Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u porodičnom sporu o viđanju deteta, koji je trajao sedam i po godina. Zbog značajnih propusta prvostepenog suda, dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović , dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. R . iz G . kod Smederevske Palanke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. R . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani u predmetu P2. 29/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. R . iz G . kod Smederevske Palanke podneo je, 22. jula 2013. godine, preko punomoćnika R . D, advokata iz Žabara, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava i dužnosti roditelja, iz člana 32. stav 1. i člana 65. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani u predmetu P2. 29/10.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu označena prava povređena time što predmetni postupak, koji je pokrenut po njegovoj protivtužbi radi uređivanja načina održavanja ličnih odnosa sa maloletnim detetom, koji je po zakonu hitan, u vreme obraćanja Ustavnom sudu nije bio okončan, iako je od podnošenja protivtužbe proteklo skoro pet godina, a u kom periodu je dete viđao jedanput nedeljno u kontrolisanim uslovima. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete i troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nj egovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Velikoj Plani P2. 29/10 (ranije predmet Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P2. 29/10) , te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Maloletni L. P . R . podneo je 10. septembra 2007. godine, preko zakonske zastupnice, majke B . P, tužbu Opštinskom sudu u Velikoj Plani protiv tuženog G . R, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi izdržavanja.

Na ročištu održanom 11. januara 2008. godine ovoj parnici je spojena parnica po protivtužbi tuženog-protivtužioca G. R . (u daljem tekstu: tuženi) koju je podneo 21. decembra 2007. godine, radi uređivanja načina održavanja ličnih odnosa sa maloletnim detetom.

Na sledećem ročištu koje je održano 29. januara 2008. godine punomoćnici stranaka su obavestili sud da su se pred nadležnim organom starateljstva stranke sporazumele o tome da privremenom merom bude uređen način održavanja ličnih odnosa oca sa detetom i visina njegove obaveze u izdržavanju deteta, ali je sud zaključio glavnu raspravu i u skladu sa postignutim sporazumom doneo presudu P. 651/07.

Ova presuda je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Smederevu Gž. 397/08 od 19. marta 2008. godine u delu odluke o načinu održavanja ličnih odnosa tuženog sa detetom.

U ponovnom postupku, na ročištu koje je održano 8. jula 2008. godine, na saglasan predlog stranaka zatraženo je mišljenje organa starateljstva o modelu viđanja koji bi bio u najboljem interesu deteta.

Organ starateljstva je 28. avgusta iste godine obavestio sud da bi viđanje deteta i oca u septembru trebalo da se odvija u njihovim prostorijama, kako bi mogli da dopune prethodno dati izveštaj, iz kog razloga, ali i zbog nedolaska tuženog, nije održano ročište koje je bilo zakazano za naredni dan.

Dopisom od 16. septembra 2008. godine organ starateljstva je tražio od suda da mu dostavi odluku o viđanju deteta i oca u kontrolisan uslovima, kako bi mogao da blagovremeno organizuje svoje kapacitete radi realizacije viđanja. Na ovaj dopis sud nije reagovao, a ročište koje je bilo zakazano u oktobru iste godine nije održano zbog sprečenosti sudije.

Dopisom od 23. decembra 2008. godine organ starateljstva je obavestio sud da se kontakti oca i deteta ne odvijaju u njihovim prostorijama, već u kući majke deteta, prema modelu koji je bio određen prethodno donetom sudskom odlukom, te da iz tog razloga nije u mogućnosti da dopuni prethodno dato mišljenje.

Na ročištu održanom 26. decembra 2008. godine stranke su se saglasile da budu upućene u organ starateljstva radi realizacije viđanja deteta i oca i eventualnog postizanja sporazuma.

Organ starateljstva je 27. januara 2009. godine dostavio izveštaj u kome je naveo da se otac nije odazvao zakazanom razgovoru, te da nije bilo moguće utvrditi njegove stambene i porodične prilike prilikom izlaska na lice mesta jer otac nije tu zatečen, ali je i pored toga dat predlog o tome na koji način da se odvijaju kontakti sa detetom.

Do marta 2009. godine, od ukupno tri zakazana ročišta, dva nisu održana - jedno na predlog zakonske zastupnice deteta, a drugo zbog toga što sudu nije dostavljena medicinska dokumentacija za tuženog, izveden je dokaz saslušanjem roditelja maloletnog deteta, kom prilikom je majka ukazala na navodno neprimereno ponašanje oca prema detetu i tražen je još jedan izveštaj od organa starateljstva, koji je ponovo obavestio sud da viđanje nije realizovano u njihovim prostorijama u kontrolisanim uslovima, zbog toga što sud nije doneo takvu odluku.

Rešenjem Okružnog suda u Smederevu Gž. 1141/09 od 29. jula 2009. godine ukinuta je druga po redu doneta prvostepena presuda, sa obrazloženjem da ne sadrži razloge o tome zbog čega je odlučeno da se viđanje odvija u kontrolisanim uslovima, a ne prema predlogu organa starateljstva.

U drugom ponovnom postupku, sud je prvu radnju preduzeo 31. marta 2010. godine kada je ponovo tražio izveštaj od organa starateljstva.

Organ starateljstva je 21. aprila 2010. godine sudu dostavio izveštaj u kome je naveo da su mu se stranke same obratile u septembru 2009. godine i da se od tada viđanje oca i deteta odvija u kontrolisanim uslovima - u njihovim prostorijama. Takođe je dat predlog da se ovaj način održavanja odnosa reguliše privremenom merom.

Nakon ročišta koje je održano 14. maja 2010. godine, prema predlogu organa starateljstva 19. maja je određena privremena mera.

U daljem toku postupka, od ukupno 24 zakazana ročišta, 12 nije održano. Tri ročišta nisu održana zbog toga što nadležna zdravstvena ustanova nije dostavila zdravstveni karton tuženog, četiri zbog sprečenosti sudije i po jedno zbog nedolaska majke deteta i njenog punomoćnika, odnosno neurednog pozivanja svedoka. Takođe, jedno ročište nije održano radi pribavljanja izveštaja organa starateljstva, a dva zbog toga što nije bio izrađen nalaz komisije veštaka. Što se tiče dokaza koji su izvedeni, u martu 2011. godine na predlog tužilačke strane, određeno je sprovođenje neuropsihijatrijskog veštačenja tuženog. Veštak je u aprilu obavestio sud da se tuženi nije odazvao pozivu, a potom je, u maju iste godine sudu dostavio nalaz u kome je naveo da je otac u stanju da ostvari adekvatnu komunikaciju sa sinom van kontrolisanih uslova. Na predlog tužilačke strane u decembru 2011. godine određeno je veštačenje stranaka preko komisije veštaka Instituta za mentalno zdravlje u B. koji je nalaz dostavio 12. decembra 2012. godine, a u međuvremenu je dva puta od suda tražio da redefiniše zadatak veštačenja - martu i oktobru, iako je sud po ovom zahtevu postupio još u martu. Osim navedenih dokaza, saslušan je član komisije veštaka i pribavljena su još četiri izveštaja organa starateljstva, a takođe su i stranke ponovo saslušane.

Treću po redu prvostepenu presudu sud je doneo 18. oktobra 2013. godine.

Apelacioni sud je rešenjem od 27. januara 2014. godine spise predmeta prvo vratio nižestepenom sudu na dopunu postupka - dostavljanje odgovora na žalbu tuženog punomoćniku suprotne strane, a potom je presudom Gž2. 267/ 14 od 13. maja 2014. godine potvrdio prvostepenu odluku.

Vrhovni kasacioni sud je takođe rešenjem od 28. novembra 2014. godine spise predmeta prvo vratio prvostepenom sudu na dopunu postupka - dostavljanje revizije i odgovora na nju nadležnom javnom tužiocu, a potom je postupak okončao donošenjem presude Rev. 1267/ 15 od 30. juna 2015. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu i da su u tome ravnopravni, te da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom ( član 65.).

Odredbama člana 204. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05 i 72/11) je propisano: da je postupak u vezi sa porodičnim odnosima hitan ako se odnosi na dete ili roditelja koji vrši roditeljsko pravo (stav 1.); da će postupak iz stava 1. ovog člana sud, po pravilu, sprovesti na najviše dva ročišta (stav 3.); da se prvo ročište zakazuje se tako da se održi u roku od 15 dana od dana kada su tužba ili predlog primljeni u sudu (stav 4. ); da je drugostepeni sud dužan da donese odluku u roku od 30 dana od dana kada mu je dostavljena žalba (stav 5.).

5. Razmatrajući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od toga da podnosilac isključivo osporava dužinu postupka koji je vođen po njegovoj protivtužbi, Ustavni sud je utvrdio da je taj postupak pokrenut 21. decembra 2007. godine i da je okončan revizijskom presudom od 30. juna 2015. godine. Dakle predmetna parnica po protivtužbi je trajala sedam i po godina , što samo po sebi može da ukazuje da nije okončana u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na du žinu trajanj a postupka.

Ocenjujući kriterijum složenosti predmeta, Ustavni sud je utvrdio da je u dokaznom postupku pribavljeno više nalaza i stručn ih mišljenj a od organa starateljstva , da je prvo sprovedeno neuropsihijatrijsko veštačenje tuženog, a potom i veštačenje svih stranaka preko komisije veštaka, te da su osim veštaka i stranke dva puta saslušavane. Po oceni Ustavnog suda, navedeno ukazuje da u konkretnom slučaju bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja koje je sud morao raspraviti i o kojima je morao odlučiti .

Po mišljenju Ustavnog suda, na strani podnosioca ustavne žalbe nesumnjivo je postojao izuzetno značajan interes da se sporn o pitanj e reši u što kraćem roku.

Međutim, i pored značajnog interesa na strani podnosioca za rešavanje predmetnog spora u kratkom roku, podnosilac je u manjoj meri doprineo dužini postupka. Naime, podnosilac se nije odazvao pozivu organa starateljstva u januaru 2009. godine, zbog čega je taj organ dao izveštaj bez podataka o njegovim ličnim i stambenim prilikama. Osim toga, nije se odazvao ni pozivu veštaka neuropsihijatra iz aprila 2011. godine, tako da su ovi propusti podnosioca produžili su trajanje postupka za oko četiri meseca.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova i drugih organa, Ustavni sud konstatuje da, i pored predloga organa starateljstva - da se viđanje tokom septembra 2008. godine organizuje u njihovim prostorijama radi opservacije roditelja i deteta, a u cilju davanja dopunskog izveštaja, do realizacije ovog predloga nije došlo sve do maja 2010. godine jer je sud po ovom predlogu, i pored dva obraćanja organa starateljstva u međuvremenu, privremenu meru doneo tek 19. maja 2010. godine. Takođe, četiri ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije, a zbog propusta Instituta za mentalno zdravlje da blagovremeno primeti da je sud po njegovom zahtevu redefinisao zadatak veštačenja, došlo je do kašnjenja u izradi nalaza za više od pola godine. Osim navedenog, prvostepenom sudu su dva puta spisi predmeta vraćani na dopunu postupka i taj sud je, nakon što ukinuta druga po redu presuda koju je doneo, prvu parničnu radnju preduzeo tek posle sedam meseci.

Imajući u vidu prethodno izneto, a posebno navedene propuste prvostepenog suda, Ustavni sud je ocenio da taj sud nije postupao u skladu sa načelom hitnosti predmetnog postupka. S tim u vezi, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kojem je "potrebna naročita marljivost nadležnih vlasti u svim predmetima koji se tiču ličnog statusa i svojstva, a naročito u državama u kojima domaći zakon propisuje da određeni sudski postupci imaju hitan karakter" (videti presude Borgese protiv Italije, od 26. februara 1992. godine, stav 28. i Dimitrijević i Jakovljević protiv Srbije, od 19. januara 2010. godine, broj predstavke 34922/07, st. 15. i 16.). Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da se, u konkretnom slučaju, radi o predugom trajanju jednog hitnog postupka za šta odgovornost snosi prvostepeni sud.

Stoga je Ustavni sud , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluk a US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o zbog utvrđen e povred e prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje - dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, posebno značaj prava o kome se odlučival o za podnosioca ustavne žalbe ali i okolnost da je njegov doprinos ukupnoj dužini postupka bio neznatan. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac pretrpe o zbog neažurnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ustavni sud nije ispitivao podnosiočevu tvrdnju o povredi prava iz člana 65. Ustava, jer podnosilac povredu ovog prava vidi kao posledicu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku.

U pogledu zahtev a podnosi oca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na : www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti