Odbijena ustavna žalba; produženje pritvora zbog opasnosti od ponavljanja dela je opravdano

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu okrivljenih za organizovani kriminal, nalazeći da su redovni sudovi dali dovoljne i individualizovane razloge za produženje pritvora zbog opasnosti od ponavljanja dela, čime nije povređeno pravo iz člana 31. Ustava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nenada Ranisavljevića i Borislava Despotovića, obojice iz Rume, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. januara 2012. godine, donelo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Nenada Ranisavljevića i Borislava Despotovića izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Sremskoj Mitrovici K. 256/10 od 14. septembra 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.2. 2185/10 od 23. septembra 2010. godine u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. Ustava, dok se u prostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nenad Ranisavljević iz Rume, preko punomoćnika Srbislava Spajića, advokata iz Rume, i Borislav Despotović iz Rume, preko punomoćnika Vladislava Maletića, advokata iz Rume, podneli su Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Sremskoj Mitrovici K. 256/10 od 14. septembra 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.2. 2185/10 od 23. septembra 2010. godine.

Podnosilac ustavne žalbe Nenad Ranisavljević je izjavio ustavnu žalbu 18. oktobra 2010. godine protiv navedenih rešenja, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 31. st. 1. do 3. Ustava Republike Srbije, a podnosilac Borislav Despotović je ustavnom žalbom podnetom 1. novembra 2010. godine osporio ista rešenja, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 30. stav 1, člana 31, člana 32. stav 1. i člana 33. stav 6. Ustava.

Ustavni sud je predmet Už - 4689/2010 koji je formiran po ustavnoj žalbi izjavljenoj 1. novembra 2010. godine, spojio sa predmetom Už - 4499/2010 koji je formiran po ustavnoj žalbi izjavljenoj 18. oktobra 2010. godine, radi zajedničkog rešavanja i donošenja jedinstvene odluke.

Podnosilac Nenad Ranisavljević u ustavnoj žalbi navodi da se protiv njega i drugih lica vodi krivični postupak pred Višim sudom u Sremskoj Mitrovici, zbog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ i da mu je osporenim rešenjima produžen pritvor do upućivanja na izdržavanje kazne uz "neobrazlaganje rešenja o produženju pritvora na osnovu člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP, neindividualizaciju i konkretizaciju pritvorskog razloga za postojanje naročitih okolnosti koje upućuju na zaključak da će podnosilac ustavne žalbe nastaviti sa vršenjem krivičnog dela ako se nađe na slobodi i postupanja drugostepenog suda na isti način prilikom odlučivanja po žalbi, bez obrazloženja o navodima žalbe, uz sadržinski prepisano obrazloženje prvostepenog suda." Smatra da ni prvostepeni, ni drugostepni sud, nisu naveli posebne razloge za produženje pritvora, već je upotrebljena "stereotipna opšta formulacija" za sve optužene, navodeći samo ime drugooptuženog, uz konkretno pominjanje prvooptuženog i petooptuženog. Smatra da produžavanje pritvora predstavlja izdržavanje kazne zatvora pre pravosnažnosti presude čime je povređena pretpostavka nevinosti za podnosioca. Predlaže da se utvrdi da je osporenim rešenjima povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe iz člana 31. st. 1 do 3. Ustava i da se odluka Suda objavi u "Službenom glasniku RS".

Podnosilac Borislav Despotović navode o povredi prava zajemčenih odredbama člana 30. stav 1, člana 31, člana 32. stav 1. i člana 33. stav 6. Ustava Republike Srbije kod donošenja osporenih rešenja obrazlaže time da se okrivljeni od 27. januara 2010. godine pa do dana podnošenja ustavne žalbe neprekidno nalazi u pritvoru, što nikako nije najkraće neophodno vreme. Smatra da je sud doneo pogrešnu odluku kada je prema njemu produžio pritvor i posle oglašavanja krivim za izvršenje krivičnog dela iz člana 246. stav 1. KZ presudom toga suda K. 256/10 od 14. septembra 2010. godine i osudio ga na kaznu zatvora od 4 godine, jer pritvor nije preventivni zatvor. Ukazuje da u osporenim rešenjima sud nije naveo koje su to osobite okolnosti koje ukazuju da će ponoviti krivično delo koje mu se stavlja na teret i da se produženjem pritvora na osnovu člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP krši prezumpcija nevinosti. Podnosilac ističe i da se činjenični opis radnji dela razlikuje u prvostepenom i drugostepenom rešenju, jer u drugostepnom rešenju sud navodi da za podnosioca ustavne žalbe postoji veći stepen osnovane sumnje da je u više navrata u toku 2009. godine posredovao između I.B. i drugih lica radi kupovine opojne droge, a ovaj činjenični opis ne odgovara optužnici kojom mu je stavljeno na teret da je posredovao između NN lica (od kojih je kupovao opojnu drogu) i I.B. (kome je navodno opojnu drogu predavao). Podnosilac predlaže da se ponište osporena rešenja i "da se ukinu štetne posledice u roku od 15 dana od dana donošenja presude tako što će prema podnosiocu ustavne žalbe biti ukinut pritvor i on pušten da se brani sa slobode".

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje:

Pred Višim sudom u Sremskoj Mitrovici vodi se krivični postupak po optužnici VJT u Sremskoj Mitrovici KT. 24/10 od 19. aprila 2010. godine podignutoj protiv šestoro okrivljenih, među kojima su i podnosioci ustavne žalbe zbog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ.

Podnosioci ustavne žalbe se nalaze se u pritvoru po rešenju istražnog sudije Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Ki. 75/10 od 28. januara 2010. godine, koji im se računa od 27. januara 2010. godine i određen je na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku. Pritvor je prema podnosiocima produžavan više puta, a nakon podignute optužnice to je učinjeno po osnovu člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP.

Po završetku glavnog pretresa i donošenju presude K. 256/10 od 14. septembra 2010. godine kojom su podnosioci ustavne žalbe oglašeni krivima i osuđeni, Nenad Ranisavljević na zatvorsku kaznu u trajanju od tri godine, a Borislav Despotović na zatvorsku kaznu u trajanju od četiri godine, pritvor im je produžen na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, i to osporenim rešenjem Višeg suda u Sremskoj Mitrovici K. 256/10 od 14. septembra 2010. godine. Pritvor prema tom rešnju može trajati do upućivanja optuženih, odnosno osuđenih u ustanovu za izdržavanje kazne, ali najduže dok ne istekne vreme trajanja kazni izrečenih u prvostepenoj presudi. Sud je, pored ostalog, odlučio da se prema podnosiocima i svim ostalim okrivljenima produži pritvor zato što još uvek stoje razlozi za pritvor propisani članom 142. stav 1. tačka 3) ZKP, jer su imenovani okrivljeni, među kojima su i podnosioci ustavne žalbe, u kratkom vremenskom periodu i u kontinuitetu izvršili krivična dela za koja se terete u drugoj polovini 2009. godine pa do 20. januara 2010. godine. Ove činjenice predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da bi boravkom na slobodi okrivljeni mogli ponoviti izvršenje istih ili sličnih krivičnih dela, s tim što sud nalazi da ovaj pritvorski osnov egzistira i za petookrivljenog, Borislava Despotovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, obzirom da postoji veći stepen osnovane sumnje da je u toku 2009. godine u više navrata neovlašćeno posredovao u kupovini opojne droge marihuane između NN lica i prvookrivljenog I.B , pa bi imajući u vidu navedene razloge i on na slobodi mogao ponoviti izvršenje istog ili sličnih krivičnih dela.

Protiv navedenog rešenja branioci podnosilaca ustavne žalbe su izjavili žalbe Apelacionom sudu u Novom Sadu, koje su osporenim rešenjem Kž.2. 2185/10 od 23. septembra 2010. godine odbijene kao neosnovane, sa obrazloženjem da je „suprotno žalbenim navodima branilaca okrivljenih, prvostepeni sud pravilno okrivljenima produžio pritvor osnovom člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP, s obzirom da postoji osnovana sumnja da su okrivljeni krivična dela koja im se stavljaju na teret izvršili u kratkom vremenskom periodu i u kontinuitetu". U obrazloženju ovog osporenog rešenja se, pored ostalog, navodi da je prvostepeni sud pravilno ocenio da za okrivljenog Borislava Despotovića postoji veći stepen sumnje da je u više navrata u toku 2009. godine posredovao između okrivljenog I.B. i drugih lica radi kupovine opojne droge marihuane. Po nalaženju tog suda, sve navedene okolnosti predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni boravkom na slobodi ponovili krivična dela. Sud se izjasnio i o ostalim žalbenim navodima kojima se osporava postojanje osnova po kome je pritvor produžen i ističe da je prvostepeno rešenje zahvaćeno bitnim povredama odredaba krivičnog postupka ali je našao da je "prvostepeni sud pravilno primenio navedeni zakonski osnov i okrivljenima produžio pritvor, te za svoju svoju odluku dao jasne, razumljive i na zakonu zasnovane razloge."

Podnosilac ustavne žalbe Nenad Ranisavljević je ponovio u ustavnoj žalbi navode iz žalbe na prvostepeno rešenje o produženju pritvora.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka, da ako nije saslušano prilikom donošenja odluke o pritvoru ili ako odluka o pritvoru nije izvršena neposredno po donošenju, pritvoreno lice mora u roku od 48 časova od lišenja slobode da bude izvedeno pred nadležni sud, koji potom ponovo odlučuje o pritvoru, da se pismeno i obrazloženo rešenje suda o pritvoru uručuje pritvoreniku najkasnije 12 časova od pritvaranja, da odluku o žalbi na pritvor sud donosi i dostavlja pritvoreniku u roku od 48 časova (član 30.); da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom i da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (član 31.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (član 33. stav 6.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.).

Zakonikom o krivičnom postupku (''Službeni list SRJ'', br. 70/01 i 68/02 i ''Službeni glasnik RS'', br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da se pritvor može odrediti samo odlukom suda pod uslovima propisanim u ovom zakoniku, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom (član 141. stav 1.); da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru (član 141. stav 2.); da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo - ako osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti (član 142. stav 1. tačka 3)).

Članom 142a ZKP propisano je, pored ostalog, je da odluku o određivanju pritvora istražni sudija ili veće donosi po saslušanju okrivljenog, a da se odluka o produženju ili ukidanju pritvora donosi u sednici veća, izuzev u slučaju iz člana 145. ovog zakonika (tačka 1)).

Članom 146. ZKP propisano je: da se posle predaje optužnice sudu do završetka glavnog pretresa, odluka o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi u skladu sa članom 142a ovog zakonika (tačka 1)); da je veće dužno da i bez predloga stranaka ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih trideset dana do stupanja optužnice na pravnu snagu, a po isteku svaka dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu (tačka 2)); da žalba na rešenje iz st. 1. i 2. ovog člana ne zadržava izvršenje rešenja (tačka 3)).

Ostalim relevantnim odredbama ZKP propisano je: da će kad izrekne presudu na kaznu zatvora ispod pet godina, veće optuženom koji se brani sa slobode odrediti pritvor ako postoje razlozi iz člana 142. stav 1. tačka 1) i 3) ovog zakonika, a optuženom koji se nalazi u pritvoru ukinuće pritvor ako za pritvor više ne postoje razlozi zbog kojih je bio određen (član 358. stav 1.); da će veće ako se optuženi već nalazi u pritvoru a ono nađe da još postoje razlozi zbog kojih je pritvor bio određen ili da postoje razlozi iz člana 142. stav 1. tačka 6) i stava 1. ovog člana, doneti posebno rešenje o produženju pritvora i da veće donosi posebno rešenje i kad treba odrediti ili ukinuti pritvor a da žalba protiv rešenja ne zadržava izvršenje rešenja (358. stav 5.); da pritvor koji je određen ili produžen po odredbama iz prethodnih stavova može trajati do upućivanja optuženog, odnosno osuđenog u ustanovu za izdržavanje kazne, ali najduže dok ne istekne vreme trajanja kazne izrečene u prvostepenoj presudi (član 358. stav 6.); da se žalba podnosi sudu koji je doneo rešenje (član 399. stav 1.); da o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, ako ovim zakonikom nije drukčije određeno (član 401. stav 1.).

5. Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, Ustavni sud, kao i u svojim ranijim odlukama (videti, pored ostalih, Odluku Už - 314/2007 od 23. aprila 2009. godine, tačka 6. obrazloženja) naglašava da je, sa aspekta zaštite ljudskih prava, pravo na slobodu jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom i da pritvor predstavlja posebno osetljivu meru njegovog ograničenja.

Ustavni sud je u odluci Už-1197/2008 od 13. novembra 2008. godine, izneo stav da se odredbe člana 30. Ustava odnose na inicijalni čin pritvaranja nekog lica, odnosno na donošenje rešenja o određivanju pritvora od strane suda, a odredbe člana 31. Ustava na trajanje pritvora, što podrazumeva da je pritvor predhodno određen i da se lice već nalazi u pritvoru, te da sud može da odredi pritvor isključivo ako postoji osnovana sumnja da je neko lice izvršilo krivično delo i ako je ta mera neophodna radi vođenja krivičnog postupka, čime se iscrpljuje neposredno dejstvo odredbe člana 30. Ustava po pitanju pritvora kao krivično-procesnog instituta, dok se u daljem toku krivičnog postupka više ne odlučuje o određivanju pritvora prema već pritvorenom licu, već se jedino odlučuje o produženju ili ukidanju pritvora, do koga dolazi kada se za to steknu propisani uslovi.

Polazeći od pravnog stava Ustavnog suda da se odredbe člana 30. Ustava odnose samo na inicijalni čin pritvaranja nekog lica, odnosno na donošenje rešenja o određivanju pritvora od strane suda, u odnosu na istaknutu povredu prava iz čl. 30. Ustava podnosioca ustavne žalbe Borislava Despotovića, Sud je utvrdio da osporenim rešenjima Višeg suda u Sremskoj Mitrovici K. 256/10 od 14. septembra 2010. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 2185/10 od 23. septembra 2010. godine, kojima su sudovi odlučivali o produženju pritvora, nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca na koje se pozvao.

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe podnosilaca sa stanovišta odredaba člana 31. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se pozivanje podnosilaca na povredu prava iz člana 31. stav 1. Ustava ne može dovesti u pravnu vezu sa osporenim rešenjima, jer se navedenom ustavnom odredbom jemče prava okrivljenog na ograničeno trajanje pritvora do podizanja optužnice. Kako je u konkretnom slučaju osporeno rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu, kojim je odbijena žalba branilaca okrivljenih, ovde podnosilaca ustavne žalbe, na rešenje o produženju pritvora, doneto u fazi krivičnog postupka posle podizanja optužnice, Ustavni sud nalazi da se pitanje povrede prava podnosilaca može postaviti samo u odnosu na pravo garantovano odredbama st. 2. i 3. člana 31. Ustava, kojima se svakome jemči da trajanje pritvora posle podizanja optužnice sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom i da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen.

Ustavni sud je u više svojih odluka zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je najpre ispitivao da li je osporeni pojedinačni akt donet u skladu sa zakonom, što je preduslov da sudska odluka kojom se nekom licu produžava pritvor ne povređuju njegova Ustavom zajemčena prava.

U tom smislu, Sud ocenjuje da je osporeno rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.2. 2185/10 od 23. septembra 2010. godine kojim je odbijena žalba branilaca okrivljenih, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kao neosnovana, doneto saglasno odredbama člana 401. stav 3. ZKP. Ustavni sud je takođe ocenio da razlozi na kojima se zasniva osporena sudska odluka spadaju u razloge propisane odredbom člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP zbog kojih se protiv određenog lica može odrediti, a time i produžiti pritvor, odnosno da pored osnovane sumnje da je okrivljeni izvršio krivično delo koje mu je optužnicom stavljeno na teret, postoje i osobite okolnosti koje ukazuju na to da će okrivljeni, ukoliko bude pušten na slobodu, ponoviti krivično delo. Ustavni sud je iz navedenog utvrdio da je osporeno drugostepeno rešenje doneto nakon ocene navoda i razloga izjavljene žalbe, u postupku koji je sproveden na osnovu odredaba važećeg procesnog zakona i da se zasniva na Zakonom propisanim razlozima, iz čega sledi i ocena da je postojao zakonski osnov da se prema podnosiocu ustavne žalbe i nadalje zadrži na snazi mera pritvora.

Ustavni sud je u svojoj Odluci Už – 1429/2008 od 16. jula 2009. godine izneo stav da su nadležni sudovi prilikom ispitivanja zakonitosti i opravdanosti produženja pritvora, dužni da, pored ostalog, daju dovoljno jasne, ubedljive i individualizovane razloge za dalje zadržavanje nekog lica u pritvoru, odnosno da je nadležan sud dužan da pažljivo ispita opravdanost produženja pritvora s obzirom na okolnosti svakog konkretnog slučaja, i u svakom pojedinačnom slučaju utvrdi i navede dalje postojanje zakonskog osnova za pritvor, te podrobno obrazloži razloge zbog kojih smatra da legalni i legitimni ciljevi pritvora i dalje postoje.

U ovom ustavnosudskom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da su nadležni sudovi pokazali hitnost u vođenju postupka, s obzirom na to da je rešenje o sprovođenju istrage doneto 29. januara 2010. godine a prvostepena presuda objavljena 14. septembra 2010. godine, i da su u osporenim rešenjima dali objektivne, jasne i dovoljne razloge za produženje pritvora prema svim okrivljenima.

Ustavni sud je posebno cenio i navod podnosioca ustavne žalbe Despotović Borislava da se činjenični opis dela razlikuje u drugostepenom rešenju i da ne odgovara optužnici, ali je mišljenja da je u pitanju nepreciznost u jezičkom izrazu koja, takođe, nije od značaja za drugačiju odluku Suda, niti može značiti da je u odnosu na podnosioca ustavne žalbe povređeno Ustavom zajemčeno pravo.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjima nisu povređena prava podnosilaca ustavne žalbe u pogledu trajanja pritvora zajemčena odredbama člana 31. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu u tom delu odbio kao neosnovanu.

7. U pogledu navoda podnosilaca ustavne žalbe, i to Borislava Despotovića da su mu donošenjem osporenih rešenja povređena prava zajemčena članom 32. stav 1. i članom 33. stav 6. Ustava, kao i pravo na pretpostavku nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava, a koju povredu ističe i podnosilac Nenad Ranisavljević, Ustavni sud ističe da su u suštini izraz nezadovoljstva podnosilaca ustavne žalbe odlukom suda i rezultat pogrešnog tumačenja prava. Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje da u ustavnoj žalbi nije dovoljno samo izneti tvrdnju o povredi prava, nabrojati ustavna prava za koja se smatra da su povređena, a razloge koji bi ukazivali na njihovu povredu zasnivati na subjektivnim ocenama i shvatanjima podnosioca ustavne žalbe, već se svaki navedeni razlog mora dovesti u neposrednu vezu sa sadržinom označenog Ustavom zajemčenog prava. To znači da ustavna žalba mora sadržati konkretne i detaljne razloge eventualne povrede određenog ustavnog prava, jer samo tako uspostavljena uzročno-posledična veza može činiti osnov za postupanje Suda u pravcu ocene postojanja povrede ili uskraćivanja prava, i to u odnosu na onaj akt koji je osporen ustavnom žalbom.

Polazeći od prethodno iznetog i sadržine ustavnih žalbi podnosilaca, Ustavni sud konstatuje da se navodi podnosilaca ustavne žalbe u vezi sa postojanjem, odnosno nepostojanjem, zakonskog osnova da im se produži pritvor ne mogu smatrati valjanim razlozima za tvrdnju o povredi ustavnih prava. Takođe, navodi podnosilaca kojima se osporava produženi pritvor, posle objavljivanja presude kojom su okrivljeni, ovde podnosioci ustavne žalbe, oglašeni krivim zbog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ i osuđeni na kaznu zatvora, i to Nenad Ranisavljević u trajanju od tri godine, a Borislav Despotović u trajanju od četiri godine, ne dovode u pitanje zakonitost i razloge na kojima je zasnovano osporeno rešenje, a shodno iznetoj oceni Suda, već predstavljaju rezultat subjektivnog nezadovoljstva podnosilaca ustavne žalbe takvom odlukom suda.

Imajući u vidu izloženo u ovoj tački, Ustavni sud je ustavnu žalbu u odnosnom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1, 45. tačka 9) i 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijena ustavna žalba; produženje pritvora zbog opasnosti od ponavljanja dela je opravdano

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti