Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 18 godina. Podnositeljkama se dodeljuje naknada nematerijalne štete, uzimajući u obzir i njihov doprinos dužini trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević , dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljiljane Petrović i Julijane Rakić, obe iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljiljane Petrović i Julijane Rakić i utvrđuje da j e u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovniom sudom u Beogradu u predmetu P. 49194/10 (ranije predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1396/05) povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakoj u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljiljana Petrović i Julijana Rakić, obe iz Beograda, podnele su, 18. oktobra 2012. godine, preko Gordane Mihailović, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovniom sudom u Beogradu u predmetu P. 49194/10 (ranije predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1396/05).

Podnositeljke su u ustavnoj žalbi, pored ostalog, nave le: da osporeni parnični postupak traje 16 godina, te da do trenutka podnošenja ustavne žalbe nije pravnosnažno okončan, zbog čega smatraju da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da „podnosioci žalbe nisu imali delotvoran pravni lek da ubrzaju postupak“.

Istakle su zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao i zahtev za naknadu troškova podnošenja ustavne žalbe. Po ustavnoj žalbi formiran je predmet Už- 8052/2012.

Nakon početka primene odredaba člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), kojima je za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan, predviđeno posebno, novo pravno sredstvo, prema kome o učinjenoj povredi prava, pre Ustavnog suda, odlučuje nadležni redovni sud, Ustavni sud je ustavnu žalbu ustupio na nadležnost redovnom sudu.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu R4. G. 514/16 od 25. decembra 2014. godine rešeno je da se ustavna žalba vrati Ustavnom sudu radi donošenja odluke, s obzirom na to da je ustavnom žalbom, pored povrede prava na suđenje u razumnom roku, istaknuta i povreda prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo. Navedeno rešenje dostavljeno je Ustavnom sudu 9. februara 2015. godine. Nakon toga, predmet je u Ustavnom sudu dobio novi broj Už-4484/2016.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnositeljke ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosi laca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nj ihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49194/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

M. R. iz Beograd podneo je 13. maja 1996. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženih Ljiljane Petrović i Julijane Rakić, ovde podnositeljki ustavne žalbe, kojom je tražio poništaj testamenta pokojnog L. R. sačinjenog 8. septembra 1995. godine, kao i da se utvrdi da je on vlasnik tepiha dimenzija 3,5 x 2,5 i trpezarijskog stola sa šest stolica, te da se te stvari izuzmu iz zaostavštine. Tužilac je, između ostalog, istakao u tužbi da je testament pokojnog L. R. ništav, jer u trenutku sačinjavanja testamenta pokojnik nije bio sposoban za rasuđivanje, kao i da testament nije sačinjen u formi propisanoj zakonom.

Prvo ročište za glavnu raspravu u predmetu P. 1668/96 održano je 19. septembra 1996. godine.

Do oktobra 2002. godine od ukupno 28 zakazanih ročišta za glavnu raspravu, sedam ročišta nije održano (jedno zbog promene predsednika veća, jedno zbog nedolaska tuženih, jedno zbog nedolaska drugotužene, dva zbog sprečenosti sudije, po jedno na predlog punomoćnika tuženih odnosno tužioca, a jedno jer su se spisi predmeta nalazili u Trećem opštinskom javnom tužilaštvu, dok za jedno nije naveden razlog neodržavanja). U postupku je, pored ostalog, izveden dokaz grafološkim veštačenjem osporenog testamenta.

Presudom Opštinskog suda P. 1668/96 od 17. juna 2004. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, te je utvrđeno da je pismeni testament pokojnog L. R. ništav. Protiv navedene presude tužene su izjavile žalbu.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 4888/05 od 11. maja 2005. godine ukinuo presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1668/96 od 17. juna 2004. godine i postupak vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku pred Opštinskim sudom predmet je dobio broj P. 1396/05. Do kraja 2009. godine, taj sud je zakazao ukupno 27 ročišta za glavnu raspravu, od kojih nije održano 17 (pet ročišta zbog sprečenosti sudije; dva ročišta zbog nedolaska veštaka; dva ročišta jer je tužilac tražio odlaganje; jedno ročište nije održano jer su punomoćnici tužioca odnosno tuženih tražili odlaganje; jedno ročište zbog protesta zaposlenih u sudu; jedno ročište na predlog punomoćnika tuženih; jedno ročište zbog nedolaska tuženih; jedno ročište jer je izjašnjenje tužioca na nalaz i mišljenje veštaka uručen tuženima i veštaku uoči ročišta, dok za tri ročišta nije naveden razlog neodržavanja). U tom periodu izveden je dokaz veštačenjem preko veštaka medicinske struke.

Nakon 1. januara 2010. godine i formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 49194/10. Prvo ročište pred tim sudom održano je 22. novembra 2010. godine, a potom još tri ročišta, dok četiri ročišta nije održano (jedno na predlog parničnih stranaka, dva zbog sprečenosti sudije i jedno zbog toga što Dom zdravlja „Vračar“ nije dostavio tražene podatke). Izvedeni su dokazi saslušanjem tri svedoka.

Presudom na osnovu priznanja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49194/10 od 8. maja 2013. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezane su tužene da tužiocu nadoknade troškove parničnog postupka. Protiv navedene presude tužene su u delu odluke o troškovima postupka izjavile žalbu.

Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 9278/13 od 21. avgusta 2013. godine ukinuo presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49194/10 od 8. maja 2013. godine u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49194/10 od 10. oktobra 2013. godine obavezane su tužene da tužiocu na ime troškova postupka isplate određeni novčani iznos. Protiv navedenog rešenja parnične stranke su izjavile žalbe.

Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 13190/13 od 13. februara 2014. godine odbio žalbe parničnih stranaka i potvrdio ožalbeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49194/10 od 10. oktobra 2013. godine

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak, po svojoj prirodi predstavlja, jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak trajao skoro 18 godina. Naime, postupak je pokrenut 13. maja 1996. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a okončan je donošenjem rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 13190/13 od 13. februara 2014. godine, kojim je pravnosnažno odlučeno o troškovima postupka.

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosilaca ustavne žalbe kao stran aka u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioc e.

Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koja je parnični sud trebalo da odgovori u predmetnom sporu, bila su složena i zahtevala su sprovođenje obimnijeg dokaznog postupka . Pre svega, prvostepeni sud je u osporenom postupku trebalo da utvrdi da li je osporeni testament bio sačinjen u zakonom propisanoj formi , kao i da li je ostavilac u trenutku sačinjavanja testamenta bio sposoban za rasuđivanje.

Ocenjujući značaj spora za podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da on nije bio od izuzetnog značaja za podnositeljke ustavne žalbe, imajući u vidu da su one 17 godina od podnošenja tužbe priznale tužbeni zahtev tužioca. Ispitujući postupanje podnositeljki u postupku do priznanja tužbenog zahteva, Ustavni sud je utvrdio da su one doprinele dužem trajanju postupka, s obzirom na to da čak šest ročišta u postupku nije održano zbog njihovog nedolaska na ročište, odnosno na njihov predlog.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud nalazi da je dugom trajanju postupka doprinelo neefikasno postupanje Opštinskog suda. Naime, taj sud je od podnošenja tužbe maja 1996. godine do kraja 2009. godine doneo samo jednu meritornu presudu. Pored toga, u navedenom periodu od ukupno 55 zakazanih ročišta nije održano čak 24, što, samo po sebi, svedoči o neažurnosti tog suda.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosi teljkama ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 49194/10 (ranije predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1396/05) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljkama ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakoj u iznosu od po 500 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka , izvestan doprinos podnositeljki dužem trajanju postupka, a naročito činjenicu da su podnositeljke čak 17 godina od početka parničnog postupka priznale tužbeni zahtev. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnositeljke ustavne žalbe pretrpele zbog neefikasnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i postojeću praksu ovog a suda, Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Ispitujući ustavnu žalbu u delu kojim su istaknute povreda prava na jednaku zaštitu prava i pravo na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, a zbog toga što podnositeljke nisu imale „delotvoran pravni lek“ kojim bi ubrzale postupak, Ustavni sud ocenjuje da se navodi podnositeljki ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi ustavnih prava, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pr etpostavke za vođenje postupka, i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je , na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić