Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog dužine postupka
Kratak pregled
Ustavni sud odbija ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Iako je parnični postupak trajao preko sedam godina, sud je utvrdio da je podnosilac žalbe svojim postupcima, uključujući kašnjenja i neopravdane izostanke, prevashodno doprineo dužini trajanja.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-4482/2012
23.10.2014.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. M . iz P, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. oktobra 2014. godine , doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba N. M . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P3. 2/12 (inicijal no predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4035/06).
O b r a z l o ž e nj e
1. N. M . iz P . je 4. juna 2012. godine, preko punomoćnika P . S, advokata iz B, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na dostojanstvo ličnosti i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 23. i članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P3. 2/12 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4035/06).
Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 6. maja 2006. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog „M.“, d.o.o, izdavača časopisa „S.“, radi naknade nematerijalne štete; da se sada predmet vodi pred Višim sudom u Beogradu pod brojem P3. 2/12 i da postupak traje već šest godina iako je činjenično stanje potpuno utvrđeno; da je nerazumno dugim trajanjem predmetnog postupka koji i dalje nije okončan, podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i pravo na ljudsko dostojanstvo. Zahtevao je i naknadu štete.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS" br. 109/07, 99/11 i 18/13–Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Višeg suda u Beogradu P3. 2/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom sporu:
Podnosilac ustavne žalbe je 10. maja 2006. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu, radi naknade štete, protiv tuženog „M.“, d.o.o. iz B. Podnosilac je 24. septembra 2007. godine uredio tužbu po nalogu suda. Predmet je dobio broj P. 4035/06.
Pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu održano je tri ročišta, dok tri ročišta nije bilo održano, i to: dva na zahtev punomoćnika podnosioca, jedno na zahtev punomoćnika tuženog. Na ročištima je izvršen uvid u spise krivičnog predmeta K-1440/07, saslušane su parnične stranke saslušani su svedoci, izvršeno je veštačenje od strane veštaka medicinske struke – neuropsihijatra.
Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4035/06 od 18. aprila 2008. godine postupak je prekinut do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka koji se kod Opštinskog suda u Prokuplju vodio pod brojem K. 1440/07. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je dana 9. februara 2006. godine privatni tužilac N. M . – tužilac u ovoj parnici, protiv tužene V. N. – lica čiji su intervjui objavljeni od strane tuženog, podneo privatnu tužbu zbog produženog krivičnog dela klevete, a radi izjava datih dnevnom listu „K.“ i „P.“ tokom januara 2006. godine, 18. novembra 2005. i 1. februara 2006. godine; da je presuda tog suda K. 1007/06 od 28. februara 2007. godine po žalbi okrivljene ukinuta rešenjem Okružnog suda u Prokuplju Gž. 483/07 od 21. decembra 2007. godine, tako da je prvostepeni postupak još u toku; da imajući u vidu činjenicu da tužilac svoju tužbu protiv tuženoga zasniva na intervjuu koji je tuženi u okviru dnevnih listova čiji je izdavač objavio sa licem V. N, protiv koje tužilac kod Opštinskog suda u Prokuplju, radi krivičnog dela klevete, vodi krivični postupak, to je ovaj sud našao da je neophodno sačekati pravosnažno okončanje navedenog krivičnog postupka.
Punomoćnik podnosioca je 25. avgusta 2010. godine podneskom tražio nastavak prekinutog parničnog postupka, imajući u vidu da je krivični postupak pravnosnažno okončan presudom Osnovnog suda u Prokuplju K. 493/10 od 12. februara 2010. godine odbijanjem optužbe protiv V. N. usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. Zatim je Viši sud u Beogradu podnescima od 22. septembra 2010. godine i 25. januara 2011. godine tražio od punomoćnika podnosioca da u vezi podneska od 25. avgusta 2010. godine kojim traži nastavak postupka, dostavi sudu presudu Osnovnog suda u Prokuplju K. 493/10 od 12. februara 2010. godine, snabdevenu klauzulom pravnosnažnosti. Punomoćnik podnosioca je tek 1. jula 2011. godine dostavio sudu kopiju pravnosnažne presude K. 493/10.
Zatim je Viši sud u Beogradu nastavio postupak rešenjem P3. 262/10 od 23. decembra 2011. godine i pred tim sudom je održano tri ročišta, na kojima su pročitani spisi predmeta, saslušane su parnične stranke i svedoci, dok četiri ročišta nije bilo održano, i to: dva jer na strani tuženog niko nije došao, jedno zbog nedolaska svedoka, jedno zbog nedolaska tužioca.
Rešenjem Višeg suda u Beogradu P3. 2/12 od 27. decembra 2012. godine određeno je da se tužba u ovoj stvari smatra povučenom. U obrazloženju rešenja je navedeno: da na ročište za glavnu raspravu 27. decembra 2012. godine nije pristupio punomoćnik tužioca a uredno je obavešten, te upozoren na posledice izostanka sa ročišta, a taj izostanak nije opravdao; da je zastupnik tuženog predložio sudu da odredi da se tužba smatra povučenom jer ne želi da raspravlja u odsustvu uredno obaveštenog tužioca; da je članom 87. stav 4. Zakona o informisanju propisano da će se u slučaju izostanka tužioca sa bilo kog ročišta, smatrati da je povukao tužbu.
Punomoćnik podnosioca je 31. decembra 2012. godine podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje, a 11. januara 2013. godine žalbu protiv rešenja P3. 2/12 od 27. decembra 2012. godine kojim se tužba smatra povučenom.
Rešenjem Višeg suda u Beogradu P3. 2/12 od 23. januara 2013. godine odbačen je predlog za vraćanje u pređašnje stanje kao neuredan.
Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3611/13 od 29. maja 2013. godine ukinuto je rešenje Višeg suda u Beogradu P3. 2/12 od 23. januara 2013. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.
U ponovnom postupku, rešenjem Višeg suda u Beogradu P3. 2/12 od 23. jula 2013. godine odbijen je kao neosnovan predlog za vraćanje u pređašnje stanje.
Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6321/13 od 25. septembra 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno je ožalbeno rešenje Višeg suda u Beogradu P3. 2/12 od 23. jula 2013. godine.
4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:
Odredbom člana 23. stav 1. Ustava utvrđeno je da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite.
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).
Odredbom člana 215. stav 1. tačka 1) Zakona propisano je da se prekid postupka može odrediti ako je sud odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju, u kom slučaju će se, saglasno članu 217. stav 2. istog zakona, postupak nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak.
5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen šest meseci, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu – 10. maja 2006. godine, pa do okončanja postupka.
Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe, pa do procesnog okončanja predmetnog postupka proteklo sedam godina i četiri meseca.
Navedeno trajanje postupka moglo bi da ukaže na to da postupak nije okončan u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.
Ispitujući najpre ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je prevashodno on kao tužilac, odnosno njegov punomoćnik svojim postupanjem doprineli produžavanju postupka. Naime, nakon podnošenja tužbe, dva ročišta nisu bila održana na zahtev punomoćnika podnosioca, zatim je sud prekinuo predmetni postupak do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka koji je predstavljao prethodno pitanje u predmetnom parničnom postupku i nakon dve godine i četiri meseca punomoćnik podnosioca je tražio nastavak prekinutog postupka. Postupajući sud je u dva navrata tražio od punomoćnika podnosioca da dostavi pravnosnažnu krivičnu presudu i tek nakon godinu dana tražena presuda je dostavljena. Dalje, postupajući sud je nastavio predmetni postupak, ali jedno ročište nije bilo održano ponovo zbog neprisustvovanja punomoćnika podnosioca. Iz razloga nedolaska podnosioca na to ročište, iako je od strane suda bio upozoren na posledice izostanka, sud je doneo rešenje da se tužba smatra povučenom. Takođe, kao doprinos podnosioca dužini trajanja postupka smatra se i podnošenje neurednog predloga za povraćaj u pređašnje stanje.
Iako bi se u konkretnom slučaju moglo postaviti pitanje da li je postupajući sud preduzeo sve procesne mere da spreči ponašanje podnosioca ustavne žalbe usmereno na neopravdano odugovlačenje parnice, to ipak ne može biti osnov podnosiocu ustavne žalbe da se poziva na povredu ovog prava, pošto je preduslov za pozivanje na povredu Ustavom zajemčenog prava da onaj ko se na povredu poziva sam postupa saglasno propisanim pravilima, posebno u situaciji kada je podnosilac podneo neurednu tužbu koju je zatim uredio nakon godinu dana i četiri meseca, da i pored dva dopisa postupajućeg suda, podnosilac u periodu od od godinu dana nije pružio sudu dokaz da bi predmetni parnični postupak mogao da se nastavi. Takođe, tri ročišta nisu bila održana zbog njegovog neprisustvovanja, a podneo je i neuredan predlog za povraćaj u pređašnje stanje. Prema stavu Suda, stranka koja se poziva na povredu prava na suđenje u razumnom roku dužna je da pokaže ličnu ažurnost u preduzimanju procesnih radnji koje su za nju bitne, te da se uzdrži od onih radnji koje mogu očigledno i direktno dovesti do odugovlačenja postupka.
6. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je našao da podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4035/06, a okončan pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P3. 2/12, nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.
U pogledu navoda podnosioca o povredi ustavnog prava na dostojanstvo ličnosti iz člana 23. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se sadržina navedenog ustavnog prava ne može dovesti u vezi sa navodima ustavne žalbe čija je suština povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog dužine trajanja parničnog postupka koji u vreme podnošenja ustavne žalbe nije bio okončan, te se Ustavni sud nije upuštao u ocenu povrede navedenog ustavnog prava.
7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.