Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko jedanaest godina. Odgovornost za prekomerno trajanje postupka pripisuje se prvostepenom sudu zbog dugotrajnog vođenja postupka i perioda neaktivnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Goran P. Ilić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. M . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održ anoj 24. novembra 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 28548/13 (ranije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 63367/10 i Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 5629/03) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. M . iz Beograda je , 13. avgusta 2013. godine, preko punomoćnika I . S, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 63367/10, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7077/11 od 15. maja 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je 25. decembra 2003. godine podnela tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu radi utvrđenja bračne tekovine; da je presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 63367/10 od 3. marta 2011. godine odbijen tužbeni zahtev, a osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7077/11 od 15. maja 2013. godine potvrđena je prvostepena presuda u prvom stavu izreke dok je u drugom i trećem stavu izreke prvostepena presuda ukinuta i predmet je u ukinutom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje; da postupak i dalje nije okončan ni posle skoro deset godina, te joj je zbog dužine trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Predložila je da Ustavni sud utvrdi da su joj u predmetnom postupku povređena označena ustavna prava. Zahtevala je naknadu štete i naknadu troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe. Predmet je dobio broj Už-6574/2013.

Rešenjem Ustavnog suda Už-6574/2013 od 14. aprila 2016. godine odbačena je ustavna žalba podnositeljke izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7077/11 od 15. maja 2013. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno: da imajući u vidu da se obrazloženje osporene presude zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog prava, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke kojima se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7077/11 od 15. maja 2013. godine osporava u delu kojim je pravosnažno odlučeno o spornim pitanjima, ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje ; da je stoga Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

U skladu sa odredbom člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), Apelacionom sudu u Beogradu je ustupljen na dalju nadležnost predmet Už-6574/2013 u kome je istaknut zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji nije okončan.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem R4g 775/14 od 10. oktobra 2014. godine predmet Už-6574/2013 ustupio Ustavnom sudu kao nadležnom za odlučivanje. Zatim je u Ustavnom sudu predmet zaveden pod brojem Už-4478/2016.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 28548/13 (ranije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 63367/10), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 25. decembra 2003. godine podnela tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv bivšeg supruga M. M. i njegovih roditelja G. M. i A. M, radi utvrđenja. Predmet je dobio broj P. 5629/03.

Pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu bilo je održano deset ročišta, na kojima su više puta saslušane parnične stranke, saslušan je veći broj svedoka, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, pribavljeni su izveštaji o ličnim primanjima tuženih, dok četiri ročišta nije bilo održano i to: jedno zbog nedolaska pozvanog svedoka, dva zbog procesnih nedostataka, a jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Uvidom u spise predmeta je utvrđeno da pred prvostepenim sudom nijedno ročište nije bilo zakazano u periodu od 19. oktobra 2009. do 9. juna 2010. godine.

Tužbeni zahtev je preciziran 9. juna 2005. i 26. oktobra 2010. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 63367/10 od 3. marta 2011. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je tužilja, po osnovu sticanja u zajedničkom domaćinstvu i zajedničke izgradnje sa tuženima vanknjižni suvlasnik sa udelom od ¼ idealnih delova konkretne porodične stambene zgrade, opisane u izreci, sagrađene na kat. parc. br. 773/6 KO Zemun IV, te da su tuženi dužni da priznaju i trpe da tužilja ovo svoje pravo uknjiži u zemljišne i druge javne knjige, kao i da joj po osnovu njenog suvlasničkog udela od ¼ idealnih delova predaju navedenu nepokretnost u sudržavinu; u stavu drugom izreke , odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je tužilja po osnovu sticanja u braku sa tuženim M. M. suvlasnik sa udelom od ½ pokretnih stvari navedenih u izreci prvostepene presude, što su tuženi dužni priznati i trpeti, te da se tuženi obavežu da tužilji po osnovu njenog suvlasničkog udela ½ idealnih delova predaju u sudržavinu navedene stvari; u stavu trećem izreke tužilja je obavezana da tuženima solidarno na ime naknade troškova parničkog postupka isplati iznos od 227.200,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7077/11 od 15. maja 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 63367/10 od 3. marta 2011. godine, u prvom stavu izreke; u stavu drugom izreke ukinuta je prvostepena presuda u drugom i trećem stavu izreke i u ukinutom delu predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je u nadležnosti Treć eg osnovn og sud a u Beogradu gde se vodio pod brojem P. 28548/13. Pred tim sudom su bila održana dva ročišta, dok jedno ročište nije bilo održano iz procesnih razloga. Na održanim ročištima su saslušane parnične stranke i izvršen je uvid u celokupne spise predmeta.

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 28548/13 od 3. jula 2014. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tuženi zahtev i utvrđeno je da je tužilja po osnovu sticanja u braku sa tuženim M. M. suvlasnik sa udelom od ½ idealnih delova na taksativno određenim pokretnim stvarima označenim u izreci što su tuženi dužni priznati i trpeti te su tuženi obavezani da tužilji po osnovu njenog suvlasničkog udela od ½ idealnih delova, navedene stvari predaju u sudržavinu; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje u delu kojim je tražila da se utvrdi da je po osnovu sticanja u braku sa tuženim M. M. suvlasnik sa udelom od ½ idealnih delova na određenim pokretnim stvarima označenim u izreci; u stavu trećem izreke je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6579/14 od 17. aprila 2015. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženih i potvrđena je presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 28548/13 od 3. jula 2014. godine u stavu prvom izreke; u stavu drugom izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke; u stavu trećem izreke odbijene su kao neosnovane žalbe tužilje i tuženih i potvrđeno je rešenje o troškovima parničnog postupka iz stava trećeg izreke prvostepene presude.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajamčenih prava na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe pozvala, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.): da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe, i Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2. ); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen tri godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku ceo period, od dana podnošenja tužbe – 25. decembra 2003. godine, pa do pravnosnažnog okončanja predmetnog parničnog postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se osporeni parnični postupak okončao u što kraćem roku i da bi se o tužbi podnositeljke odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, za trajanje parničnog postupka od 11 godina i tri meseca nema opravdanja, te navedena dužina postupka predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovoga Suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je prvu meritornu odluku doneo nakon sedam godina i tri meseca od podnete tužbe i u navedenom periodu taj sud je imao period potpune neaktivnosti u trajanju od osam meseci kada nije zakazao nijedno ročište (od 19. oktobra 2009. do 9. juna 2010. godine). Međutim, ostali postupajući sudovi su redovno postupali i odlučivali. Tako je prvi žalbeni postupak trajao dve godine, ponovni provostepeni postupak je trajao godinu dana a drugi žalbeni postupak je trajao nepunih godinu dana.

Po oceni Ustavnog suda, predmet spora je za podnositeljku nesumljivo bio od materijalnog značaja i podnositeljka je imala legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da podnositeljka nije doprinela dužem trajanju predmetne parnice, imajući u vidu da je prisustvovala svim ročištima i pri tome nije zloupotrebljavala svoja procesna ovlašćenja.

Ustavni sud nalazi da ni određena činjenična ni pravna složenost predmeta spora koja se odnosila na izvođenje većeg broja dokaza radi razjašnjenja spornih činjeničnih i spornih pravnih pitanja ne mogu opravdati prekomerno trajanje parničnog postupka od preko 11 godina.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 28548/13 (ranije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 63367/10 i Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 5629/03), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored drugih, u Odluci Už-633/11 od 18. maja 2013. godine (videti na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti