Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na jednaku zaštitu prava, a u preostalom delu je odbacio. Nije utvrđeno različito postupanje sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, što je uslov za povredu tog prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V . Č. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba V. Č. izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1857/10 od 8. juna 2011. godine zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. Č. iz B. je 30. septembra 2011. godine, preko punomoćnika B. T. i V. J, advokata iz N. S, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1857/10 od 8. juna 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, kao i prava iz člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da mu je u predmetnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku imajući u vidu da je članom 435. Zakona o parničnom postupku predviđena hitnost u rešavanju parnica iz radnih odnosa, dok je u konkretnom slučaju podnosilac 3. avgusta 2007. godine podneo tužbu, a osporena presuda je doneta 8. juna 2011. godine, dakle postupak je trajao četiri godine; da je obrazloženje osporene presude nerazumljivo, da nisu navedeni razlozi o bitnim činjenicama, i da revizijski sud nije cenio sve navode iz izjavljene revizije iako su oni bili detaljni i potkrepljeni dokazima, odnosno da je osporena presuda doneta bez brižljive i savesne ocene revizijskih navoda, čime su bitno povređena pravila postupka; da mu je na taj način osporenom presudom povređeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava jer revizija u konkretnom slučaju nije bila delotvorni pravni lek; da je Vrhovni sud Srbije presudom Rev II. 1506/09 od 11. novembra 2009. godine, drugačije odlučio iako se radilo o istom tuženom i istom činjeničnom stanju, a o čemu je pri donošenju osporene presude, Vrhovni kasacioni sud bio upoznat, jer je podnosilac u izjavljenoj reviziji priložio navedenu presudu Vrhovnog suda Srbije, te mu je zbog različitog odlučivanja revizijskog suda povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu zbog povrede označenih ustavnih prava i poništi osporenu revizijsku presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 3. avgusta 2007. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv tuženog, svog poslodavca „P. – m.“, a.d. iz P, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 852/07 od 4. aprila 2008. godine, u stavu prvom izreke, poništeno je rešenje tuženog broj 21-5/07-SR od 23. maja 2007. godine; u stavu drugom izreke, obavezan je tuženi da tužioca vrati na radno mesto na radne poslove koje je obavljao pre donošenja rešenja koje je poništeno u stavu prvom izreke, ili na drugo radno mesto, koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i radnom iskustvu; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 33.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 199/10 od 3. februara 2010. godine, u stavu prvom izreke, preinačena je ožalbena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 852/07 od 4. februara 2008. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se poništi rešenje tuženog broj 21-5/07-SR od 23. maja 2007. godine i obaveže tuženi da tužioca vrati na radno mesto na poslove koje je obavljao pre donošenja rešenja ili na drugo radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i radnom iskustvu; u stavu drugom izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 45.000,00 dinara.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1857/10 od 8. juna 2011. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 199/10 od 3. februara 2010. godine.

U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac bio zaposlen kod tuženog i obavljao je poslove bravar-monter u odeljenju montaža, prema ugovoru o radu od 12. septembra 2005. godine; da je tuženi 8. maja 2007. godine upozorio tužioca na postojanje razloga za otkaz i u upozorenju je navedeno da je tužilac radeći u aprilu mesecu propustio da upiše svoju prisutnost u odgovarajuću dokumentaciju, zatim da je 5. maja 2007. godine (subota koja je po odluci tuženog proglašena za radni dan) neopravdano izostao sa posla; da se na ovo upozorenje tužilac nije posebno izjasnio, a na okolnost svog izostanka sa posla 5. maja 2007. godine dostavio je izveštaj lekara specijaliste službe hitne medicinske pomoći u kome je navedeno da je zbog bolesti brata izostao sa posla; da su u nižestepenim presudama bliže navedeni dani u kojima je tužilac neuredno evidentirao svoju prisutnost na poslu; da je prema poentažnom listu zaposlenih za mesec april 2007. godine, a u vezi obračuna zarade, kod imena tužioca navedeno da je 13. aprila 2007. godine radio sedam sati, a u koloni bez naknade zarade naveden je jedan neopravdan izostanak i jedna nedisciplina, kašnjenje na posao; da je u maju 2007. godine, kod datu ma 5. maja 2007. godine naveden neopravdani izostanak, a od 8. aprila do 28. aprila 2007. godine je suspenzija, dok u koloni bez naknade zarade stoji osam neopravdanih izostanaka i osam nedisciplina i kašnjenja na posao; da je kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno stanovište drugostepenog suda da nema uslova za poništaj rešenja tuženog kao nezakonitog; da je članom 15. ugovora o radu zaključenog između parničnih stranaka predviđeno da poslodavac može dati otkaz ugovora o radu ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca (tačka 4.) i ne poštuje radno vreme (tačka 16.); da prema članu 179. stav 1. tačka 3. Zakona o radu , poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na ponašanje zaposlenog , i to ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca; da je ponašanje tužioca takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca jer je učinio identične povrede radnih obaveza – nedolazak na posao i neuredno evidentiranje prisutnosti na poslu.

Ustavni sud je izvršio uvid u priloženu presudu Vrhovnog suda Srbije Rev II. 1506/09 od 11. novembra 2009. godine i utvrdio da je u postupku po tužbi tužioca D. J, protiv istog tuženog, kao u ovom predmetu, radi poništaja rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu, u stavu prvom izreke, preinačena presuda Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3474/08 od 12. avgusta 2009. godine, tako što je odbijena kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 853/07 od 28. marta 2008. godine; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova postupka po reviziji isplati 12.000,00 dinara.

U obrazloženju presude je navedeno: da je ugovorom o radu koji je tužilac zaključio sa tuženim izostanak sa posla sankcionisan posebnom odredbom ugovora o radu (član 15. tačka 13.), kojom je propisano da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako ne dolazi na posao pet dana uzastopno, odnosno sedam radnih dana u prekidima u toku tri meseca; da imajući u vidu navedenu odredbu ugovora, te činjenicu da je tužilac neopravdano izostao sa posla jedan radni dan, pogrešan je zaključak drugostepenog suda da je nastupio zakonski osnov za otkaz ugovora o radu zbog nepoštovanja radne discipline (član 179. stav 3. Zakona); da je stoga prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je spornu odluku tuženog poništio i obavezao ga da tužioca vrati na rad.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 36. Ustava utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.), te da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05) propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na ponašanje zaposlenog i to ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca (član 179. stav 1. tačka 3.)

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovim pravom, kroz jednako odlučivanje suda u istim činjeničnim i pravnim situacijama, obezbeđuje pravna sigurnost učesnika u postupku. Dakle, prethodni uslov koji mora postojati da bi Ustavni sud mogao ceniti postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava jeste različito postupanje sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Uvidom u presudu Vrhovnog suda Srbije Rev II. 1506/09 od 11. novembra 2009. godine koja je dostavljena uz ustavnu žalbu kao dokaz kojim se potkrepljuju tvrdnje podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud je konstatovao da je u tom slučaju parnični postupak vođen od strane tužioca protiv istog tuženog, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu tuženog. Međutim, Ustavni sud je našao da u navedenom slučaju i dostavljenoj presudi nije postojala ista činjenična i pravna situacija kao u predmetu podnosioca ustavne žalbe, odnosno da nije postojalo različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije. Naime, uvidom u dostavljenu presudu Vrhovnog suda Srbije Rev II. 1506/09 od 11. novembra 2009. godine, Ustavni sud je utvrdio da činjenično stanje nije identično kao u revizijskoj presudi osporenoj ustavnom žalbom, imajući u vidu da je u tom predmetu utvrđeno da je tužilac neopravdano izostao sa posla jedan radni dan, te da ne postoji zakonski uslov za otkaz ugovora o radu zbog nepoštovanja radne discipline u smislu člana 179. stav 3. Zakona o radu. U slučaju podnosioca ustavne žalbe je utvrđeno drugačije činjenično stanje, odnosno osam neopravdanih izostanaka sa posla i osam kašnjenja na posao.

Uzimajući u obzir navedeno Ustavni sud ukazuje da je uslov koji mora postojati da bi Ustavni sud mogao ceniti postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava – različito postupanje sudova najviše instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, odnosno da se prvo mora utvrditi identičnost činjeničnog i pravnog stanja u predmetima, a zatim utvrditi i različito postupanje nadležnih sudova. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da u slučaju za koji podnosilac tvrdi da je dokaz povrede prava na jednaku zaštitu prava u odlučivanju po reviziji, postoje neki elementi koji mogu ukazati na postojanje slične činjenične i pravne situacije, kao što su stranke u navedenim parničnim postupcima, priroda potraživanja tužioca, i sudovi koji su postupali. Međutim, po oceni Ustavnog suda, a na osnovu poređenja činjenične i pravne situacije nije ispunjen navedeni prethodni uslov neophodan za utvrđenje povrede označenog ustavnog prava.

Na osnovu navedenog, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovane tvrdnje podnosioca ustavne žalbe o različitom postupanju nadležnih sudova u odlučivanju po reviziji, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, i odlučio kao u izreci.

6. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1857/10 od 8. juna 2011. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo, traži da postupa kao instancioni sud i da još jednom, nakon revizijskog suda oceni osnovanost njegovog tužbenog zahteva. Naime, iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povredu označenog ustavnog prava podnosilac ustavne žalbe obrazlaže, pre svega, pogrešno utvrđenim činjeničnim stanjem, pogrešnom primenom materijalnog prava, kao i neprihvatanjem određenih dokaza.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava ili ocene valjanosti dokaza. Ustavni sud takođe konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi ne može ocenjivati prihvatanje ili neprihvatanje dokaza od strane suda, osim ako dokazi nisu cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu. Stoga Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitr erne primene materijalnog prava.

Razmatrajući navode podnosioca da je obrazloženje osporene presude nejasno, protivrečno i zasnovano na proizvoljnom i netačnom činjeničnom stanju, Ustavni sud napominje, da u okviru prava na pravično suđenje postoji obaveza sudova da, između ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom predmetu, ali istovremeno imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali.

Dakle, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije naveo razloge koji bi, po oceni Ustavnog suda, ukazivali na to da je revizijski sud osporenu presudu doneo bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno i procesno pravo, te zloupotrebljavajući dokaze na štetu podnosioca u smislu prava na pravično suđenje. Ovo stoga što je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, na ustavnopravno prihvatljiv način utvrđeno da je podnosilac izvršio povredu radne obaveze predviđenu ugovorom o radu, odnosno da je njegovo ponašanje koje je na nedvosmislen način utvrđeno takvo da ne može da nastavi dalji rad, čime su se stekli uslovi za otkaz ugovora o radu u smislu člana 179. stav 1. tačka 3. Zakona o radu.

Ustavni sud je stoga ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenom revizijskom presudom povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je u predmetnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosiocu to pravo nije povređeno, imajući u vidu da je parnični postupak pred tri sudske instance trajao ukupno tri godine i deset meseci, što ne predstavlja nerazumno trajanje postupka, kako po praksi Ustavnog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. U vezi navoda podnosioca o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da podnosiocu nije povređeno ni ovo ustavno pravo, jer su u toku postupka podnosiocu bila na raspolaganju sva zakonom propisana pravna sredstva koja je i koristio.

U pogledu navoda o povredi prava iz člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud ukazuje da se ova prava sadržinski ne razlikuju od člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, te je navode o povredi tih prava cenio u odnosu na ustavne odredbe .

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, odlučivši kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti