Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Krivični postupak, pokrenut zbog smrti na radnom mestu, trajao je preko deset godina, što predstavlja kršenje Ustavom garantovanog prava. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M . i S . S, oboje iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. jula 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M . i S. S . i utvrđuje da je u krivičnom postupku u predmetu K. 427/14 koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu (ranije u predmetu K. 8957/10 Prvog osnovnog suda u Beogradu) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M. i S . S, oboje iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu, 11. maja 201 2. godine, preko punomoćnika M. M , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u krivičnom postupku u predmetu K. 427/14 koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu (ranije u predmetu K. 8957/10 Prvog osnovnog suda u Beogradu) . Ustavna žalba bila je zavedena pod brojem Už-3863/2012.

Podnosioci u ustavnoj žalbi navod e ,,da su doživeli gubitak oca koji je poginuo na radnom mestu, da je inspekcija rada podnela krivičnu prijavu protiv odgovornih lica zbog osnovane sumnje da su kao saizvršioci počinili krivično delo teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 194. stav 4. Krivičnog zakonika u vezi krivičnog dela nepropisno i nepravilno izvođenje građevinskih radova iz člana 190. stav 2. u vezi stava 1. KZ, ali osporeni postupak koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 8957/10 traje skoro punih osam godina, jer su ročišta za glavni pretres odlagana a nova zakazivana u velikim vremenskim razmacima, neka čak i od po šest meseci ".

Predložili su da se usvoji ustavna žalba, utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u predmetu K. 8957/10 Prvog osnovnog suda u Beogradu, kao i da se svakom od podnosilaca isplati iznos od po 800.000 dinara.

Predmet po ustavnoj žalbi je u skladu sa odredbama člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova (,,Službeni glasnik RS" broj 101/13), ustupljen 26. maja 2014. godine na dalju nadležnost Apelacionom sudu u Beogradu, koji je Ustavnom sudu predmet vratio 17. novembra 2014. godine , nakon čega je predmet dobio novi broj Už-4481/2016.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta K. 427/14 Trećeg osnovnog suda u Beogradu (ranije predmeta K. 8957/10 Prvog osnovnog suda u Beogradu), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Četvrto opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu je podnelo zahtev za sprovođenje istrage Kt. 1243/04 od 24. avgusta 2004. godine protiv okrivljenih M.T. i B.M, zbog osnovane sumnje da su kao saizvršioci izvršili krivično delo teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 194. stav 4. u vezi krivičnog dela nepropisno i nepravilno izvođenje građevinskih radova iz člana 190. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika Republike Srbije, koji je 27. avgusta 2004. godine primljen u Četvrt om opštinsk om sud u u Beogradu .

Četvrti opštinski sud je 4. oktobra 2004. godine započeo saslušanje okrivljenog B.M, koje je nastavio 1. decembra 2004. godine, saslušao i okrivljenog M.T, nakon čega je doneo rešenje o sprovođenju istrage.

Dana 12. januara 2005. godine saslušana su tri svedoka i oštećena R.M, koja je tom prilikom istakla imovinsko-pravni zahtev.

Četvrto opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu je podnelo optužnicu Kt. 1243/04 od 5. jula 2005. godine protiv okrivljenih M.T. i B.M zbog osnovane sumnje da su kao saizvršioci izvršili krivično delo teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 194. stav 4. u vezi krivičnog dela nepropisno i nepravilno izvođenje građevinskih radova iz člana 190. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika Republike Srbije, koja je 7. jula 2005. godine primljena u Četvrt om opštinsk om sud u u Beogradu.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je glavni pretres zakazao 13 puta, i to:

- tokom 2006. godine četiri puta – jednom održan (10. maja) i tri puta neodržan (4. aprila, 26. septembra i 28. decembra);

- tokom 2007. godine tri puta – jednom održan (27. juna) i dva puta neodržan (6. marta i 20. novembra);

- tokom 2008. godine tri puta – jednom održan (16. juna) i dva puta neodržan (4. marta i 24. novembra );

- tokom 2009. godine tri puta – jednom održan (4. decembra) i dva puta neodržan (10. marta i 8. septembra);

Dakle, glavni pretres u označenom periodu nije održan devet puta, i to: jedanput zbog postupanja u pritvorskom predmetu, jedanput zbog sprečenosti predsednika veća, jedanput zbog nedolaska branioca okrivljenih i punomoćnika oštećene, jedanput zbog nedolaska punomoćnika oštećene usled bolesti, jedanput usled obustave rada zaposlenih u sudu, jedanput usled nedolaska postupajućeg zamenika tužioca , jedanput jer spisi predmeta nisu vraćeni od strane Gradskog zavoda za veštačenja, jedanput zbog nedolaska svedoka J.Š. i jedanput zbog nedolaska okrivljenog B.M .

Od januara 2010. godine formirana je nova mreže sudova, te je predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu K. 973/05 postao predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 8957/10, a došlo je i do promene predsednika veća. Prvi osnovni sud u Beogradu je do donošenja prve prvostepene presude K. 8957/10 od 4. septembra 2012. godine) glavni pretres zakazao 17 puta, i to:

- tokom 2010. godine tri puta – dva puta održan (16. aprila i 30. avgusta) i jedanput neodržan (10. decembra);

- tokom 2011. godine devet puta – tri puta održan ( 2. februara, 22. marta i 6. jula) i šest puta n eodržan (18. marta, 28. marta, 14. septembra, 10. oktobra, 16. novembra i 22. decembra);

- tokom 2012. godine pet puta – jed nom održan (4. septembra) i četiri puta neodržan (20. februara, 28. marta, 4. maja i 4. juna).

Dakle, glavni pretres u označenom periodu nije održan 11 puta, i to: šest puta zbog nedolaska branio ca okrivljenih i sudskog veštaka, jedanput jer je sudski veštak tražio dodatni rok za dopunu veštačenja , jedanput jer je punomoćnik oštećenih tražio dodatan rok da se izjasni o imovinsko-pravnom zahtevu, jedanput zbog nedolaska okrivljenog B.M, i dva puta zbog sprečenosti predsednika veća.

Navedena presuda ukinuta je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 3889/13 od 26. februara 2014. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Predmet je 16. maja 2014. godine ustupljen na nadležnost Trećem osnovnom sudu u Beogradu, pred kojim je dobio broj K. 427/14.

U ponovnom postupku, nakon ukidanja prve prvostepene presude, a do donošenja druge prvostepene presude K. 427/14 od 21. aprila 2015. godine, Treći osnovni sud u Beogradu je glavni pretres zakazao deset puta, i to:

- tokom 2014. godine pet puta – jedanput je održan (3. septembra) i četiri puta nije održan (23. septembra, 15. oktobra, 5. novembra i 3. decembra);

- tokom 2015. godine pet puta – dva puta je održan (19. februara i 21. aprila) i tri puta nije održan (9. januara, 23. januara i 19. marta).

Pri tome, glavni pretres dva puta nije održan zbog nedolaska prvookrivljenog, njegovog branioca i sudskog veštaka, dva puta zbog nedolaska punomoćnika oštećenih i jedanput jer tužilac nije nakon razmatranja vratio spise sudu.

Na pretresu održanom 21. aprila 2015. godine Treći osnovni sud u Beogradu je doneo i objavio presudu K. 427/14, koja je 19. maja 2015. godine postala pravnosnažna i izvršna.

Tokom trajanja krivičnog postupka dva puta su promenjeni predsednici sudećeg veća.

4. Ispitujući da li je ustavna žalba dopuštena ratione personae, Ustavni sud je pošao od svoje dosadašnje prakse, kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava i konstatovao da se prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku u krivičnim postupcima, pre svega, garantuju optuženom licu, jer se u tom postupku odlučuje o optužbama koje se stavljaju na teret okrivljenom, a ne o pravima i obavezama drugih učesnika u postupku. Stoga, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni oštećeni, nemaju ni Ustavom, niti zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak i da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija.

Iz navedenog sledi da je u odnosu na označena lica ustavna žalba ratione personae nedopuštena i kada je reč o isticanju povrede prava na suđenje u razumnom roku, pošto je ovo pravo samo jedan od elemenata prava na pravično suđenje. Međutim, od ovog pravila postoj i izuzetak. I majući u vidu činjenicu da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinsko-pravni zahtev i da se o njemu odluči, to se navedena lica mogu pozvati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na građanska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Boris Stojanovski protiv bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, predstavka broj 41916/04, od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, odnosno od trenutka kada su u tom postupku istakli imovinsko-pravni zahtev.

U konkretnom slučaju, podnosioci ustavne žalbe osporava ju trajanje krivičnog postupka u kome su imali svojstvo oštećen ih kao tuži laca. Ustavni sud je uvidom u spise Trećeg osnovnog suda u Beogradu K. 427/14 (ranije predmeta K. 8957/10 Prvog osnovnog suda u Beogradu) utvrdio da su podnosioci 22. marta 2011. godine istakli imovinsko-pravni zahtev u krivičnom postupku čije trajanje osporavaju, iako u dopuni ustavne žalbe od 10. decembra 2012. godine navode da su to učinili 22. marta 2012. godine.

Na osnovu prethodno iznetog, Ustavni sud je ocenio da su podnosi oci ustavne žalbe aktivno legitimisan i za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

5. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog krivičnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak u odnosu na oštećene – podnosioce ustavne žalbe započeo danom isticanja imovinsko-pravnog zahteva, ali je uzeo u obzir da je postupak pre toga trajao jako dugo, od 1. decembra 2004. godine kada je doneto rešenj e o sprovođenj u istrage protiv okrivljenih, pa do okončanja 21. aprila 2015. godine, donošenjem presude Trećeg osnovnog suda u Beogradu K. 427/14. Navedeno, samo po sebi, može ukazati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne može da opravda ovoliko trajanje krivičnog postupka.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Po oceni Suda, podnosioci ustavne žalbe su ima li nesporni interes da se efikasno i u razumnom roku utvrdi da li je smrt nj ihovog oca 6. jula 200 4. godine nastupila usled krivice okrivljenih ili nije, što za njih bez sumnje ima posebnu važnost .

Ocenjujući kriterijum složenosti konkretnog krivičnog predmeta, Ustavni sud je ocenio da su činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da odgovori u osporenom postupku takve prirode da ukazuju na relativnu složenost konkretnog krivičnog predmeta, te da mogu predstavljati opravdani razlog za duže trajanje ovog postupka.

Ustavni sud ističe da je glavni pretres sedam puta odlagan zbog nedolaska brani oca okrivljenih i sudskog veštaka, četiri puta zbog nedolaska okrivljenih, tri puta zbog sprečenosti predsednika veća, jedanput zbog štrajka zaposlenih u pravosuđu , jedanput zbog nepristupanja postupajućeg zamenika javnog tužioca, jedanput zato što postupajući zamenik javnog tužioca nije vratio sudu spise predmeta, jedanput jer spisi predmeta nisu vraćeni od strane Gradskog zavoda za veštačenja, jedanput zbog nedolaska svedoka, jedanput usled obustave rada zaposlenih u sudu, kao i da je tokom vođenja ovog postupka pred prvostepenim sudom promenjeno dva predsednika veća, što je za posledicu imalo to da svaki put glavni pretres počne iznova, usled čega je postupak takođe dodatno prolongiran. Ovakvo postupanje se ni pod kojim uslovima i razlozima ne može smatrati delotvornim, budući da sud ima obavezu da propisno i blagovremeno postupa u predmetima koji su u njegovoj nadležnosti i ima posebnu odgovornost da osigura da do bilo kakvog nepotrebnog kašnjenja ne dođe. Stoga je Ustavni sud ocenio da ni relativna složenost činjeničnih i pravnih pitanja u vezi sa krivičnim delima koja su bila predmet optužbe, u konkretnom slučaju, ne mogu predstavljati prihvatljivo opravdanje za trajanje krivičnog postupka od deset godina i četiri mesec a. Pri ovakvom činjeničnom stanju, Ustavni sud ukazuje da nije potrebno posebno ocenjivati značaj prava o kome se odlučuje za podnosioce, dok je doprinos podnosilaca trajanju postupka uzet u obzir kod utvrđivanja iznosa naknade štete.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe u postupku koji je vođen pred pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 427/14 (ranije u predmetu K. 8957/10 Prvog osnovnog suda u Beogradu) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno, sa jedne strane, dužinu trajanja krivičnog postupka, a sa druge strane, činjenicu da je glavni pretres dva puta odlagan zbog nedolaska punomoćnika oštećenih, ovde podnosilaca ustavne žalbe, dok je jedanput odložen zbog traženja dodatnog roka da se isti izjasni o imovinsko-pravnom zahtevu, što sve predstavlja doprinos samih podnosilaca ukupnoj dužini trajanja predmetnog krivičnog postupka, ceneći takođe i životni standard u državi, kao i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

Ustavni sud smatra da, u konkretnom slučaju, nijedan novčani iznos ne može da bude kompenzacija za gubitak koji su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe, ali nalazi da dosuđeni iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su pretrpeli zbog neažurnog postupanja sudova u osporenom postupku.

7. Sledom svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti