Odbijanje ustavne žalbe u predmetu ratnog zločina protiv ratnih zarobljenika

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu Stanka Vujanovića osuđenog za ratni zločin. Nije utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, prava na nepristrasan sud, niti posebnih prava okrivljenog, uzimajući u obzir izuzetnu složenost predmeta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stanka Vujanovića, na izdržavanju kazne zatvora u Kazneno -popravnom zavodu Sremska Mitrovica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. januara 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Stanka Vujanovića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž1 Po2 1/2010 od 23. juna 2010. godine i presude Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine K.V. 4/2006 od 12. marta 2009. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1, kao i posebnih prava okrivljenog iz člana 33. st. 1. i 5. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stanko Vujanović, na izdržavanju kazne zatvora u Kazneno-popravnom zavodu Sremska Mitrovica, preko punomoćnika Đorđa Dozeta, advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu 15. oktobra 2010. godine ustavnu žalbu, a 30. marta 2011. godine dopunu ustavne žalbe protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava zajemčenih odredbama čl. 32. i 33. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo da je osporenim presudama osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 20 godina, zbog krivičnog dela ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144. u vezi člana 22. KZ SRJ. Smatra da mu je pravo iz člana 32. Ustava povređeno time što je krivični postupak trajao sedam godina, pri čemu se podnosilac sve vreme nalazio u pritvoru. Tvrdi da je optužnica podignuta bez valjanih dokaza, pa se faktička istraga sprovodila na glavnom pretresu, čime mu je povređeno pravo iz člana 33. stav 1. Ustava, jer do konačnog preciziranja optužnice nije znao koje delo mu se stavlja na teret. Podnosilac dalje analizira osnovanost dodeljivanja statusa svedoka saradnika, dokazujući da jedan od dvojice svedoka saradnika ne govori istinu, zbog čega je neodrživo da obojica imaju ovaj status, čime mu je povređeno pravo na pravično suđenje. Takođe, podnosilac ističe da je sudija koji je bio predsednik postupajućeg veća prilikom dodeljivanja statusa svedoka saradnika bio i predsednik veća koje je odlučivalo o žalbi protiv prvostepene presude, pa okrivljenom nije sudio nezavisan, nepristrasan i zakonito sastavljen sud, čime je povređeno podnosiočevo pravo iz člana 32. stav 1. Ustava. Dalje se navodi da je u ovom predmetu presuda već ukidana, pa je drugostepeni sud imao obavezu propisanu odredbom člana 377. stav 1. ZKP da održi glavni pretres tim više što je okrivljeni u žalbi protiv prvostepene presude predložio izvođenje dokaza koji opovrgavaju iskaze svedoka saradnika saslušanih u prvostepenom postupku, pa kako je veće drugostepenog suda odbilo da otvori glavni pretres i izvede predložene dokaze, već je odluku donelo u sednici veća, povređeno je podnosiočevo pravo na odbranu iz člana 33. stav 5. Ustava. Na kraju, podnosilac ističe da se presuda ne može zasnivati samo na iskazima svedoka saradnika, kao što je ovde slučaj, zbog čega presude smatra „pravno neodrživim“. Predloženo je da se utvrdi povreda označenih ustavnih prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe i uvidom u osporene presude, utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje:

Okružni sud u Beogradu – Veće za ratne zločine doneo je 12. marta 2009. godine osporenu presudu K.V. 4/2006, kojom je, pored ostalih, Stanko Vujanović osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 20 godina zbog krivičnog dela ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144. KZ SRJ, u vezi člana 22. KZ SRJ, izvršenog u periodu od 20. do 21. novembra 1991. godine, na poljoprivrednom dobru „Ovčara“ u Vukovaru, vršenjem ubistava, telesnim povređivanjem i nečovečnim postupanjem na način kojim se vređa ljudsko dostojanstvo, pri čemu je lišeno života najmanje 200 ratnih zarobljenika, od kojih je 193 lica identifikovano.

Odlučujući o žalbi branioca optuženog i drugih, izjavljenoj protiv prvostepene presude, Apelacioni sud u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine doneo je 23. juna 2010. godine osporenu presudu Kž1 Po2 1/2010 kojom je, u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, prvostepenu presudu potvrdio.

4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbe člana 33. Ustava, između ostalog, utvrđuju: da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega (stav 1.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (stav 5.).

Članom 40. stav 5. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 i 20/09) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je da sudija ili sudija-porotnik ne može vršiti sudijske dužnosti ako je u istom krivičnom predmetu vršio istražne radnje, ili je učestvovao u postupku kao tužilac, branilac, zakonski zastupnik ili punomoćnik oštećenog, odnosno tužioca, ili je ispitan kao svedok ili kao veštak.

Odredbom člana 341. stav 1. ZKP propisano je da, ako tužilac u toku glavnog pretresa oceni da izvedeni dokazi ukazuju da se izmenilo činjenično stanje izneseno u optužnici, on može na glavnom pretresu usmeno izmeniti optužnicu, a može predložiti da se glavni pretres prekine radi pripremanja nove optužnice.

Član 376. ZKP propisuje da drugostepeni sud donosi odluku u sednici veća ili na osnovu održanog pretresa, a da li će održati pretres, odlučuje veće drugostepenog suda.

Odredbe člana 377. ZKP, pored ostalog, propisuju: da će se pretres pred drugostepenim sudom održati samo ako je potrebno da se zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja izvedu novi dokazi ili ponove već ranije izvedeni dokazi i ako postoje opravdani razlozi da se predmet ne vrati prvostepenom sudu na ponovni glavni pretres (stav 1.); da se, izuzetno od stava 1. ovog člana pretres pred drugostepenim sudom mora održati ako je u istom krivičnom predmetu presuda jednom bila ukinuta (stav 5.).

Odredba člana 144. Krivičnog zakona SRJ ("Službeni list SFRJ", br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90, 54/90 i "Službeni list SRJ", br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 i 61/01 i "Službeni glasnik RS", broj 39/03), koji se primenjivao do 1. januara 2006. godine, propisivala je da će se, ko kršeći pravila međunarodnog prava naredi da se prema ratnim zarobljenicima vrše ubistva, mučenja, nečovečna postupanja, biološki, medicinski ili drugi naučni eksperimenti, uzimanje tkiva ili organa radi transplantacije, nanošenje velikih patnji ili povreda telesnog integriteta ili zdravlja, prisiljavanja na vršenje službe u oružanim snagama neprijatelja, ili lišavanje prava na pravilno i nepristrasno suđenje, ili ko izvrši neko od navedenih dela, kazniti zatvorom najmanje pet godina ili zatvorom od dvadeset godina.

Odredba člana 22. ovog zakona je propisivala da će se, ako više lica, učestvovanjem u radnji izvršenja ili na drugi način, zajednički učine krivično delo, svako od njih kazniti kaznom propisanom za to delo.

5. Ustavni sud ukazuje da je u nizu donetih odluka dao tumačenje prava zaštićenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 33. Ustava i zauzeo stav o kriterijumima na osnovu kojih se utvrđuje da li povrede navedenih prava postoje ili ne, pa su u ovom ustavnosudskom predmetu, u postupku ocene, primenjeni već zauzeti stavovi.

6. Podnosilac ističe da mu je pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava povređeno time što je krivični postupak protiv njega trajao sedam godina.

Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, a radi utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumnosti dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnot Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, kada je na snagu stupio Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem pravnosnažne odluke, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka. Prema navodima ustavne žalbe, osporeni krivični postupak je, do donošenja pravnosnažne presude, trajao sedam godina.

Imajući u vidu da se, prema već utvrđenoj sudskoj praksi Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, razumna dužina trajanja krivičnog postupka ne ocenjuje isključivo prema dužini trajanja samog postupka, već da ona zavisi i od drugih činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnog suda i značaj predmeta raspravljanja za podnosioca, ovi se činioci moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Ispitujući navedene kriterijume radi utvrđivanja eventualne povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je u ovom predmetu bilo vrlo složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja su zahtevala posebno obiman i dugotrajan dokazni postupak. Zadatak krivičnog suda je u konkretnom postupku bio da potpuno i pravilno utvrdi činjenično stanje kod optuženja za ratni zločin protiv ratnih zarobljenika izvršenog vršenjem ubistava, telesnim povređivanjem i nečovečnim postupanjem na način kojim se vređa ljudsko dostojanstvo, pri čemu je lišeno života najmanje 200 ratnih zarobljenika, od kojih je 193 lica identifikovano. Pri tome se mora imati u vidu i: da je optuženo 18 lica, koje je bilo potrebno saslušati na veliki broj okolnosti; da je bilo potrebno saslušati desetine svedoka i oštećenih; da se veliki broj njih nalazi van teritorije Republike Srbije, uglavnom u Hrvatskoj, te da su nedostupni državnim organima Republike Srbije, pa je većina njihovih iskaza pribavljena putem video konferencijskog linka; da je bilo potrebno pribaviti veliki broj pisanih dokaza, kako od domaćih, tako i od stranih organa i organizacija; da je bilo potrebno pribaviti niz izveštaja, uključujući i izveštaj Biroa za alkohol, duvan, vatreno oružje i eksploziv Ministarstva pravde SAD; da je bilo potrebno izvršiti niz veštačenja, kao i saslušati veštake na okolnosti iz njihovih izveštaja. Sve navedeno se mora sagledati u svetlu činjenice da se radi o krivičnom delu pri čijem izvršenju je lišeno života najmanje 200 lica.

S obzirom na složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je u ovom postupku bilo potrebno utvrditi i razjasniti, dinamiku kojom je sud zakazivao glavni pretres, kao i ostale radnje koje su sudovi u postupku preduzimali, uz konstataciju da su prvostepene presude u ovom postupku dva puta ukidane i vraćane na ponovni postupak, Ustavni sud je ocenio da se u konkretnom slučaju ne može govoriti o neažurnosti postupajućih sudova, odnosno o tome da su sudovi nepotrebno odugovlačili postupak i tolerisali zloupotrebu prava lica koja u njemu učestvuju.

Sledstveno navedenom, Ustavni sud je utvrdio da, u konkretnom slučaju, podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

7. Ustavnom žalbom se, pored ostalog, ističe da je sudija koji je bio predsednik veća koje je odlučivalo o dodeljivanju statusa dvojici svedoka saradnika u osporenom krivičnom postupku, bio predsednik veća koje je odlučivalo o žalbi protiv prvostepene presude, pa podnosilac ustavne žalbe smatra da mu nije sudio nezavisan, nepristrasan i zakonito sastavljen sud, čime je povređeno njegovo pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Iako podnosilac ustavne žalbe nije pružio dokaze da je isti sudija postupao kao predsednik veća drugostepenog suda, kao i prilikom dodeljivanja statusa svedoka saradnika, imajući u vidu da je odredbom člana 40. stav 5. ZKP propisano da sudija ili sudija-porotnik ne može vršiti sudijske dužnosti ako je u istom krivičnom predmetu vršio istražne radnje, ili je učestvovao u postupku kao tužilac, branilac, zakonski zastupnik ili punomoćnik oštećenog, odnosno tužioca, ili je ispitan kao svedok ili kao veštak, Ustavni sud smatra da se zabrana propisana ovom odredbom ZKP ne odnosi na konkretnu situaciju. Naime, predsednik veća drugostepenog suda nije u istom predmetu vršio istražne radnje, nije učestvovao u postupku kao tužilac, branilac, zakonski zastupnik ili punomoćnik oštećenog, odnosno tužioca, niti je ispitan kao svedok ili kao veštak, već je bio predsednik veća prilikom odluke o proceduralnom pitanju kao što je dodeljivanje statusa svedoka saradnika.

Stoga su, po oceni Ustavnog suda, neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

8. Povredu prava iz člana 33. stav 1. Ustava podnosilac argumentuje tvrdeći da je optužnica podignuta bez valjanih dokaza, da se faktička istraga sprovodila na glavnom pretresu, pa do konačnog preciziranja optužnice nije znao koje delo mu se stavlja na teret.

Analizom postupanja nadležnog tužilaštva, Ustavni sud je utvrdio da je u odnosu na podnosioca ustavne žalbe optužnica Tužilaštva za ratne zločine Republike Srbije Ktrz. 3/03 od 4. decembra 2003. godine, kojom je podnosilac ustavne žalbe optužen za izvršenje krivičnog dela ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144. KZ SRJ, u vezi člana 22. KZ SRJ, ostala nepromenjena sve do konačnog presuđenja. Činjenica je da je Tužilaštvo u više navrata preciziralo i menjalo optužni akt, na šta je ovlašćeno odredbom člana 341. stav 1. ZKP. Međutim, to je činjeno isključivo radi spajanja više optužnih akata u jedan, odnosno radi jednovremenog suđenja svim okrivljenima, i na taj način nije dirano u pravnu kvalifikaciju krivičnog dela koje je podnosiocu ustavne žalbe stavljeno na teret.

Stoga, navode podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava zajemčenog odredbom člana 33. stav 1. Ustava, Ustavni sud smatra neosnovanim.

9. Prema navodima ustavne žalbe, podnosiocu je pred drugostepenim sudom povređeno pravo na odbranu iz člana 33. stav 5. Ustava, time što Apelacioni sud u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine nije održao glavni pretres, iako ga na to obavezuje odredba člana 377. stav 5. ZKP.

Prema shvatanju Ustavnog suda, odredba stava 5. člana 377. ZKP ne znači da se pretres pred drugostepenim sudom mora održati uvek kada je u istom krivičnom predmetu presuda jednom bila ukinuta. Ova odredba se mora sagledati u logičkoj i pravnoj vezi sa odredbom stava 1. ovog člana, kao i sa odredbama člana 376. ZKP. Naime, po oceni Ustavnog suda, drugostepeni sud je obavezan da održi pretres kada odlučuje o žalbi protiv prvostepene presude, ako je u istom krivičnom predmetu presuda jednom bila ukinuta, samo ukoliko je potrebno da se zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja izvedu novi dokazi ili ponove već ranije izvedeni dokazi, odnosno da se otkloni uočena apsolutno bitna povreda odredaba krivičnog postupka, kako se ponovnim ukidanjem presude i vraćanjem predmeta prvostepenom sudu radi održavanja glavnog pretresa ne bi suvišno odugovlačilo sa presuđenjem krivične stvari. Ukoliko drugostepeni sud smatra da je činjenično stanje pravilno i potpuno utvrđeno, pa nema potrebe za izvođenjem novih dokaza, niti za ponavljanjem već izvedenih dokaza, a ne postoje ni drugi razlozi da se predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni glavni pretres, po stavu Ustavnog suda, bez obzira što je u istom krivičnom predmetu presuda jednom bila ukinuta, nema obaveze tog suda da odluku donese na osnovu održanog pretresa, već to može učiniti u sednici žalbenog veća.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud smatra da su neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da mu je odbijanjem Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine da u konkretnom slučaju otvori glavni pretres i izvede naknadno predložene dokaze, povređeno pravo na odbranu iz člana 33. stav 5. Ustava.

10. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu u kome se ističe povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku i povreda posebnih prava okrivljenog iz člana 32. stav 1. i člana 33. st. 1. i 5. Ustava.

11. Podnosilac je u ustavnoj žalbi analizirao iskaze svedoka saradnika, dokazujući da jedan od dvojice svedoka saradnika ne govori istinu, zbog čega smatra da je neodrživo da obojica imaju ovaj status, izvodeći time zaključak da činjenično stanje nije pravilno i potpuno utvrđeno, čime mu je povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud i u ovom konkretnom slučaju ukazuje na to da o osnovanosti pokretanja krivičnog postupka protiv nekog lica i o postojanju krivičnog dela i njegove krivice odlučuje isključivo nadležni sud, kao što je samo taj sud ovlašćen da izvede i oceni sve potrebne dokaze i utvrdi činjenično stanje. Ustavni sud nije nadležan da, umesto i nakon nadležnih sudova, ocenjuje izvedene dokaze i odlučuje o neizvedenim dokazima u krivičnom postupku, da odlučuje o optužbi protiv podnosioca ustavne žalbe, da utvrđuje činjenično stanje, kao ni da ocenjuje zakonitost sudskih odluka koje su osporene ustavnom žalbom. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da formalno pozivanje na povredu određenog Ustavom zajemčenog prava ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dozvoljenim pravnim sredstvom.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nenadležnosti.

12. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1, člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe u predmetu ratnog zločina protiv ratnih zarobljenika

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti