Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro osam godina. Sud je konstatovao duge periode neaktivnosti sudova i dosudio podnosiocu naknadu nematerijalne štete od 700 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Goran P. Ilić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. A. iz I. kod Brusa, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća odr žanoj 17. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. A. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 12124/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3529/07) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. A. iz I. kod Brusa je 30. aprila 2013. godine, preko punomoćnika M. R, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 12124/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3529/07).

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 26. maja 2007. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva odbrane, radi naknade nematerijalne štete; da je presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12124/10 od 22. decembra 2011. godine usvojen tužbeni zahtev; da je tužena izjavila žalbu protiv prvostepene presude i žalbeni postupak se u vreme podnošenja ustavne žalbe i dalje vodi pred Višim sudom u Beogradu u predmetu Gž. 1692/12; da mu je zbog nerazumno dugog trajanja postupka koji nije okončan ni posle šest godina, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Zahtevao je naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe.

Po navedenoj ustavnoj žalbi formiran je predmet Už-3492/2013.

U skladu sa odredbom člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), Apelacionom sudu u Beogradu je ustupljen na dalju nadležnost predmet Už-3492/2013 u kome je istaknut zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji nije okončan.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem R4g. 837/14 od 9. oktobra 2014. godine predmet ustupio Ustavnom sudu na nadležnost. U Ustavnom sudu je vraćeni predmet bio prvo zaveden kao IIR predmet, a zatim pod brojem Už-4482/2016.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12124/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 28. maja 2007. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva odbrane, radi naknade nematerijalne štete. U tužbi je navedeno da tužilac zahteva naknadu nematerijalne štete koju je pretrpeo jer je bio mobilisan u oružanim snagama tadašnje Savezne Republike Jugoslavije tokom NATO agresije na Kosovu u periodu od 7. aprila 1999. do 18. juna 1999. godine i da je u toku boravka na ratištu oboleo od posttraumatskog stresnog poremećaja od koga se i dalje leči. Tužbeni zahtev je preciziran 17. novembra 2011. godine. Predmet je dobio broj P. 3529/07.

Pred prvostepenim sudom bilo je održano pet ročišta, dok tri ročišta nije bilo održano, i to: jedno zbog štrajka administracije u pravosuđu, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno zbog procesnih nedostataka, bez navođenja razloga. Na održanim ročištima saslušane su parnične stranke a tužilac je saslušan u više navrata, izvedeno je veštačenje od strane sudskog veštaka neuropsihijatra i od strane Komisije veštaka neuropsihijatara, saslušani su ovi veštaci i izvršen je uvid u određenu dokumentaciju.

Uvidom u spise je utvrđeno da u periodima od 20. februara 2009. do 6. oktobra 2009. godine i od 8. decembra 2009. do 22. decembra 2011. godine, nije bilo zakazano nijedno ročište.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12124/10 od 22. decembra 2011. godine, u stavu prvom izreke usvojen je tužbeni zahtev, pa je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete i to na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti isplati iznos od 250.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke obavezana je tužena da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 112.300,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, počev od dana presuđenja 22. decembra 2011. godine do konačne isplate.

Tužena je 11. januara 2012. godine izjavila žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Uvidom u spise predmeta je utvrđeno da je nakon podnošenja ustavne žalbe drugostepeni sud odlučio te je presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 1692/12 od 20. februara 2015. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12124/10 od 22. decembra 2011. godine, u stavu prvom i u delu stava drugog izreke kojim je tužena obavezana da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 112.300,00 dinara; u stavu drugom izreke ukinuta je prvostepena presuda u preostalom delu stava drugog izreke kojim je tužena obavezana da tužiocu na dosuđen iznos troškova postupka od 112.300,00 dinara isplati zaostalu zateznu kamatu od dana 22. decembra 2011. godine pa do konačne isplate.

Tužilac je 25. juna 2015. godine tražio ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka i rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 12898/15 od 7. aprila 2016. godine odbačen je kao nedozvoljen predlog tužioca za ponavljanje pravosnažno okončanog postupka.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, trajanje parničnog postupka od sedam godina i devet meseci do njegovog pravnosnažnog okončanja, predstavlja prekomerno trajanje postupka, kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je meritorno odlučio nakon četiri i po godine od podnete tužbe i u tom periodu sud je imao dva perioda potpune neaktivnosti, kada nije bio zakazao nijedno ročište i to prvi period u trajanju od osam meseci (od 20. februara 2009. do 6. oktobra 2009. godine), a drugi period u trajanju od dve godine (od 8. decembra 2009. do 22. decembra 2011. godine), što ukazuje na to da ročišta nisu bila redovno zakazivana. Takođe, odgovornost za nerazumno drugo trajanje postupka snosi i drugostepeni sud pred kojim je žalbeni postupak trajao tri godine.

Po oceni Suda, predmet spora je za podnosioca nesumnjivo bio od materijalnog značaja i podnosilac je imao legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da podnosilac nije doprineo dužem trajanju predmetne parnice, imajući u vidu da je prisustvovao svim ročištima i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja.

Ustavni sud nalazi da ni određena činjenična i pravna složenost predmeta spora koja se odnosila na izvođenje dokaza veštačenjem od strane sudskog veštaka neuropsihijatara kao i Komisije veštaka neuropsihijatara ne može opravdati prekomerno trajanje parničnog postupka od sedam godina i devet meseci.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 12124/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3529/07), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, u Odluci Už-663/11 od 18. maja 2013. godine (videti na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.