Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja presuda

Kratak pregled

Usvaja se ustavna žalba Slobodana Todorovića i utvrđuje povreda prava na imovinu zbog nesprovođenja izvršnih postupaka pred Osnovnim sudom u Čačku. Utvrđuje se pravo podnosioca na naknadu materijalne štete na teret budžetskih sredstava Republike Srbije.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. A. iz sela B. kod Donje Borine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. A. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 46011/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8889/07) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Z. A. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1774/12 od 28. februara 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. A. iz sela B. kod Donje Borine je, 15. maja 2014. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 46011/10, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1774/12 od 28. februara 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete i prava na jednaku pravnu zaštitu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 35. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da mu je zbog neopravdano dugog trajanja postupka pred prvostepenim i drugostepenim sudom povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer je tužbu radi naknade štete podneo 24. septembra 2007. godine, dok mu je pravnosnažna drugostepena presuda dostavljena 16. aprila 2014. godine; da je u osporenoj presudi, kojom je potvrđena prvostepena presuda, pogrešno zaključeno da zastarelost krivičnog gonjenja za krivično delo oružane pobune iz člana 124. KZ SRJ zastareva za 15 godina jer je za to delo bila predviđena kazna zatvora od najmanje pet godina ili smrtna kazna koja se tada mogla zameniti sa 20 godina zatvora a kasnije kaznom zatvora od 40 godina; da čak i kada bi stanovište suda bilo tačno u pogledu dana nastupanja zastare krivičnog gonjenja, i u tom slučaju podneta tužba nije neblagovremena jer se iz nalaza i mišljenja stalnog sudskog veštaka neuropsihijatra od 31. avgusta 2010. godine vidi da je lečenje tužioca nastavljeno; da je prema članu 95. stav 1. tačka 1. Osnovnog krivičnog zakona predviđen rok zastarelosti od 25 godina od izvršenja krivičnog dela, te je u konkretnom slučaju rok zastarelosti 9. maj 2017. godine.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava i poništi osporenu presudu. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46011/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je, 24. septembra 2007. godine, podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, radi naknade štete. U tužbi je navedeno da je dana 9. maja 1992. godine tužilac kao pripadnik rezervnog sastava nekadašnje JNA ranjen u borbenim dejstvima u reonu sela Baljkovice, da je zadobio eksplozivnu ranu i izgubio je veću količinu krvi, zbog čega je primio transfuziju, kojom prilikom je zaražen virusom hepatitisa C i da je zbog povređivanja i oboljevanja usled infekcije trpeo fizičke bolove i strah, da mu je umanjena životna aktivnost i da je došlo do naruženosti.

Pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu bilo je održano četiri ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, izvršeno je veštačenje od strane veštaka medicinske struke, saslušan je veštak, izvršen je uvid u medicinsku dokumentaciju, dok tri ročišta nije bilo održano iz procesnih razloga.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46011/10 od 6. jula 2011. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove isplati 300.000,00 dinara, za umanjenje životne aktivnosti 700.000,00 dinara, za pretrpljeni strah 200.000,00 dinara i za naruženost 120.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate.

Podnosilac je 6. decembra 2011. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude i spisi su 18. januara 2012. godine dostavljeni Apelacionom sudu radi odlučivanja o žalbi.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1774/12 od 28. februara 2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46011/10 od 6. jula 2011. godine.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je tužilac kao pripadnik oružanih snaga SFRJ - bivše Jugoslovenske narodne armije, učestvujući u borbenim dejstvima u reonu Baljkovice - Parlog 9. maja 1 992. godine zadobio eksplozivnu ranu spoljne strane desne lopatice, u sled povređivanja je izgubio veću količinu krvi, zbog čega je primio transfuziju i kod tužioca je 1997. godine dijagnostikovan hepatitis C; da je tužilac podneo tužbu 24. septembra 2007. godine, a tužena je istakla prigovor zastarelosti potraživanja; da Apelacioni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno zaključio da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete; da je šteta koju je tužilac pretrpeo ranjavanjem prouzrokovana krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. tada važećeg KZJ i da potraživanje tako prouzrokovane štete po članu 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima zastareva u roku od 15 godina predviđenom za zastarelost krivičnog gonjenja za navedeno krivično delo ( člana 95. stav 1. tačka 2. tada važećeg KZJ); da je tužilac ranjen 9. maja 1992. godine i posledice navedenog krivičnog dela u odnosu na tužioca su nastupile momentom povređivanja , te je tada počeo da teče rok zastarelosti iz člana 377. stav 1. ZOO i ovaj rok je protekao 9. maja 2007. godine; da kako je tužba podneta po proteku roka iz člana 377. stav 1. ZOO, potraživanje je zastarelo, a zastarelošću potraživanja je u smislu člana 360. stav 1. ZOO prestalo pravo tužioca da zahteva novčanu naknadu kako je pravilno ocenio prvostepeni sud; da kako se radi o povoljnijem roku, tužilac ima pravo da potražuje naknadu štete u produženom roku vezanom za zastarelost krivičnog gonjenja za koju tokom postupka nije dokazano da je po pravilima krivičnog postupka došlo do prekida ili zastoja zastarevanja, jer nema dokaza da je protiv učinioca krivičnog dela iz člana 124. KZ SRJ preduzeta neka procesna radnja radi krivičnog gonjenja, te je potraživanje tužioca zastarelo; da se zastarelost krivičnog gonjenja , suprotno navodima žalbe , ne ceni prema zakonu koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, nego prema najpovoljnijem zakonu za učinioca, pa su neosnovani navodi žalbe da je rok zastarelosti za ovo krivično delo 25 godina od izvršenja dela; da je najblaži zakon predviđao kaznu zatvora od 3-15 godina, a kako je članom 103. stav 1. tač. 3. ZKP propisano da je rok zastarelosti za ovo krivično delo 15 godina, to je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja; da je u ovom slučaju predmet spora nematerijalna šteta u vidu duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, pretrpljenih fizičkih bolova, straha i naruženost i, te kasnije posledice eventualno izvršenog krivičnog dela ne utiču na zastoj i prekid zastarevanja krivičnog gonjenja jer nematerijalna šteta nije elemenat bića krivičnog dela oružane pobune, usled čega se rok zastarelosti krivičnog gonjenja vezuje za vreme izvršenja krivičnog dela a ne trenutak kada je tužilac trpeo duševne bolove, pa je pravilno odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev primenom člana 360. stav 1. ZOO, jer je protekom rokova zastarelosti prestalo i pravo zahtevati ispunjenje obaveze ; da za zastarelost potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom nije od uticaja momenat saznanja za konačan oblik štete, jer je reč o roku zastarelosti čijim protekom oštećeni gubi pravo na potraživanje štete; da su stoga neosnovani žalbeni navodi da je prvostepeni sud propustio da naloži veštacima da se izjasne kada su posledice ranjavanja kod tužioca primile konačan oblik, jer rok i završetak lečenja ne prekidaju rok zastarelosti za krivično gonjenje, pa su bez osnova i navodi ž albe da iz nalaza veštaka proizlazi da je lečenje tužioca nastavljeno i nakon podnošenja tužbe.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Članom 35. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave. Članom 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuti pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (član 200. stav 1.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.).

Osnovnim Krivičnim zakonom („Službeni list SFRJ“, br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 i 54/90 i „Službeni list SRJ“, br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 i 61/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 39/03) bilo je propisano: da ko učestvuje u oružanoj pobuni koja je upravljena na ugrožavanje ustavnog uređenja ili bezbednosti SRJ, kazniće se zatvorom najmanje pet godina, dok će se organizator ili kolovođa pobune, kazniti zatvorom najmanje sedam godina (član 124.); da ako u ovom zakonu nije drukčije određeno, krivično gonjenje se ne može preduzeti kad protekne petnaest godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći zatvor preko deset godina (član 95. stav 1. tačka 2)).

5. Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak trajao šest godina i pet meseci, što predstavlja nerazumno dugo trajanje parničnog postupka kako po stavovima ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava, koje se ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Po oceni Suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je odlučio nakon skoro četiri godine od podnošenja tužbe.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora nesumnjivo bio od materijalnog značaja za podnosioca, a ispitujući njegovo ponašanje, Sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužem trajanju postupka, a takođe je imao i legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio složen i da tokom postupka nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koja je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 46011/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8889/07), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Imajući u vidu navode podnosioca kojima osporava presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1774/12 od 28. februara 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da se podnosilac, pre svega, žali na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda, odnosno na zaključak suda da je njegovo potraživanje naknade prouzrokovane štete prema tuženoj zastarelo.

Ustavni sud, najpre, i u ovoj odluci ukazuje da nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u predmetnom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, što bi ukazalo na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud, takođe, ukazuje da je na sednici Građanskog odeljenja održanoj 27. decembra 1999. godine, Vrhovni sud Srbije usvojio pravno shvatanje koje se odnosi na „zastarelost potraživanja naknade ratne štete“ koje glasi: “Šteta prouzrokovana pripadnicima bivše JNA (pogibija, ranjavanje), u oružanim sukobima sa paravojnim formacijama bivših republika SFRJ do dana njihovog međunarodnog priznanja od strane Generalne skupštine OUN – 22. maja 1992. godine, prouzrokovana je krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. KZ Jugoslavije, pa njeno potraživanje zastareva u roku od 15 godina propisanom za zastarelost krivičnog gonjenja za to delo (član 377. stav 1. ZOO)“. (''Bilten Vrhovnog suda Srbije ", broj 3/2008). Navedeno pravno shvatanje najvišeg suda se odnosi na konkretni slučaj jer je šteta podnosiocu ustavne žalbe prouzrokovana kao pripadniku bivše JNA u oružanim sukobima sa paravojnim formacijama Republike Hrvatske do 22. maja 1992. godine.

Ustavni sud konstatuje da je u ovom ustavnosudskom predmetu drugostepeni sud dao ustavnopravno prihvatljivo tuma čenje materijalnog prava, kada je ocenio da se u konkretnom slučaju rok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete ceni u smislu člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, prema kome kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Dakle, radi se o objektivnom roku zastarelosti potraživanja, koji počinje teći od momenta nastanka štete, dok sam momenat saznanja za štetu i obim štete u roku zastarelosti od 15 godina nema uticaja na zastarelost potraživanja. U osporenoj presudi je zauzet stav da je, polazeći od toga da je podnosiocu pričinjena šteta 9. maja 1992. godine, kao posledica izvršenja krivičnog dela oružane pobune, zastarelost krivičnog gonjenja nastupila 9. maja 2007. godine, kada je došlo i do zastarelosti tužiočevog potraživanja za naknadu nematerijalne štete.

Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi je na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložen stav suda a što u potpunosti prihvata i ovaj sud, da je šteta, koju je podnosilac pretrpeo ranjavanjem, prouzrokovana krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. tada važećeg KZJ i da potraživanje tako prouzrokovane štete po članu 377. stav 1. ZOO zastareva u roku od 15 godina predviđenom za zastarelost krivičnog gonjenja za navedeno krivično delo, te kako je tužba podneta po proteku roka iz člana 377. stav 1. ZOO, potraživanje je zastarelo, a zastarelošću potraživanja je prestalo pravo podnosioca da zahteva novčanu naknadu nematerijalne štete.

Po oceni Ustavnog suda, Apelacioni sud je u osporenoj presudi za svoj stav dao jasne, precizne i logične razloge, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Ustavni sud nije našao bilo šta što bi ukazalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje.

Na osnovu iznetog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1774/12 od 28. februara 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke, prvi deo.

8. U pogledu navoda podnosioca o povredi prava na jednaku sudsku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac nije dostavio bilo kakve dokaze da je Apelacioni sud u Beogradu u istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke u odnosu na ovde osporenu presudu, a što je osnovni uslov da bi se o povredi navedenog ustavnog prava moglo odlučivati.

U vezi istaknute povrede prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da je ovim pravom, pored ostalog, garantovano pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete prouzrokovane nezakonitim ili nepravilnim radom državnog organa. Stoga, po oceni Ustavnog suda, prilikom pozivanja na povredu ovog ustavnog prava i odlučivanje nadležnog suda, prethodno mora biti utvrđen nezakonit ili nepravilan rad državnog organa. Kako u konkretnom slučaju osporenom presudom nije utvrđen nezakonit ili nepravilan rad državnog organa, niti je Ustavni sud prilikom ocene pravičnosti postupka u kome je doneta osporena presuda utvrdio povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi da ceni navode o povredi prava iz člana 35. stav 2. Ustava.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u drugom delu tačke 3. izreke odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1774/12 od 28. februara 2014. godine, saglasno člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje.

9. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja presuda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti