Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete, koji traje preko 20 godina. Sud je utvrdio da je do povrede došlo zbog neefikasnosti prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž. S . iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ž. S . i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 13631/10 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave.

3. Nalaže se nadležnim sudovima da, kad se za to steknu uslovi, preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. S . iz B . je 30. septembra 2011. godine, preko punomoćnika V . S, advokata iz B, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 13631/10.

U ustavnoj žalbi podnositeljka je detaljno opisala predmetni postupak koji je pokrenula 2. septembra 1993. godine. Podnositeljka je istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede označenog Ustavom zajemčenog prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13631/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilac, podnela je 2. septembra 1993. godine tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog preduzeća, kojom je tražila da sud utvrdi da je tuženi dužan da joj, na ime naknade štete zbog izgubljene dobiti, isplati 24.000 DEM, sa pripadajućom kamatom. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 6055/93. U tužbi je navedeno da je tužilja kupila od tuženog određeni poslovni prostor, ali da joj on, ni posle dve godine od ugovorenog roka za predaju, nije taj prostor i predao, usled čega ona trpi štetu, jer je onemogućena da ga da u zakup.

Tužilja je, nakon prvog ročišta, održanog 28. januara 1994. godine, izmenila tužbeni zahtev, tako što je tražila isplatu u dinarskom iznosu na ime naknade štete. Takođe, tužilja je tražila i da sud obaveže tuženog da joj, na ime više uplaćenih sredstava, isplati navedeni novčani iznos, s obzirom na to da predmetni poslovni prostor manje površine od ugovorene i plaćene.

Do donošenja rešenja kojim je odbačena tužba tužilje, zakazano je još osam ročišta, od kojih je šest održano. U periodu od 30. aprila 1994. godine, kada je određeno da se izvede dokaz veštačenjem putem veštaka finansijske struke, do 16. januara 1996. godine i od 6. maja 1996. godine, kada je ponovo bilo određeno izvođenje dokaza veštačenjem putem veštaka finansijske struke, do 12. januara 1998. godine nije zakazano ni jedno ročište. Na ročištu održanom 22. novembra 1999. godine parnični sud je, na predlog tuženog, odredio izvođenje dokaza veštačenjem, te je, dopisima od 13. januara 2000. godine, naložio parničnim strankama da uplate tražene novčane iznose na ime troškova veštačenja komisije veštaka. Podneskom od 28. januara 2000. godine tužilja je obavestila sud da ona ne želi da uplati traženi novčani iznos, jer je novo veštačenje određeno na zahtev tuženog. Na ponovni zahtev suda od 4. septembra 2000. godine, tužilja je obavestila sud da odbija da postupi po nalogu suda iz ranije navedenih razlog. Nakon toga, Drugi opštinski sud u Beogradu je 1. februara 2001. godine doneo rešenja P. 6055/93, kojim se tužba tužilje odbacuje. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 2943/01 od 20. aprila 2001. godine označeno rešenje je ukinuto, a predmet je vraćen istom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, u kojem je predmet dobio broj P. 2484/01, na ročištu održanom 19. februara 2002. godine određeno je izvođenje dokaza veštačenjem, nalaz je dostavljen sudu 30. septembra 2002. godine, a naredno ročište je zakazano za 30. jun 2003. godine. Nakon navedenog, održana su još dva ročišta, dok na treće, zakazano za 24. februar 2004. godine, nije došla tužilja, te je sud doneo rešenje o mirovanju postupka. Tužilja je 19. marta 2004. godine podnela predlog za povraćaj u pređašnje stanje, pa je sud zakazao ročište povodom tog predloga za 12. jul 2004. godine. Parnični sud je zakazao još tri ročišta povodom ovog predloga (za 15. oktobar 2004. godine, 25. januar i 7. jul 2005. godine), koja nisu održana zbog nedolaska svedoka, sprečenosti postupajućeg sudije, odnosno jer nije došla tužilja, a nije bilo dokaza da je uredno pozvana. Nakon toga, postupak je nastavljen na ročištu održanom 25. oktobra 2005. godine, bez donošenja rešenja o nastavku.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 5. maja 2006. godine zaključio glavnu raspravu i istog dana doneo delimičnu presudu P. 2484/01, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje u pogledu zahteva za naknadu štete. Označena presuda je, rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 12987/06 od 24. oktobra 2007. godine, ukinuta, a predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U drugom ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 687/08, a na prvo ročište za glavnu raspravu u ovoj fazi postupka, zakazanom za 9. jun 2008. godine, nije došla nijedna parnična stranka, te je Drugi opštinski sud u Beogradu istog dana doneo rešenje P. 687/08, da se tužba smatra povučenom. Tužilja je 11. juna 2008. godine podnela predlog za vraćanje u pređašnje stanje. Ovaj predlog je usvojen rešenjem donetim na ročištu održanom 24. oktobra 2008. godine, te je rešenje od 9. juna 2008. godine stavljeno van snage.

U nastavku postupka, u kojem je predmet dobio broj P. 5695/08, Drugi opštinski sud u Beogradu je u 2009. godini održao četiri ročišta, a uspostavljanjem nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godine, predmetni postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, pod brojem P. 13631/10, pred kojim je održano jedno ročište – 5. marta 2010. godine, kada je i zaključena glavna rasprava.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 12. marta 2010. godine doneo presudu kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje. Protiv ove presude tuženi je izjavio žalbu 6. maja 2010. godine. Apelacioni sud u Beogradu je 12. maja 2011. godine doneo rešenje Gž. 12406/10, da se vraća predmet prvostepenom sudu radi dopune postupka, s obzirom na to da je tuženi obavestio sud da je nad njim, rešenjem Privrednog suda u Beogradu St. 641/11 od 7. aprila 2011. godine, otvoren postupak stečaja. Prvi osnovni sud u Beogradu je, potom, 21. juna 2011. godine doneo rešenje P. 13631/10, kojim je utvrdio prekid predmetnog parničnog postupka, zbog otvaranja stečajnog postupka nad tuženim.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu 2. septembra 1993. godine, pa do odlučivanja Ustavnog suda, trajao 20 i po godina, ka i da još nije okončan, s tim što je taj postupak u prekidu dve godine i devet meseci.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Trajanje parničnog postupka više od 17 godina, koliko je predmetni postupak trajao ne računajući period prekida, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i prirode zahteva, odnosno značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio ni činjenično ni pravno posebno složen.

Ustavni sud je, takođe, ocenio da je podnositeljka, kao tužilac u predmetnom parničnom postupku, a s obzirom na istaknuti zahtev, imala interes da se taj postupak efikasno okonča. Međutim, prema oceni Ustavnog suda, svojim ponašanjem, odnosno neodazivanjem na uredne pozive suda, usled čega su se vodili dodatni postupci, i sama podnositeljka je doprinela da predmetni parnični postupak duže traje skoro dve godine.

Prema oceni Ustavnog suda, međutim, izvesna složenost predmetnog postupka, kao i opisano ponašanje podnositeljke kao učesnika tog postupka, ne može da bude opravdanje da postupak toliko dugo traje, već da odgovornost za navedeno dugo trajanje postupka leži, pre svega, na parničnom sudu, koji ima zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. Osnovni razlog dugom trajanju predmetnog parničnog postupka je neefikasno postupanje nadležnog prvostepenog suda. Naime, navedeni sud je imao više dužih perioda neaktivnosti u svom radu u ukupnom trajanju od četiri godine. Takođe, Ustavni sud ističe i da su prvostepene odluke dva puta ukidane u postupku po žalbama izjavljenim protiv tih odluka.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ocena Ustavnog suda je zasnovana na sopstvenoj praksi, kao i na praksi Evropskog suda za ljudska prava. Naime, Ustavni sud je prilikom ocene imao u vidu i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Plazonić protiv Hrvatske“, od 6. marta 2008. godine (broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.) u kome je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom, i preko dve godine u drugom slučaju, a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni, kao i stav prema kome, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (na primer, videti presudu „Pavlyulynets protiv Ukrajine“, od 6. septembra 2005. godine, broj predstavke 70763/01, i presudu „Cvetković protiv Srbije“, od 10. juna 2008. godine, broj predstavke 17271/04).

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i opisani doprinos podnositeljke trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava, učinjenu neefikasnim postupanjem parničnog suda. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu postojeću praksu ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

S obzirom na to da predmetni postupak još nije okončan, Ustavni sud je kao način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke naložio nadležnim sudovima da, kada se za to steknu uslovi, preduzmu sve mere kako bi se taj postupak okončao u najkraćem roku.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti