno ročište, sud je tek nakon četiri meseca odlučio o zahtevu podnosioca za povraćaj u pređašnje stanje. Dalje, postupak je bio u prekidu preko četiri godine iz razloga što je tužena prestala da postoji i to do određivanja njenog pravnog sledbenika. Podnosilac je u pet navrata tražio od suda nastavak postupka označivši pravnog sledbenika tužene, međutim sud je tek nakon više od četiri godine odredio nastavak postupka. Zatim je drugostepeni sud odlučio posle dve godine tako što je potvrdio prvostepenu presudu, a revizijski sud je odlučio nakon godinu dana.

Dakle, odgovornost za dvanestogodišnje trajanje parničnog postupka koji za predmet ima radni spor, koji je hitnog karaktera leži, pre svega, na parničnom sudu koji ima i zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno.

Po oceni Ustavnog suda, iako je parnični sud održao skoro sva zakazana ročišta osim dva, za nerazumnu dužinu trajanja postupka koji ima za predmet radni spor i u kome je sud bio dužan da hitno postupa snosi odgovornost pre svega prvostepeni sud, koji je neefikasno postupao, i koji i pored brojnih urgencija podnosioca, preko četiri godine nije nastavio prekinuti predmetni postupak. Po oceni Suda, predmetni spor nije bio posebno složen da bi trajao 12 godina, dok je predmet spora bio od egzistencijalnog značaja za podnosioca.

Sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe u manjoj meri doprineo trajanju postupka jer nije prisustvovao na jednom ročištu a takođe i na saglasan predlog stranaka postupak je u dva navrata prekinut u ukupnom trajanju od pet meseci što je donekle doprinelo dužini trajanja postupka.

U pogledu osporenog izvršnog postupka Ustavni sud nalazi da je izvršni sud efikasno postupao i za tri meseca okončao postupak sprovođenjem izvršenja u celosti.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je u parničnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 328/99 i u izvršnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 11381/11, kao jedinstvenoj celini, podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnih postupaka, kao jedinstvene celine, kao i doprinos podnosioca trajanju parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo u predmetnim sudskim postupcima. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe nije pružio dokaze o pretrprljenoj materijalnoj šteti, te je u tački 3. izreke odbačen navedeni zahtev, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

U pogledu zahteva podnosioca za određivanje naknade troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da nema osnova za određivanje tražene naknade troškova imajući u vidu da je članom 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu određeno da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. Takođe, odredbom člana 83. stav 1. Zakona utvrđeno je da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13) predviđeno je da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, licima koja žele da izjave ustavnu žalbu Sud pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti