Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za utvrđenje bračne tekovine, koji traje preko šest godina, i dodelio naknadu nematerijalne štete od 600 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4496/2011
17.04.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Svetlane Bogojević iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Svetlane Bogojević i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1425/06, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 11384/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da , kada se za to steknu uslovi, preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Svetlana Bogojević iz Beograda je 3. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika Milana Ivanovića, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 2. Ustava u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1425/06, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 11384/10. Ustavna žalba je izjavljena i zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 6. Evorpske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, prava na delotvoran pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije i prava na imovinu iz člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnositeljka ustavne žalbe podnela Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu radi utvrđenja bračne tekovine 6. februara 2006. godine, a da u tom parničnom postupku u vreme podnošenja ustavne žalbe još uvek nije doneta ni prvostepena presuda, čime su povređena prava podnositeljke na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, na delotvoran pravni lek iz člana 36. stav 2. Ustava i na imovinu iz člana 58. stav 2. Ustava. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava podnositeljke, naloži nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem roku i utvrdi pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Kako su odredbama člana 32, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11384/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 6. marta 2006. godine podnela tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih Dragana Grozdanića, Radeta Grozdanića i Radmile Grozdanić, sa predlogom da sud utvrdi da je tužilja suvlasnik na ½ idealnog dela na nepokretnostima navedenim u tužbi (SUR „Atelje“ u ul. Blagoja Parovića broj 148a u Beogradu i poslovnoj zgradi u ul. Kraljice Katarine broj 150 u Beogradu), da se obavežu tuženi da tužilji na ime ulaganja u porodičnu stambenu zgradu u ul. Kraljice Katarine broj 150 solidarno isplate iznos od 12.500 evra, sa domicilnom kamatom po stopi koju određuje Evropska centralna banka, u dinarskoj protivvrednosti, kao i da tužilji naknade troškove parničnog postupka, a predloženo je i određivanje privremene mere zabrane tuženima da otuđuju i opterećuju sporne nepokretnosti.

Rešenjem P. 11384/10 od 11. septembra 2012. godine određen je prekid postupka zbog smrti drugotuženog, nakon čega u predmetu nije više postupano.

Od pokretanja do prekida parničnog postupka, tj. u periodu od šest godina i šest meseci, zakazana su ukupno dvadeset i tri ročišta (10. maja i 11. jula 2006, 6. marta, 21. maja, 5. jula i 1. novembra 2007, 1. februara, 24. marta, 26. maja, 11. septembra i 10. novembra 2008, 23. januara 2009, 11. marta, 19. maja, 21. juna, 4. oktobra i 9. novembra 2010, 24. januara, 7. aprila, 7. septembra i 1. novembra 2011. godine, te 7. februara i 11. maja 2012. godine), od kojih je deset održano, a trinaest nije održano.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 19. aprila 2006. godine dostavio tužbu tuženima na odgovor, a na prvom ročištu održanom 10. maja 2006. godine punomoćniku tužilje je uručen odgovor na tužbu i određeno izvođenje dokaza saslušanjem parničnih stranaka.

Na naredno ročište 11. jula 2006. godine tuženi nisu bili uredno pozvani, te je sud rešio da se saslušanje stranaka odredi naknadno pismenim putem i doneo rešenje P. 1425/06, kojim je odbijen predlog tužilje za određivanje privremene mere, a na koje rešenje se stranke nisu žalile.

Postupak je nastavljen pred novim predsednikom veća na ročištu održanom 6. marta 2007. godine, kada je rasprava počela iznova i određeno saslušanje parničnih stranaka.

Do kraja 2009. godine, do kada je postupak vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu, zakazano je još devet ročišta, od kojih je održano samo jedno – 21. maja 2007. godine, dok osam ročišta nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki, tj. zbog toga što sud nije obezbedio uredno pozivanje tuženih, koji su izbegavali prijem poziva i nisu pristupali na ročište.

Rešenjem predsednika Drugog opštinskog suda u Beogradu od 22. oktobra 2009. godine predmet je bio dat u rad specijalizovanom porodičnom veću.

Nakon početka rada nove mreže sudova u Republici Srbiji 1. januara 2010. godine, parnični postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu i novim predsednikom veća, na ročištu održanom 11. marta 2010. godine.

Do prekida postupka pred prvostepenim sudom zakazano je još deset ročišta, od kojih pet nije održano, i to: dva (21. juna 2010. godine i 9. novembra 2010. godine) radi izjašnjenja tuženih o podnescima tužilje koji su uručeni punomoćniku tuženih na samom ročištu, iako su prvostepenom sudu bili dostavljeni pre ročišta, jedno na molbu punomoćnika tuženih (7. septembra 2011. godine), a dva zbog neurednog pozivanja tuženih (1. novembra 2011. godine i 11. maja 2012. godine).

Na održanim ročištima Prvi osnovni sud u Beogradu je naložio tužilji da dostavi dokaze za određene činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev, kao i da opredeli konkretne okolnosti na koje se predlaže saslušanje pojedinih svedoka, što je tužilja učinila podnescima od 3. juna i 26. oktobra 2010. godine, a podneskom od 29. decembra 2010. godine je precizirala tužbeni zahtev. Prvostepeni sud je izveo dokaze saslušanjem svedoka N. B. i R. Z, te saslušanjem tužilje i prvotuženog u svojstvu parničnih stranaka.

Nakon podneska punomoćnika tuženih od 7. septembra 2012. godine kojim je obavestio sud da je drugotuženi preminuo 9. jula 2012. godine, Prvi osnovni sud u Beogradu je 11. septembra 2012. godine doneo rešenje da se postupak prekida, a nastaviće se kad naslednici tuženog sami ili na poziv suda preuzmu postupak.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04 i 111/09 ), koji se primenjuje u osporenom postupku, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Slične odredbe sadržane su i u članu 10. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine („Službeni glasnik RS“, broj 72/11).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je konstatovao da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe, 6. marta 2006. godine i da u njemu do danas nije doneta ni prvostepena presuda.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i p eriod trajanja postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja rešenja o prekidu postupka proteklo šest godina i šest meseci, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, iako se u konkretnom slučaju radi o činjenično i pravno relativno složenom sporu, pitanja o kojima je parnični sud trebalo da zauzme stav ne mogu predstavljati opravdan razlog za tako dugo trajanje prvostepenog postupka.

Imajući u vidu da se radi o sporu radi utvrđivanja imovinskih prava po osnovu bračne tekovine, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe nesumnjivo imala interes za efikasno odvijanje predmetnog parničnog postupka.

Ustavni sud je takođe utvrdio da podnositeljka nije doprinela neopravdano dugom trajanju osporenog postupka. Neodazivanje podnositeljke ročištima zakazanim za 1. novembar 2007. godine i 23. januar 2009. godine, kojima nisu pristupili ni tuženi, Ustavni sud nije cenio kao doprinos dužem trajanju postupka, jer je prvostepeni sud na nizu drugih ročišta kojima je podnositeljka pristupila, propustio da istu sasluša u svojstvu parnične stranke zbog toga što tuženi nisu pristupili.

Ocenjujući postupanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju osporenog parničnog postupka dao prvostepeni sud svojim neefikasnim i neažurnim postupanjem. Ovakvo postupanje se ogleda u činjenici da je od dvadeset i tri zakazana ročišta održano samo deset, a najveći broj ročišta nije održan zbog nedostatka procesnih pretpostavki. Takođe, bilo je i više perioda nezakazivanja ročišta u neprihvatljivo dugim rokovima, kao što je nezakazivanje ročišta u periodu od osam meseci između 11. jula 2006. i 6. marta 2007. godine ili zakazivanje samo jednog ročišta u toku cele 2009. godine. Iz navedenog, po oceni Ustavnog suda, proizlazi da prvostepeni sud nije preduzeo sve zakonom predviđene mere da se ovaj postupak efikasno okonča i da se o pravima podnositeljke ustavne žalbe odluči bez nepotrebnog odugovlačenja postupka.

Imajuću u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1425/06, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 11384/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1 izreke.

S obzirom na to da predmetni parnični postupak još uvek nije okončan, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u delu kojim se ukazuje na povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava preuranjena, te je u tom delu ustavnu žalbu odbacio, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da , kada se za to steknu uslovi, preduzme sve mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i to da je parnični postupak prekinut pre godinu i po dana zbog smrti drugotuženog. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti