Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parnici za naknadu izgubljene dobiti

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi naknade izmakle dobiti, koji je trajao skoro 11 godina. Sud je konstatovao da je prvostepeni sud odgovoran za odugovlačenje i dosudio naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Gordana Ajnšpiler Popović , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalb i M. V . iz M . kod Trbušana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. V . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 258/14 (ranije predmet P rvog opštinskog suda u Beogradu P. 219/06) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. V . iz M . kod Trbušana podneo je Ustavnom sudu, 26. maja 2017. godine, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1563/15 od 10. novembra 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 258/14 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 219/06).

Podnosilac ustavne žalbe je detaljno i hronološki izneo činjenično stanje, tok predmetnog postupka i sadržinu sudskih odluka donetih tokom postupka, između ostalog, navodeći da je spor radi naknade izgubljene dobiti, vođen po tužbi podnosioca protiv Republike Srbije, trajao 11 godina, i to isključivo odgovornošću sudova, bez njegovog doprinosa. Ukazuje da je u osporenoj presudi proizvoljno primenjeno materijalno pravo kada je odbijen njegov tužbeni zahtev, zato što mu je kao autoprevozniku neosnovano oduzet kamion i prikolica po privremenoj meri , koja je predugo trajala, zbog čega je bio onemogućen da stiče zaradu. Zahtevao je da se utvrdi povreda označenih prava, poništi osporena revizijska presuda i da mu se naknadi n ematerijalna štete u iznosu od 3 .000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Višeg suda u Beogradu P. 258/14, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 16. januara 200 6. godine podneo Prvom opštinsko m sud u u Beogradu tužbu radi naknade izmakle dobiti protiv tuženih D.M. iz Trbušana i Republike Srbije (u daljem tekstu: RS) . Predmet je dobio broj P. 219/06.

Prvostepeni postupak je vođen pred Prvim opštinski m sudom u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) , a zatim nakon 2010. godine, pred Višim sudom u Beogradu pod brojem P. 482/10 i P. 258/14.

Pred Opštinskom sudom je bilo zakazano 18 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano pet. Preostalih 13 ročišta nije održano iz sledećih razloga: tužilac je neposredno na ročištu predao dokaz koji je zahtevao izjašnjenje stranaka; zbog nedostatka struje; zbog štrajka; zbog dojave o postavljenoj bombi; zat im, četiri puta zbog sprečenosti postupajućeg sudije i šest puta jer je izostala uredna dostava poziva tuženoj RS. Na održanim ročištima je sa slušan tužilac u svojstvu parnične stranke, kao i dva svedoka, te sprovedeno ekonomsko-finansijsko veštačenje, pribavljeno izjašnjenje sudskog veštaka na primedbe tužene, saslušan veštak i izvršen uvid u određenu dokumentaciju. Tokom ovog dela postupka, tužilac je 18. jula 2006. godine povukao tužbu u odnosu na prvotuženog D.M, a 15. marta 2007. godine je precizirao tužbeni zahtev prema nalazu i mišljenju veštaka.

Pred Višim sudom u Beogradu, do donošenja presude P. 483/10 od 2. februara 2012. godine, bilo je zakazano devet ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano pet. Na održanim ročištima je saslušan tužilac u svojstvu parnične stranke, dva svedoka i veštak, te van ročišta izvršen uvid u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2666/05 i Opštinskog suda u Čačku P. 2937/02 i sačinjene službene beleške , kao i pročitani pisani dokazi.

Postupak u predmetu Opštinskog suda u Čačku P. 2937/92, (kasnije P. 340/01), započet je 23. novembra 1992. godine po tužbi D.M. iz Trbušana protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja prava svojine na kamionu i prikolici, istima kao iz osporene parnice. Rešenjem P. Opštinskog suda u Čačku P. 2937/92 od 7. aprila 1993. godine usvojena je privremena mera da se od tuženog oduzmu kamion i prikolica i na trošak tužioca smeste na čuvanje kod ovlašćeno g prevozničkog preduzeća u roku od 24 sata. Rešenjem Okružnog suda u Čačku Gž. 676/93 od 7. juna 1993. godine je potvrđeno navedeno rešenje o usvojenoj privremenoj meri, a dana 19. maja 1993. godine je sprovedena privremena mera. Spor je pravnosnažno okončan 25. septembra 2002 . godine, presudom Okružnog suda u Čačku Gž. 936/02, koj i je prvostepenu presudu Opštinskog suda u Čačku P. 340/01 od 19. novembra 2001. godine potvrdio u delu odluke o glavnoj stvari, te odbio tužbeni zahtev povodom utvrđenja prava svojine, ali usvojio alternativni, kojim je tuženi, ovde podnosilac obavezan da tužiocu isplati određeni novčani iznos. Drugu parnicu, Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2666/05, je tužilac vodio protiv tužene RS, a radi naknade štete nastale zbog oštećenja na teretnom vozilu i prikolici u vreme dok je privremena mera o oduzimanju bila na snazi i vozila se nalazila na čuvanju na placu MUP-a i placu firme „Kondor komerc“.

Razlozi za neodržavanje preostala četiri ročišta , u delu postupka vođenog p red Višim sudom u Beogradu su bili sledeći: izmena postupajućeg sudije, izostanak uredne dostav e poziva tuženoj, kao i dva puta predloženo odlaganje ročišta od strane tužioca, i to: radi pribavljanja spisa parnice Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2666/05, a zatim radi čekanja ishoda žalbenog postupka u ovoj parnici. Podnosilac ustavne žalbe, tužilac je uspeo sa svojim tužbenim zahtevom u ovoj parnici.

Presudom Višeg suda u Beogradu P. 483/10 od 2. februara 2012. godine usvojen je tužbeni zahtev.

Tužena RS je 16. maja 20 12. godine izjavila žalbu protiv navedene prvostepene presude i rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4598/12 od 2. aprila 2014. godine ukinuta je prvostepena presuda Višeg suda u Beogradu P. 483/10 od 2. februara 2012. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. Spisi predmeta su 25. aprila 2014. godine primljeni u Višem sudu u Beogradu.

U ponovnom prvostepenom postupku, pred Višim sudom u Beogradu , predmet je dobio broj P. 258/14, a nakon dva održana ročišta je zaključena glavna rasprava, te doneta presuda P. 258/14 od 11. septembra 20 14. godine, kojom je ponovo usvojen tužbeni zahtev tužioca.

Odlučujući o žalbi tužene izjavljenoj 15. oktobra 2014. godine, presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6308/14 od 22. aprila 2015. godine je preinačena presuda Višeg suda u Beogradu P. 258/14 od 11. septembra 2014. godine i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade štete u vidu izgubljene zarade zbog nekorišćenja kamiona i prikolice, bliže označenih u izreci, isplati za period od oduzimanja kamiona i prikolice 8. aprila 1993. godine do 31. decembra 2006. godine određene novčane iznose obračunate po godina ma, zajedno sa zakonskom zateznom kamatom. U uvodu prvostepene presude je navedena vrednost spora 17.244.906,00 dinara.

Protiv navedene drugostepene presude tužilac je izjavio reviziju 7. jula 2015. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1563/15 od 10. novembra 2016. godine je odbijena kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6308/14 od 22. aprila 2015. godine. Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je primio osporenu presudu 26. aprila 2017. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac pozva o u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih pr ava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.) . O dredbama novog Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14) propisane su suštinski iste odredbe.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, započet podnošenjem tužbe 16. januara 2006. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a okončan u sve tri sudske instance, donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1563/15 od 10. novembra 2016. godine, koja je uručena punomoćniku tužioca 26. aprila 2017. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak trajao deset godina i deset mesec i.

Navedeno trajanje sudskog postupka ukazuje da nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio srednjeg stepena činjenične i pravne složenosti.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je on svakako, i u moralnom i materijalnom pogledu, ima o legitiman interes da se ovaj spor okonča u razumnom roku. Međutim, ipak je svojim ponašanjem, odnosno ponašanjem njegovog punomoćnika, u izvesnoj manjoj meri doprine o dužini trajanja postupka. Naime, razlozi za neodržavanje tri ročišta su bili na strani podnosioca, i to zbog neposrednog predavanja na ročištu dokaza koji je zahtevao izjašnjenje suprotne strane, odnosno dva predloga da se ne održe ročišta zbog dve parnice vođene povodom istog događaja, ali od kojih u suštini nije zavisio ishod ovog spora.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka od skoro 11 godina za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari dao je prvostepeni sud, svojim neefikasnim i nedelotvornim postupanjem. Ovo pre svega, zato što je prva prvostepena presuda doneta tek posle šest godina od podnošenja tužbe. Međutim, i ona je bila ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje. Iako je ponovni prvostepeni postupak donetom presudom okončan za pet meseci, ta presuda je u žalbenom postupku preinačena i odbijen je tužbeni zahtev tužioca, što je i sud treće instance potvrdio. Na strani sudova druge i treće instance nije bilo doprinosa dužem trajanju postupka, ali se svakako ne može prihvatiti da je opravdano da je rešavanje ovog spora trajalo nepunih 11 godina .

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 258/14 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 219/06), pa je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u prvom delu tačke 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1. 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove Odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, prevashodno dužinu trajanja postupka , složenost postupka, uz izvestan manji doprinos podnosioca . Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije od 5. aprila 2016. godine (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15) i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, do koje je , po mišljenju podnosioca , došlo donošenjem osporen e presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1563/15 od 10. novembra 2016. godine, Ustavni sud je, uvidom u osporenu presud u, utvrdio da ona sadrži jasno i razumljivo obrazloženje, zasnovano na primeni merodavnog materijalnog prava. U pogledu navoda ustavne žalbe da je privremena mera nezakonito određena i da su nepravilno primenjene odredbe čl. 154, 156, 172, 185. i 189. Zakona o obligacionim odnosima, Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, te odlučujući o ustavnoj žalbi, Ustavni sud ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova o primeni materijalnog prava, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, a što ovde nije slučaj.

U odnosu na istaknutu povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe tvrdnju o postojanju povrede ovog ustavnog prava zasniva na navodima o povredi prava na pravično suđenje, zbog čega se već izneta ocena Ustavnog suda odnosi i na ovu istaknutu povredu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi označenih prava. S toga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parnici za naknadu izgubljene dobiti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti