Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dužem od osam godina

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao osam godina. Podnositeljkama je dosuđena naknada nematerijalne štete od po 500 evra zbog neefikasnog postupanja sudova, posebno drugostepenog.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća , i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jelene Ćalić, Zvezdane Jelić, Mirjane Petrović, Dragice Milanović, Ljiljane Pirić i Ratke Todorović, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jelene Ćalić, Zvezdane Jelić, Mirjane Petrović, Dragice Milanović, Ljiljane Pirić i Ratke Todorović i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 3397/12 povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakoj u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jelena Ćalić, Zvezdana Jelić, Mirjana Petrović, Dragica Milanović, Ljiljana Pirić i Ratka Todorović, sve iz Beograda, podnele su 4. novembra 2011. godine, preko punomoćnika Milke Ćalić, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede načela Ustava o međunarodnim odnosima, načela neposredne primene zajemčenih prava i prava na suđenje u razumnom roku, utvrđenih odredbama člana 16. stav 2, člana 18. stav 3. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 480/10.

U ustavnoj žalbi se navodi: da su podnositeljke ustavne žalbe podnele tužbu 17. juna 2004. godine radi naknade štete zbog manje isplaćene zarade; da je glavna rasprava zaključena 20. aprila 2006. godine, a pismeni otpravak presude dostavljen je strankama tek 4. jula 2006. godine; da je Okružni sud u Beogradu tek 2008. godine vratio predmet na dopunu postupka; da je Apelacioni sud u Beogradu nakon pune dve godine predmet vratio Prvom osnovnom sudu u Beogradu radi ispravke; da su u osporenom postupku četiri rešenja o ispravci donošena punih pet godina; da još uvek nije doneta drugostepena odluka; da su se podnositeljke ustavne žalbe nebrojeno puta obraćale sudovima radi ubrzanja drugostepenog postupka. Podnositeljke od Ustavnog suda traže da utvrdi povredu navedenih načela i prava, utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete i naknadi im troškove osporenog postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru ga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 3397/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Jelena Ćalić, Zvezdana Jelić, Mirjana Petrović, Dragica Milanović, Ljiljana Pirić i Ratka Todorović, sve iz Beograda, podnele su 17. juna 2004. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Preduzeća za spoljnu i unutrašnju trgovinu "Elektrometal" a.d. iz Beograda, radi isplate zarade. Predmet je zaveden pod brojem P. 4965/04.

Na ročištu održanom 16. jula 2004. godine određeno je izvođenje dokaza veštačenjem.

Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka tužilje su podneskom dostavljenim na ročištu od 29. septembra 2004. godine precizirale tužbeni zahtev, a isto su učinile i 27. oktobra 2004. godine na osnovu dopunskog nalaza i mišljenja od 25. oktobra 2004. godine.

Ročište od 29. oktobra 2004. godine nije održano radi izjašnjenja tuženog na dostavljeni nalaz i podnesak tužilja, a ročišta od 30. novembra 2004. i 30. decembra 2004. godine održana su.

Na ročištu održanom 18. februara 2005. godine saslušan je sudski veštak.

Sledeće ročište održano je 6. juna 2005. godine, a ročište od 6. septembra 2005. godine nije održano zbog izjašnjenja punomoćnika tužilja na dopunski nalaz veštaka.

Na ročištu od 18. oktobra 2005. godine određeno je da se izvede dokaz veštačenjem preko drugog sudskog veštaka.

Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka tužilje su podneskom od 20. januara 2006. godine precizirale tužbeni zahtev, a na ročištu od 13. februara 2006. godine određeno je da se saslušaju sudski veštaci, što je učinjeno na ročištu od 27. marta 2006. godine.

Na ročištu održanom 20. aprila 2006. godine zaključena je glavna rasprava, nakon koje je doneta presuda kojom je usvojen tužbeni zahtev. Ova presuda dostavljena je tužiljama 4. jula 2006, a tuženom 20. jula 2006. godone.

Protiv navedene presude tuženi je 24. jula 2006. godine izjavio žalbu, a tužilje su 7. avgusta 2006. godine obavestile sud da neće podnositi odgovor na žalbu.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu GžI. 3447/06 od 31. decembra 2007. godine vraćeni su spisi predmeta P. 4965/04 prvostepenom sudu radi ispravke prezimena jedne od tužilja.

Rešenjem P. 4965/04 od 8. februara 2008. godine ispravljena je presuda, a rešenjem od 28. februara 2008. godine ispravljeno je navedeno rešenje od 8. februara 2008. godine.

Predmet je zatim dostavljen Okružnom sudu u Beogradu, gde se vodio pod brojem GžI. 1964/08, a rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 287/10 od 16. juna 2010. godine vraćen je predmet prvostepenom sudu radi ispravke navedene presude.

Rešenjima Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 480/10 od 26. jula 2010. i 22. septembra 2010. godine ispravljena je navedena presuda. Ova rešenja dostavljena su tuženom u januaru 2011. godine zbog promene adrese njegovog punomoćnika.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1534/11 od 9. novembra 2011. godine ukinuta je navedena presuda. Ovo rešenje dostavljeno je prvostepenom sudu 3. februara 2012. godine.

Ročište zakazano za 29. mart 2012. godine nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki, a na ročištu od 26. aprila 2012. godine određeno je da se izvede dokaz veštačenjem.

Na ročištu od 27. juna 2012. godine stranke su zaključile sudsko poravnanje kojim je tuženi obavezan da tužiljama isplati određene novčane iznose na ime zarade i naknade zarade, a određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je : da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i da se neposredno primenjuju, a da potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu sa Ustavom (član 16. stav 2.); da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (člana 18. stav 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1).

Ustavni sud konstatuje da član 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadrži suštinski istovetnu odredbu o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku kao i navedeni član 32. stav 1. Ustava, zbog čega se postojanje povrede ovog prava ispituje u odnosu na ovu odredbu Ustava.

Za odlučivanje o konkretnoj ustavnopravnoj stvari od značaja su i odredbe Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u osporenom postupku, a kojim je bilo propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, te da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je drugostepeni sud dužan da vrati spise prvostepenom sudu u roku do 30 dana od dana donošenja odluke (član 383.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.) .

5. Ispitujući osnovanost ustavne žalbe izjavljene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da se građanima Republike Srbije ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, jemče i ustavnosudska zaštita ovih prava i sloboda obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da svaki postupak pred sudovima ili drugim nadležnim organima predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud nalazi da se prilikom ocene da li se postupak u konkretnom slučaju vodi u okviru razumnog roka ili ne, mora uzeti u obzir i stanje na dan stupanja na snagu Ustava. U tom smislu Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut 17. juna 2004. godine i da je do svog okončanja trajao osam godina.

Polazeći od navedene dužine trajanja osporenog postupka, Ustavni sud ocenjuje da njegovo trajanje, samo po sebi, ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao učesnika u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo naročito složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi zahtevala obimniji i složeniji dokazni postupak i koja bi mogla opravdati dugo trajanj e naved enog parničnog postupka.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor od izuzetnog značaja za podnositeljke ustavne žalbe, jer se radi o tužbenim zahtevima kojim a je tražen a isplata zarade, koja predstavlja osnov njihove egzistencije.

Ispitujući ponašanje podnositeljki ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da one nisu doprinele dugom trajanju osporenog postupka.

Ocenjujući zatim postupanje sudova koji su vodili postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, Ustavni sud nalazi da okolnost da je osporeni postupak okončan posle osam godina ukazuje na njihovo nedelotvorno postupanje . Ovo najpre stoga što su prvostepeni sudovi u više navrata ispravljali presudu koju je doneo Prvi opštinski sud u Beogradu. S druge strane, Okružni sud u Beogradu je prvu odluku po izjavljenoj žalbi, i to onu koju je predmet vratio zbog ispravke, doneo nakon jedne godine i četiri meseca, da bi se nakon ispravke predmet nalazio u tom sudu još jednu godinu i devet meseci, a da ovaj sud po njemu uopšte nije postupao. Prvu sledeću odluku doneo je zatim Apelacioni sud u Beogradu šest meseci posle početka svog rada, i to odluku kojom je ponovo vratio predmet radi ispravke, da bi ovom sudu bilo potrebno još devet meseci nakon što mu je predmet ponovo dostavljen da donese odluku kojom je ukinuo prvostepenu presudu. Na kraju, ukidajuća drugostepena odluka dostavljena je prvostepenom sudu tri meseca nakon njenog donošenja, iako je zakonski rok za tu radnju drugostepenog suda 30 dana. Stoga Ustavni sud konstatuje da je u osporenom postupku od izjavljivanja žalbe do dostavljanja prvostepenom sudu odluke o toj žalbi proteklo više od pet i po godina.

Uzimajući navedeno u obzir, i to najpre hitnost i trajanje osporenog postupka i postupanje sudova u njemu, Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ocenjujući istaknute povrede načela Ustava o međunarodnim odnosima i načela o neposrednoj primeni zajemčenih prava, Ustavni sud najpre konstatuje da se prvim navedenim načelom ne garantuje samostalno ljudsko pravo ili načelo na osnovu kojeg se to pravo ostvaruje, a koji mogu biti predmet zaštite u postupku po ustavnoj žalbi. S druge strane, za drugo navedeno načelo podnositeljke, u konkretnom slučaju, nisu navele ustavnopravne razloge za njegovu povredu, već su povredu tog načela istakle u vezi sa istaknutom povredom prava na suđenje u razumnom roku iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja povreda je cenjena u odnosu na navedenu odredbu Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, pa je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljkama ustavne žalbe zb og konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakoj u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpe le podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno trajanje osporenog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je svaka od podnositeljki ustavne žalbe pretrpe la zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Zahtev podnositeljki da im se naknade troškovi osporenog postupka, koji u suštini predstavlja zahtev za naknadu materijalne štete na ime njegovog vođenja, Ustavni sud nije razmatrao, jer je sudskim poravnanjem koji su podnositeljke zaključile u osporenom postupku određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, a podnositeljke nisu pružile dokaz da su pretrpele protivpravnu materijalnu štetu u osporenom postupku.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dužem od osam godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti