Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao 21 godinu. Utvrđen je pretežan doprinos prvostepenog suda odugovlačenju, te je podnosiocu dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.600 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. P . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. oktobra 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. P . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 7688/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. P . iz Beograda je , 21. maja 2012. godine , preko punomoćnika E . J, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 7688/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je postupak u sporu iz radnog odnosa do podnošenja ustavne žalbe trajao preko 17 godina; da je jedino sporno bilo pitanje zakonitosti odluke tuženog o premeštaju podnosioca na drugo radno mesto; da se podnosilac redovno prituživao na neažurno postupanje prvostepenog suda, ali bez uspeha.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i podnosiocu prizna pravo na naknadu materijalne štete u visini troškova koje je imao za vođenje parnice, kao i pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000.000 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog neopravdano dugog trajanja postupka.

Ustavni sud ukazuje da je ovaj predmet, saglasno odredbi člana 8a Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11 i 101/13), bio ustupljen Apelacionom sudu u Beogradu, kao sudu nadležnom da odlučuje povodom zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. Apelacioni sud u Beogradu je dopisom R4. 2 74/14 od 20. marta 2015. godine predmet vratio Ustavnom sudu, navodeći da je osporeni parnični postupak pravnosnažno okončan.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovn og sud a u Beogradu P1. 7688/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 19. septembra 1995. godine, u svojstvu tužioca, podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Savezne Republike Jugoslavije – Savezna uprava za kontrolu letenja, radi poništaja rešenja o raspoređivanju na radno mesto van sedišta poslodavca . Predmet je zaveden pod brojem P1. 489/95.

R. S, G. R, S. I, D. B. i S. M, svi iz Beograda, podneli su istog dana, istom sudu i protiv istog tuženog tužbe radi poništaja rešenja o raspoređivanju na radno mesto van sedišta poslodavca. Predmeti po ovim tužbama su zavedeni pod brojevima P1. 481/95, P1. 483/95, P1. 487/95, P1. 485/95 i P1. 491/95.

Navedenim tužbama su osporena prvostepena rešenja o raspoređivanju od 2. avgusta 1995. godine, imajući u vidu da o izjavljenim prigovorima tuženi poslodavac nije odlučio u zakonskom roku. Rešenjem P1. 481/95 od 9. oktobra 1995. godine je izvršeno spajanje postupaka, tako što su postupci u predmetima P1. 481/95, P1. 483/95, P1. 487/95, P1. 485/95, P1. 489/95 i P1. 491/95 spojeni sa postupkom u predmetu P1. 481/95.

Savezno javno pravobranilaštvo (u daljem tekstu: SJP), kao zakonski zastupnik tužene, u odgovoru na tužbu je istaklo da je rešenjima od 22. septembra 1995. godine Savezna uprava za kontrolu letenja (u daljem tekstu: SUKL) odlučila o prigovorima tužilaca. SJP je, po nalogu suda, primerke drugostepenih rešenja dostavilo uz podnesak od 15. marta 1996. godine. Na ročištu održanom 19. aprila 1996. godine, punomoćnik tužilaca je osporio i rešenja doneta povodom prigovora tužilaca, sa kojim preinačenjem se SJP saglasio.

U periodu do prvog presuđenja je zakazano ukupno 17 ročišta za glavnu raspravu, od kojih tri nisu održana. Dva ročišta su odložena zbog nedolaska svedoka B.B, tadašnjeg direktora SUKL, a jedno zbog nedolaska punomoćnika tužilaca, kada je određeno mirovanje postupka. U ovom periodu je izveden dokaz saslušanjem pomenutog svedoka B.B. i svedoka Ž.M, kao i tužioca G. R. u svojstvu parnične stranke. Izvršen je uvid u važeći akt o sistematizaciji radnih mesta u SUKL. Od saslušanja pet svedoka, koje je predložila tužena, sud je odustao, nalazeći da njihovi iskazi nisu od uticaja za pravilo utvrđenje činjeničnog stanja. Tri ročišta su zakazana s ciljem saslušanja pomenutih svedoka, ali zbog činjenice je sud insistirao da oni budu istovremeno prisutni, što se nije dogodilo, usledio je odustanak od izvođenja tih dokaza. Imajući u vidu da su tužioci R . S, G . R, S . I . (koji je u međuvremenu preminuo), D. B . i S . M . nakon spornog raspoređivanja dobili otkaz u SUKL, zbog čega su pokrenuli odgovarajuće parnice, sud je na ročištu održanom 25. maja 2000. godine prekinuo postupak u odnosu na ove tužioce do okončanja navedenih radnih sporova, dok je u odnosu na tužioca Branislava Popovića zaključio glavnu raspravu.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 481/95 od 25. maja 2000. godine je odbijen tužbeni zahtev tužioca B. P. Postupajući po žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je najpre vratio spise prvostepenom sudu radi uručenja obrazloženja žalbe tužilaca SJP, a zatim je rešenjem Gž1. 1174/02 od 18. septembra 2002. godine ukinuo ožalbenu prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak i odlučivanje.

Spisi parničnog predmeta su iz Okružnog suda u Beogradu vraćeni 10. oktobra 2002. godine. Predmet je ponovnom postupku zaveden pod brojem P1. 898/02. Ročište za glavnu raspravu je zakazano za 24. septembar 2003. godine. Kako na ovo ročište nisu pristupile uredno pozvane parnične stranke, sud je odredio mirovanje postupka. Po nastavku postupka, Republičko javno pravobranilaštvo (u daljem tekstu: RJP), kao zakonski zastupnik Republike Srbije, podneskom od 9. marta 2004. godine je obavestilo sud da je krajem decembra 2003. godine registrovana „Agencija za kontrolu letenja Srbije i Crne Gore“ d.o.o. (u daljem tekstu: Agencija) i da ista predstavlja pravnog sledbenika nekadašnje SUKL. Sud je pristupio slanju poziva za glavnu raspravu Agenciji, ne čekajući da tužilac izvrši subjektivno preinačenje tužbe. Agencija je u dva navrata vratila takav poziv, što je bio razlog odlaganja dva ročišta. Podneskom od 24. juna 2004. godine, punomoćnik tužuilaca je izvršio subjektivno preinačenje tužbe zbog nastalih statusnih promena, označavajući kao tužene Republiku Srbiju, Republiku Crnu Goru, Agenciju i državnu zajednicu Srbija i Crna Gora (u daljem tekstu: SCG). Punomoćnik tužilaca je kao razlog za takvo preinačenje naveo da se još uvek ne može sa sigurnošću utvrditi ko je od označenih tuženih pravni sledbenik nekadašnje SUKL.

Sud je naredno ročište zakazao tek za 22. novembar 2005. godine. U međuvremenu su se svi tuženi podnescima izjasnili o svojoj pasivnoj legitimaciji, a Agencija se izričito usprotivila subjektivnom preinačenju tužbe. Na navedenom ročištu, sud je na predlog tužioca odredio zastoj postupka do rešavanja spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije (pitanje pravnog sledbeništva SUKL). Podneskom od 28. aprila 2006. godine punomoćnik tužioca je obavestio sud da je Vrhovni sud Srbije odbio pomenuti zahtev za rešavanje spornog pravnog pitanja, te da je prestao razlog zastoja postupka. Podneskom od 5. decembra 2006. godine je predložio da se zbog nastalih statusnih promena prekine postupak u odnosu na tužene Republiku Crnu Goru i državnu zajednicu Srbija i Crna Gora.

Sud nije zakazivao glavnu raspravu sve do 26. novembra 2008. godine, a van ročišta nije odlučio ni o jednom od navedenih procesnih predloga. Agencija je konstantno u tom periodu dostavljala obrazložene podneske, koje je sud uredno slao svim strankama u postupku, pa i Vrhovnom državnom tužiocu Crne Gore, i to diplomatskim putem.

Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 30. novembra 2009. godine. Sud je u tom periodu prekinuo postupak u odnosu na tužene Republiku Crnu Goru i SCG i saslušao je tužioca u svojstvu parnične stranke.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 898/02 od 30. novembra 2009. godine je usvojen tužbeni zahtev tužioca u odnosu na (preostale) tužene Republiku Srbiju i Agenciju. Podneskom od 19. januara 2010. godine, Agencija je zatražila donošenje dopunskog rešenja, kojim bi se odlučilo o njenom protivljenju subjketivnom preinačenju tužbe. Prvi osnovni sud u Beogradu, koji je 1. januara 2010. godine preuzeo nadležnost Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, doneo je dopunsko rešenje P1. 7688/10 od 10. maja 2010. godine, kojim se ne prihvata subjektivno preinačenje tužbe u odnosu na Agenciju i tužilac obavezuje da Agenciji naknadi parnične troškove.

Postupajući po žalbi tužene Republike Srbije izjavljenoj protiv presude, žalbi tužioca izjavljenoj protiv dopunskog rešenja i žalbi Agencije izjavljenoj protiv odluke o troškovima sadržanoj u dopunskom rešenju, Apelacioni sud u Beogradu je u tri navrata vraćao spise parničnog predmeta radi ispravke izreke prvostepene presude (dva puta) i izreke dopunskog rešenja (jednom).

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4841/12 od 12. septembra 2012. godine su odbijene žalbe tužioca i tužene Republike Srbije, te su presuda i dopunsko rešenje u celini potvrđeni, dok je usvajanjem žalbe Agencije ukinuta odluka o troškovima postupka sadržana u dopunskom rešenju i predmet je u tom delu vraćen na ponovno odlučivanje.

Rešenjem P1. 898/02 od 22. oktobra 2012. godine je odlučeno o troškovima postupka. Agencija je 22. novembra 2012. godine izjavila žalbu protiv tog rešenja. Viši sud u Beogradu je najpre rešenjem od 3. aprila 2014. godine vratio predmet prvostepenom sudu radi ispravke ožalbenog rešenja (pogrešno označen poslovni broj predmeta), a zatim je rešenjem Gž1. 429/14 od 21. oktobra 2015. godine ukinuo ožalbeno rešenje i naložio ponovno odlučivanje o troškovima postupka. Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P1. 7688/10 od 24. decembra 2015. godine obavezao tužioca da Agenciji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 147.000 dinara. Ovo rešenje je protekom roka za žalbu postalo pravnosnažno, što je Prvi osnovni sud u Beogradu konstatovao klauzulom od 2. februara 2016. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripada ju u postupku .

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 19. septembra 1995. godine , podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan 2. februara 2016. godine, kada je rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu o troškovima parničnog postupka P1. 7688/10 od 24. decembra 2015. godine postalo pravnosnažno.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao 21 godin u, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, dvadeset jednogodišnje trajanje predmetnog postupka, koji ima karakter hitnog postupka, ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Ustavni sud smatra da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, imajući pri tom u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije značajno doprineo prekomernoj dužini trajanja parnice, ne može oceniti razumnim to što je postupak trajao 21 godin u, te da se ovako dugo trajanje postupka može pripisati neefikasnom i neažurnom postupanju prvostepenog suda. Činjenice da je za sve vreme trajanja postupka pred prvostepenim sudom izveden dokaz saslušanjem dva svedoka i dvojice tužilaca u svojstvu parnične stranke, da je Četvrti opštinski sud u Beogradu, nakon ukidanja prvobitne prvostepene presude, glavnu raspravu zakazao posle više od godinu dana, a nakon prestanka razloga za zastoj postupka posle dve i po godine, da o subjektivnom preinačenju tužbe nije odlučio do zaključenja glavne rasprave, da je Apelacioni sud u Beogradu u žalbenom postupku tri puta vraćao predmet radi ispravke očiglednih omaški u izrekama donetih odluka, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da prvostepeni sud u ovom sporu nije postupa o u skladu sa načelom efikasnosti . Doprinos podnosioca dužini trajanja postupka, po mišljenju Ustavnog suda, ogleda se u tome što je zbog njegovog propusta sud u dva navrata određivao mirovanje postupka, na koji način je njegovo trajanje produženo za oko jednu godinu.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u tačk i 1. izreke.

6. Krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi oca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1. 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpe o podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka , utvrđeni doprinos podnosioca, kao i činjenicu da je nakon donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4841/12 od 12. septembra 2012. godine prestala da postoji bila kakva neizvesnost za ishod postupka (ostalo je da se odluči o troškovima postupka jednog tuženog) , te smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za utvrđenu povredu prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

7. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a koji je opredeljen u visini troškova postupka kojima je podnosilac bi o izložen vođenjem predmetne parnice, Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom se podnosilac nalazio u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Finansijske posledice, u vidu nastalih troškova postupka, podnosi lac bi ima o i u slučaju da je konkretan postupak okončan u okviru standarda razumnog roka. Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete, u visini troškova parničnog postupka, nije spojiv za svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku (videti, pored drugih, Odluku Už- 5164/2013 od 29. oktobra 201 5. godine). Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredaba člana 89. st . 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti