Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu D. M. izjavljenu protiv presude Apelacionog suda. Utvrđeno je da je tumačenje propisa o koeficijentu za platu i naknadi za prekovremeni rad od strane redovnih sudova ustavnopravno prihvatljivo.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4483/2015
18.05.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. M . iz Aranđelovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. maja 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. M . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 4543/14 od 12. maja 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D . M . iz Aranđelovca je , 10. jula 2015. godine, preko punomoćnika B . L . V, advokata iz Aranđelovca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 4543/14 od 12. maja 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je osporenom presudom potvrđena prvostepena presuda kojom je odbijen tužbeni zahtev podnosioca za isplatu razlike u zaradi usled zaračunavanja koeficijenta od 10,71 umesto koeficijenta od 13,57 koji je propisan Uredbom o koeficijentima za poslove vozača sanitetskih vozila, a preinačen je usvajajući deo prvostepene presude i odbijen tužbeni zahtev za isplatu neisplaćenog dela naknade za prekovremeni rad, koji je finansijskim veštačenjem utvrđen na iznos od 47.961,59 dinara, sa pripadajućom zakonskom kamatom; da je osporena drugostepena presuda doneta sa obrazloženje m da „tužilac nije dokazao da je uopšte radio prekovremeno“ iako je period trajanja prekovremenog rada podnosiocu određen rešenjem poslodavca od 22. maja 2009. godine u trajanju od četiri dana u mesecu, u formi „rada po pozivu“ koji predstavlja jedan od vidova prekovremenog rada; da član 108. st av 1. tač ka 3. Zakona o radu za sve vidove prekovremenog rada predviđa uvećanje za 26% na osnovicu, a rad po pozivu koji je podnosilac obavljao predstavlja jedan vid prekovremenog rada , koji mu nije isplaćen od strane poslodavca. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Aranđelovcu P1. 170/14, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu protiv tuženog poslodavca Zdravstvenog centra Aranđelovac radi potraživanja iz radnog odnosa.

Presudom Osnovnog suda u Aranđelovcu P1. 170/14 od 8. jula 2014. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade dela zarade koji nije obračunat i isplaćen u skladu sa koeficijentom od 13,57 za poslove i radne zadatke vozača sanitetskog vozila, već je umanjen kroz obračunatu i isplaćenu zaradu prema koeficijentu od 10,71 u periodu od 1. decembra 2011. do 31. januara 2013. godine, isplati iznos od 139.656,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke usvojen je tužbeni zahtev i obavezan je tuženi da tužiocu na ime neisplaćenog dela naknade sa prekovremeni rad u vidu rada po pozivu za period od 25. maja 2009. do 30. septembra 2011. godine isplati iznos od 47.961,59 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke obavezan je tuž ilac da tuženom nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 15.000,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 4543/14 od 12. maja 2005. godine, u stavu prvom izreke odbij ena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Aranđelovcu P1. 170/14 od 8. jula 2014. godine u stavu prvom njene izreke; u stavu drugom izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom njene izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac traž io da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćenog dela naknade za prekovremeni rad u vidu rada po pozivu za period od 25. maja 2009. do 30. septembra 2011. godine isplati iznos od 47.961,59 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom ; u stavu trećem izreke je određeno da rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude ostaje nepromenjeno.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac zaposlen kod tuženog na poslovima vozača sanitetskog vozila sa koeficijentom za obračun i isplatu zarade od 10,71; da je tužbom tražio da se utvrdi da tužiocu pripada zarada obračunata primenom koeficijenta 13,57, smatrajući da mu kao vozaču sa petim stepenom stručne spreme treba priznati ovaj koeficijent ; da je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev kao neosnovan, odlučujući kao u stavu prvom izreke pobijane presude, sa kojim je stavom u potpunosti saglasan i Apelacioni sud; da saglasno zaključenim ugovorima o radu sa tuženim, tužilac obavlja poslove i zadatke radnog mesta vozača sanitetskog vozila voznog parka tuženog sa petim stepenom stručne spreme i priznatim koeficijentom 10,71 koji mu je utvrđen i rešenjem tuženog od 18. marta 2009. godine, u skladu sa kojim se vrši i obračun i isplata zarade; da je, koeficijent od 13,57 propisan za poslove zdravstvene nege koje prema Zakonu o zdravstvenoj zaštiti obavljaju zdravstveni radnici – lica koja imaju završen medicinski, stomatološki, farmaceutski fakultet, završenu školu zdravstvene struke i koja neposredno kao profesiju obavljaju zdravstvenu delatnost i zdravstveni saradnici – lica koja imaju završenu srednju, višu ili visoku školu koja obavljaju određene poslove zdravstvene zaštite u zdravstvenim ustanovama, a uslov za obavljanje poslova vozača sanitetskog vozila nije završena škola zdravstvene struke, niti vozač obavlja neposredno kao profesiju zdravstvenu delatnost, a u opisu njegovih poslova nije, niti može biti pružanje medicinske pomoći, s obzirom na stručnu spremu koju ima; da vozač nije zdravstveni radnik u smislu Zakona o zdravstvenoj zaštiti, pa se pri obračunu plate ne može primeni koeficijen t utvrđen za zdravstvene radnike, te je prvostepeni sud za svoj zaključak da tužilac nema pravo na razliku u isplati zarade primenom koeficijenta od 13,57, dao potpuno jasne razloge; da kada je odlučivano o delu zahteva tužioca kojim je tražio isplatu neisplaćenog dela naknade zarade za prekovremeni rad u vidu rada po pozivu za period od 25. maja 2009. do 30. septembra 2011. godine, prvostepeni sud je utvrdio da je tužiocu ovakav rad bio uveden rešenjem od 25. maja 2009. godine i da je veštačenjem preko sudskog veštaka finansijske struke utvrđeno da tuženi tužiocu nije isplatio za prekovremeni rad u vidu pripravnosti – pasivni sati iznos od 47.961,59 dinara, te je prvostepeni sud u stavu drugom izreke obavezao tuženog da tužiocu utvrđeni iznos plati kao naknadu za prekovremeni rad po pozivu; da se ovakav zaključak prvostepenog suda ne može prihvatiti zato što je veštačenjem utvrđeno postojanje duga tuženog prema tužiocu ne za prekovremeni rad u vidu rada po pozivu, već za prekovremeni rad u vidu pripravnosti, što je potpuno druga vrsta prekovremenog rada; da je odredbom člana 78. Zakona o zdravstvenoj zaštiti propisano da zdravstvena ustanova može uvesti i pripravnost i rad po pozivu ; da je pripravnost poseban oblik prekovremenog rada kod koga zdravstveni radnik ne mora biti prisutan u zdravstvenoj ustanovi, ali mora biti stalno dostupan radi pružanja hitne medicinske pomoći u zdravstvenoj ustanovi ; da je rad po pozivu poseban oblik prekovremenog rada kod koga zdravstveni radnik ne mora biti prisutan u zdravstvenoj ustanovi, ali se mora odazvati na poziv radi pružanja zdravstvene zaštite ; da odluku o uvođenju i obimu pripravnosti i rada po pozivu donosi direktor zdravstvene ustanove i da zdravstveni radnici za oba vida prekovremenosti imaju pravo na uvećanu zaradu u skladu sa zakonom i propisima kojima se uređuje rad; da je prvostepeni sud pogrešno tužiocu dosudio naknadu po osnovu prekovremenog rada u vidu rada po pozivu, jer iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizlazi utvrđenje da je u utuženom periodu tužilac ostvarivao takvu vrstu prekovremenog rada, niti je tužilac ponudio dokaze da je na ovaj način kod tuženog radio, niti je utvrđen broj sati tako ostvarenog rada; da to što je odlukom direktora ovakva vrsta rada uvedena kod tuženog ne znači automatsko ostvarivanje prava na naknadu za ovako obavljeni rad, već se naknada može ostvariti samo u slučaju da je takvog rada doista i bilo (što veštačenjem nije utvrđeno), a u zavisnosti od broja radnih sati provedenih u takvoj vrsti rada; da je na osnovu iznetog, Apelacioni sud zaključio da su osnovani žalbeni navodi tuženog kojima se ukazuje da je pogrešnom primenom materijalnog prava prvostepeni sud utvrđene sate pripravnosti – pasivni sati dosudio tužiocu kao sate rada po pozivu, pri činjenici da nije utvrđeno da je rada po pozivu i bilo.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom i da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa (član 60. st. 1. i 4.).

Odredbama člana 77. Zakona o zdravstvenoj zaštiti („Službeni glasnik RS“, br. 107/05, 72/09, 88/10, 99/10 i 57/11) propisano je: da zdravstvena ustanova može da uvede dežurstvo kao prekovremeni rad, ako organizacijom rada u smenama iz člana 76. ovog zakona, ili preraspodelom radnog vremena nije u mogućnosti da obezbedi zdravstvenu zaštitu (stav 1.); da odluku o uvođenju i obimu dežurstva na nivou zdravstvene ustanove, kao i po zdravstvenom radniku donosi direktor zdravstvene ustanove (stav 5.). Odredbama člana 78. navedenog zakona utvrđeno je: da e pod dežurstvom, u smislu ovog zakona, smatra i pripravnost i rad po pozivu (stav 1.); da je pripravnost poseban oblik prekovremenog rada kod kojeg zdravstveni radnik ne mora biti prisutan u zdravstvenoj ustanovi, ali mora biti stalno dostupan radi pružanja hitne medicinske pomoći u zdravstvenoj ustanovi (stav 3.) da je rad po pozivu poseban oblika prekovremenog rada kod kojeg zdravstveni radnik ne mora biti prisutan u zdravstvenoj ustanovi, ali se mora odazvati na poziv radi pružanja zdravstvene zaštite (stav 4.); da odluku o uvođenju i obimu pripravnosti i rada po pozivu donosi direktor zdravstvene ustanove (stav 5.); da zdravstveni radnici koji obavljaju poslove iz st. 3. i 4. ovog člana imaju pravo na uvećanu zaradu u skladu sa zakonom i propisima kojima se uređuje rad (stav 6.). Odredbama člana 165. navedenog zakona utvrđeno je: da su zdravstveni radnici lica koja imaju završen medicinski, stomatološki, odnosno farmaceutski fakultet, kao i lica sa završenom drugom školom zdravstvene struke, a koja neposredno kao profesiju obavljaju zdravstvenu delatnost u zdravstvenim ustanovama ili privatnoj praksi, pod uslovima propisanim ovim zakonom (stav 1.); da je zdravstveni saradnik lice sa srednjom, višom, odnosno visokom stručnom spremom koje obavlja određene poslove zdravstvene zaštite u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi (stav 2.).

Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 44/10, 91/10 i 8/13) u članu 2. tačka 13. alineja 18, propisan je , za obračun i isplatu plate zaposlenih u zdravstvenoj ustanovi, na poslovima tehničkog održavanja, poslovima pripreme hrane, kuvanja, uspostavljanja telefonskih veza većeg intezitet a, poslovima sanitetskog transporta bolesnika, vozača i slično, koeficijent od 8,98, sa kojim koeficijentom je i vršeno ugovaranje zarade za K V vozače, a za VK V vozača sa koeficijentom od 10,71.

5. U pogledu osporavanja presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 4543/14 od 12. maja 2015. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravičnu naknadu za rad , iz člana 32. stav 1. i člana 60. st. 1. i 4. Ustava , Ustavni sud nalazi da se osporena presuda zasniva na ustavnopravno prihvatljivoj argumentaciji i utemeljenju odredaba Zakona o zdravstvenoj zaštiti i Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama. Ustavni sud nalazi da je potpuno ustavnopravno prihvatljivo stanovište drugostepenog suda dato u obrazloženju svoje odluke kojom je odbijen tužbeni zahtev , a to je da poslovi po dnosioca ne predstavljaju poslove zdravstvene delatnosti, već se radi o pomoćno tehničkim poslovima za koje prema Uredbi o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama ne pripada pravo na koeficijent 13,57 za obračun plate , koji se primenjuje za obračun plate medicinskog osoblja.

Po oceni Suda, ustavnopravno je prihvatljivo stanovište u osporenoj presudi kojom je odbijen tužb eni zahtev za isplatu naknade zarade za prekovremeni rad u vidu rada po pozivu, imajući u vidu da je tokom postupka na nesporan način utvrđeno da ne postoje dokazi da je u spornom periodu podnosilac ostvarivao prekovremeni rad u vidu rada po pozivu, dok je veštačenjem utvrđen dug tuženog prema podnosiocu ne za prekovremeni rad po pozivu, već za prekovremeni rad u vidu pripravnosti, što je druga vrsta prekovremenog rada u smislu člana 78. Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Činjenica da je prekovremeni rad u vidu rada po pozivu uveden kod tuženog ne znači automatsko ostvarivanje prava na naknadu za ovako obavljeni rad, već se naknada može ostvariti samo u slučaju da je takvog rada i bilo, a što u konkret nom slučaju nije utvrđeno, odnosno nije dokazano da je takva vrsta prekovremenog rada ostvarena od strane podnosioca ustavne žalbe.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da je osporena presuda u svemu zasnovana na jasnom, detaljnom i potpuno ustavnopravno prihvatljivom obrazloženju, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacinog suda u Kragujevcu Gž1. 4534/14 od 12. maja 2015. godine odbio kao neosnovanu, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15).

Ustavni sud posebno ističe da nije od značaja pozivanje podnosioca ustavne žalbe na odluku ovoga suda Už-1530/2008 od 21. januara 2010. godine, imajući uvidu da se ne radi o istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

6. Polazeći od navedeno g, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1. i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti