Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao 17 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao 17 godina. Podnosiocu je dodeljena naknada nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4489/2016
06.09.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. P . iz Goraždevc a, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. septembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se usta vna žalba R. P . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vo đen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 46073/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 284/98) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. P . iz Goraždevca podne o je Ustavnom sudu , 11. maja 201 2. godine, preko punomoćnika P. S, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Rep ublike Srbije, u parničnom postupku koji je vo đen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 46073/10, kao i zbog povrede prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 25. i 36. Ustava. Ustavna žalba bila je zavedena pod brojem Už-3897/2012.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da predmetni parnični postupak traje skoro 15 godina, zbog čega podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu , utvrdi povredu označenih ustavnih prava, kao i pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete .

Nakon početka primene odredaba člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), kojima je za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan, predviđeno posebno, novo pravno sredstvo, prema kome o učinjenoj povredi prava, pre Ustavnog suda, odlučuje nadležan redovni sud, Ustavni sud je ustavnu žalbu ustupio na nadležnost redovnom sudu.

Dopisom Apelacionog suda u Beogradu R4 g. 30/2014 od 27. juna 2014. godine, vraćen je predmet Už-3897/2012 Ustavnom sudu na dalju nadelžnost, s pozivom na pravno shvatanje Odeljenja za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku Vrhovnog kasacionog suda.

Dopisom Ustavnog suda IIR-183/2014 od 15. jula 2014. godine, sa pozivom na Rešenje Ustavnog suda IIIU-353/2014 od 3. jula 2014. godine, vraćen je predmet Apelacionom sudu u Beogradu, kao nadležnom redovnom sudu na odlučivanje o povredi prava na suđenje u razumnom roku.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu R4g. 538/2014 od 23. februara 2015. godine, Ustavnom sudu je ustupljen predmet R. P . iz Goraždevca, na dalji postupak po ustavnoj žalbi. Predmet je dobio novi broj Už-4489/2016.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je , u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise pred meta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46073/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 284/98), i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 12. januara 1998. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu radi naknade nematerijalne i materijalne štete, zbog povreda zadobijenih u saobraćajnoj nesreći. Kao tužene je označio Kompaniju „D.“ AD Beograd i „L.“, Osiguravajuće društvo iz Nemačke. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 284/98.

Do donošenja presude zakazano je 13 ročišta za glavnu raspravu, od kojih čak šest ročišta nije održano zbog procesnih nedostataka, kao što su neuredna dostava poziva, sprečenost postupajućeg sudije i izmene u sastavu veća. Zbog izostanka tužioca sa ročišta od 9. maja 2001. godine, određeno je mirovanje postupka u trajanju od tri meseca, nakon čega je na predlog tužioca postupak nastavljen. U sprovedenom dokaznom postupku saslušan je tužilac u svojstvu parnične stranke i izvršen uvid u dostavljenu dokumentaciju na okolnost štetnog događaja i povreda koje je tužilac zadobio u saobraćajnoj nesreći.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 284/98 od 26. marta 2003. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne štete koju je pretrpeo kao posledicu saobraćajne nezgode i konstatovano da je tužilac povukao tužbu u delu kojim je tražio naknadu nematerijalne štete.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 10528/03 od 18. maja 2004. godine, ukinuta je prvostepena presuda i predmet vraćen na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da u sprovedenom sudskom postupku nije potpuno utvrđeno činjenično stanje, zbog čega se ne može ceniti ni pravilnost primene materijalnog prava.

Predmet je u ponovnom postupku pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu dobio broj P. 6126/04. Sud je zakazao deset ročišta za glavnu raspravu, a u dokaznom postupku je sprovedeno finansijsko veštačenje na okolnost gubitka zarade tužioca.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6126/04 od 8. septembra 2006. godine, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa su obavezani tuženi da mu na ime izgubljene zarade naknade određeni novčani iznos u označenom periodu, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je tužbeni zahtev za naknadu štete na ime izgubljene zarade odbijen kao neosnovan u preostalom traženom periodu, kao i za isplatu rente i obavezani su tuženi da tužiocu naknade parnične troškove.

Odlučujući o žalbama tužioca i drugotuženog, Okružni sud u Beogradu je presudom Gž. 50/07 od 29. juna 2007. godine, potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je prvotuženi - Kompanija „D.“ AD Beograd, obavezana na naknadu materijalne štete tužiocu, dok je u preostalom delu prvostepena presuda ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da je prvostepeni sud propustio da odluči o istaknutom prigovoru nedostatka pasivne legitimacije na strani drugotuženog.

Ponovni prvostepeni postupak je nastavljen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 10111/07, i u nastavku postupka , do donošenja presude, sud je zakazao 24 ročišta za glavnu raspravu, od kojih šest ročišta nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki i dva zbog toga što veštačenje nije obavljeno u ostavljenom roku. U sprovedenom dokaznom postupku obavljeno je veštačenje od strane veštaka iz oblasti poljoprivredne struke, kao i poljoprivredno veštačenje od strane k omisije veštaka.

Postupak je nakon 1. januara 2010. godine i reforme u pravosuđu nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 46073/10.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46073/10 od 22. januara 2014. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu solidarno naknade materijalnu štetu, uz utvrđenje prava na mesečnu rentu i određeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4222/14 od 29. oktobra 2014. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46073/10 od 22. januara 2014. godine, dok je rešenje o troškovima postupka ukinuto i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46073/10 od 25. februara 2015. godine obavezan je tužilac da tuženom - „L“, Osiguravajućem društvu iz Nemačke naknadi parnične troškove u iznosu od 933.500,00 dinara. Dostava rešenja tužiocu je obavljena 15. juna 2015. godine isticanjem na oglasnu tablu suda .

4. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak započeo 12. januara 1998. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu i da je okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4222/14 od 29. oktobra 2014. godine, ali da je o troškovima postupka odlučeno rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46073/10 od 25. februara 2015. godine, iz čega proizilazi da je osporeni parnični postupak trajao 17 godin a. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kome se „postupak kojim se određuje iznos troškova postupka mora sagledavati kao nastavak parnice o glavnom pitanju i, u skladu sa tim, kao deo utvrđivanja građanskih prava i obaveza“ (videti presudu Robins protiv UK, od 23. septembra 1997. godine i Odluku Ustavnog suda Už-3121/2010 od 16. januara 2013. godine, u tački 5. obrazloženja). Iz navedenog sledi da se garantije prava na suđenje u razumnom roku primenjuju i na deo postupka u kome je, nakon odlučivanja o glavnom tužbenom zahtevu, odlučivano o troškovima postupka .

Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosilaca ustavne žalbe kao stranaka u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti – sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioce, traj anje sudskog postupka od 17 godin a teško da može biti opravdano n ekim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je, imajući u vidu činjenice i okolnosti utvrđene u tački 3. obrazloženja, našao da je predmetni postupak bio, pre svega, činjenično složen, imajući u vidu da je sprovedeno finansijsko veštačenje i veštačenje od strane veštaka poljoprivredne struke, pa čak i od strane komisije veštaka iz oblasti poljoprivredne struke, za koje je bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže, ali je ocenio da složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka.

Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe ima o legitiman interes da su d u razumnom roku odluči o njegovom tužbenom zahtevu, posebno imajući u vidu da je vodio parnicu za naknadu štete zbog povreda zadobijenih u saobraćajnoj nesreći, kao i da svojim ponašanjem nije bitno doprineo dužini tra janja osporenog sudskog postupka, imajući pri tome u vidu da je zbog ponašanja tužioca, odnosno njegovog nepristupanja na ročište, bilo određeno mirovanje postupka u trajanju od tri meseca.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u osporenom parničnom postupku, Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom sporu konstatovao da je osnovna dužnost postupajućeg suda da obezbedi da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da je prvostepeni sud pretežno doprineo neopravdano dugom trajanj u predmetnog parničn og postupka. Doprinos tog suda se ogleda u činjenici da su tokom sprovedenog postupka donete tri prvostepene presude, od kojih su prve dve ukinute od strane drugostepenog suda. Pr i tome, poslednju presudu P. 46073/10 od 22. januara 2014. godine prvostepe ni sud je doneo nakon 16 godina od podnošenja tužbe.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je posledica nedelotvornog postupanja prvostepenog suda.

Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vo đen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 46073/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 284/94).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/1, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15) , Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tačk i 1. izreke.

5. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu pravde .

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je imao u vidu dužin u trajanja predmetnog postupka i cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju. Ustavni sud j e posebno cenio i životni standard u državi , te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna od karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

Imajući u vidu da je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu podnosioca u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku i utvrdio mu pravo na naknadu nematerijalne štete zbog učinjene povrede, Sud se nije ni upuštao u ispitivanje navoda vezanih za istaknute povrede prava iz čl. 25. i 36. Ustava.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ust avnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao 17 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti