Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio da je u parničnom postupku koji je trajao nepunih 17 godina povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku. Zbog nedelotvornosti prvostepenog suda, podnositeljki, koja je u postupak stupila kao naslednica, dosuđena je naknada nematerijalne štete od 200 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. E. L. iz Jerusalima, Izrael, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. E. L. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Subotici u predmetu P. 10/12 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. E. L. iz Jerusalima, Izrael, podnela je, 6. juna 2013. godine, preko punomoćnika N. K. R, advokata iz Subotice, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Subotici u predmetu P. 10/12.

Podnositeljka ustavne žalbe ističe da je predmetni parnični postupak, u koji je stupila kao tužilja nakon smrti svoje majke, trajao 17 godina, a da u predmetu nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi uticala na dužinu trajanja postupka, pa nalazi da je u konkretnom slučaju povređeno njeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi joj pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede navedenog ustavnog prava.



2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.



3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Višeg suda u Subotici P. 10/12, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja S. E. je 23. maja 1996. godine podnela Opštinskom sudu u Subotici tužbu protiv tuženih Opštine Subotica, Republike Srbije, I.S, B.S, G.R, V.R. i V.V, tražeći da se izvrši brisanje upisa u zemljišne knjige u korist prvotužene na dva stana koji se nalaze u Ulici 10. o. br. 6 u S. i da se utvrdi da su ništavi ugovori o otkupu ovih stanova koji su zaključeni između prvotužene i R.S, odnosno prvotužene i sedmotuženog, kao i da je ništav ugovor o kupoprodaji jednog od tih stanova koji je zaključen između R.S, kao prodavca, i petotuženog i šestotužene, kao kupaca. Predmet je zaveden pod brojem P. 899/96.

Opštinski sud u Subotici je 7. oktobra 1998. godine doneo presudu P. 899/96, kojom je odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužilje.

Okružni sud u Subotici je 17. jula 2000. godine doneo rešenje Gž. 1922/98, kojim je ukinuo ožalbenu prvostepenu presudu i vratio predmet Opštinskom sudu u Subotici na ponovni postupak i odlučivanje. Drugostepeni sud je 8. septembra 2000. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu sa pismenim otpravcima drugostepenog rešenja.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 1591/00, a Opštinski sud u Subotici je zakazao prvo ročište za glavnu raspravu za 27. februar 2002. godine.

Prvotužena–protivtužilja je 9. aprila 2002. godine podnela prvostepenom sudu protivtužbu protiv tužilje–protivtužene, tražeći da se utvrdi da je ona po osnovu derelikcije postala titular prava korišćenja i raspolaganja na navedenim stanovima.

Petotuženi–protivtužilac i šestotužena - protivtužilja su 9. aprila 2002. godine podneli prvostepenom sudu protivtužbu protiv tužilje – protivtužene, tražeći da se utvrdi da su oni postali vlasnici na stanu u Ulici 10. o. br. 6 u S. po osnovu ugovora o kupoprodaji koji su zaključili sa R.S. kao prodavcem.

Tužilja–protivtužena je 18. novembra 2002. preinačila tužbu, dodajući novi zahtev kojim je tražila da joj tuženi naknade materijalnu štetu u visini tržišne vrednosti stanova koji se nalaze Ulici 10. o. br. 6 u S, a na kojima je ona imala pravo svojine.

Opštinski sud u Subotici je 21. decembra 2005. godine doneo presudu P. 1591/00, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužilje-protivtužene; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan protivtužbeni zahtev prvotužene–protivtužilje; u stavu trećem izreke usvojio protivtužbeni zahtev petotuženog–protivtužioca i šestotužene–protivtužilje i utvrdio da su oni postali vlasnici na stanu u Ulici 10. o. br. 6 u S. po osnovu ugovora o kupoprodaji koji su zaključili sa R.S. kao prodavcem; u stavu četvrtom izreke obavezao tužilju–protivtuženu da naknadi troškove parničnog postupka petotuženom–protivtužiocu i šestotuženoj–protivtužilji; u stavu petom izreke obavezao tužilju–protivtuženu da naknadi troškove parničnog postupka sedmotuženom; a u stavu šestom izreke odlučio u pogledu ostalih troškova postupka da svaka stranka snosi svoje troškove parnice. Prvostepena presuda je 24. maja 2006. godine otpravljena parničnim strankama.

Okružni sud u Subotici je 5. novembra 2007. godine doneo presudu Gž. 943/06, kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio žalbu tužilje–protivtužene i utvrdio da je pravno neosnovan upis u zemljišne knjige u korist prvotužene - protivtužilje na dva stana koji se nalaze u Ulici 10. o. br. 6 u S; u stavu drugom izreke ukinuo prvostepenu presudu u delu u kome je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje–protivtužene za naknadu materijalne štete u odnosu na prvotuženu–protivtužilju i drugotuženu, kao i u delu kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka, pa je u tim delovima vratio predmet Opštinskom sudu u Subotici na ponovni postupak i odlučivanje, dok je potvrdio prvostepenu presudu u preostalom delu.

Odlučujući o revizijama tužilje–protivtužene i prvotužene–protivtužilje izjavljenim protiv drugostepene presude, Vrhovni sud Srbije je presudom Rev. 285/08 od 21. maja 2009. godine odbio revizije kao neosnovane.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 1986/07. S. E. L, ovde podnositeljka ustavne žalbe, obavestila je podneskom od 10. septembra 2009. godine prvostepeni sud da je umrla tužilja i da je ona njena ćerka, koja je nasledila celokupnu imovinu tužilje po osnovu testamenta, pa je tražila da kao naslednik preuzme ovu parnicu u svojstvu tužilje.

Opštinski sud u Subotici je 21. septembra 2009. godine doneo rešenje P. 1986/07, kojim je prekinuo parnični postupak zbog smrti tužilje S. E. Prvostepeni sud je rešenjem P. 1986/07 od istog dana naložio S. E. L. da u roku do 15 dana dostavi dokaz o tome da je ona jedina naslednik sada pok. S. E, te da su u slučaju da postoje drugi naslednici oni priznali punovažnost navedenog testamenta.

Postupajući po navedenom nalogu, S. E. L, ovde podnositeljka ustavne žalbe, obavestila je 26. oktobra 2009. godine prvostepeni sud o tome da je jedini dokaz koji ona poseduje izjava sačinjena pred notarom prema kojoj je punovažan navedeni testament.

Osnovni sud u Subotici, koji je preuzeo prvostepenu nadležnost za postupanje u ovom predmetu, doneo je 20. avgusta 2010. godine rešenje P. 5324/2010, kojim je nastavio postupak u ovoj pravnoj stvari.

Osnovni sud u Subotici je 22. septembra 2010. godine doneo rešenje P. 5324/2010, kojim je odredio prekid parničnog postupka do dostavljanja odgovarajućeg rešenja kojim će se odlučiti o tome ko su zakonski naslednici sada pok. S. E.

S. E. L. je 7. marta 2011. godine dostavila Osnovnom sudu u Subotici rešenje kojim je navedeni testament njene pok. majke proglašen punovažnim.

Osnovni sud u Subotici je 29. decembra 2011. godine doneo rešenje P. 5324/2010, kojim je nastavio postupak u ovoj pravnoj stvari.

Prvostepeni sud je 3. aprila 2012. godine doneo rešenje P. 655/2012, kojim se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovom predmetu i odredio da se nakon pravnosnažnosti ovog rešenja predmet ustupi Višem sudu u Subotici, kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

U postupku pred Višim sudom u Subotici, predmet je zaveden pod brojem P. 10/12. Viši sud u Subotici je 26. decembra 2012. godine doneo presudu P. 10/12, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, pa je obavezao tužene Grad S. i Republiku Srbiju da joj na ime naknade materijalne štete solidarno isplate odgovarajući novčani iznos, kao i da joj naknade troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud u Novom Sadu je 10. aprila 2013. godine doneo presudu Gž. 780/13, kojom je preinačio prvostepenu presudu u delu kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka, dok je potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim su obavezani tuženi da naknade tužilji materijalnu štetu.

Pored toga, Ustavni sud je konstatovao da prvostepeni sud u periodima od 15. oktobra 2006. do 27. maja 1998. godine, od 5. maja 2003. do 24. februara 2004. godine i od 24. februara 2004. do 8. marta 2005. godine nije zakazao i održao nijedno ročište za glavnu raspravu.



4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbe člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine i člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, koji su se primenjivali u ovom parničnom postupku, afirmišu načelo efikasnog postupanja suda u parnici. Ostalim odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog momenta primenjivao na predmetni parnični postupak, bilo je propisano: da se postupak prekida, pored ostalog, kad stranka umre (član 214. tačka 1)); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1-5. ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni postupak ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 217. stav 1.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, te da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.).



5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 23. maja 1996. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Subotici i da je predmet pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 780/13 od 10. aprila 2013. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe. S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu da je podnositeljka ustavne žalbe 10. septembra 2009. godine tražila od Opštinskog suda u Subotici da joj prizna status tužilje, ističući da je ona po osnovu testamenta isključivi naslednik sada pok. Simon Edite, te da je podnositeljka 7. marta 2011. godine podnela prvostepenom sudu rešenje kojim je testament njene majke proglašen punovažnim i da je navedeni sud tek 29. decembra 2011. godine doneo rešenje o nastavku postupka. S obzirom na to da je podnositeljka ustavne žalbe stupila u parnični postupak u vreme kada je on trajao više od 15 godina, Ustavni sud je stao na stanovište da se, u konkretnom slučaju, razumna dužina trajanja postupka ima ceniti od momenta podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Subotici. Pri tome, valja napomenuti da je sličan stav zauzeo Evropski sud za ljudska prava u predmetu Fütterer protiv Hrvatske (videti odluku toga suda od 20. decembra 2001. godine).

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj imovinski spor trajao nepunih 17 godina, što bi samo po sebi moglo ukazati na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnositeljku, sedamnaestogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih je u konkretnom slučaju nesporno bilo (više tužbenih zahteva stvarnopravnog i obligacionopravnog karaktera, dve protivtužbe, obiman dokazni postupak itd.), ne može prihvatiti da je razumno da parnični postupak traje 17 godina, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti nadležnih sudova, pre svega Opštinskog suda u Subotici pred kojim se postupak vodio od maja 1996. godine do kraja 2009. godine, kada je Osnovni sud u Subotici preuzeo prvostepenu nadležnost za postupanje u predmetu. Činjenice da je Opštinski sud u Subotici imao tri perioda neaktivnosti u kojima nije održavao ročišta za glavnu raspravu, niti preduzimao druge procesne radnje u cilju blagovremenog okončavanja parnice (od kojih je jedan trajao jednu godinu i sedam meseci), te da je taj sud u ponovnom postupku zakazao prvo ročište za glavnu raspravu nakon jedne godine i šest meseci od dana prijema spisa predmeta sa pismenim otpravcima rešenja Okružnog suda u Subotici Gž. 1922/98 od 17. jula 2000. godine, a da je presudu P. 1591/00 doneo 21. decembra 2005. godine, a otpravio parničnim strankama tek 24. maja 2006. godine, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da navedeni prvostepeni sud u ovom sporu nije postupao u skladu sa načelom efikasnosti, u smislu odredaba člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine, člana 10. i člana 341. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – odluka US) , te je odlučio kao u tački 1. izreke.



6. Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ust avnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu momenat podnošenja dokaza da je podnositeljka ustavne žalbe naslednik sada pok. Simon Edite, te je uzeo u obzir i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.



7. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.