Odluka Ustavnog suda kojom se utvrđuje povreda prava na imovinu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu utvrdivši povredu prava na imovinu zbog nenamirenih potraživanja iz radnog odnosa u stečajnom postupku društvenog preduzeća. Sud je naložio isplatu materijalne i nematerijalne štete na teret budžeta, naglašavajući odgovornost države za dugove preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4499/2025
23.10.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Dragana Kolarić, dr Nataša Plavšić, Vesna Ilić Prelić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. J. iz Priboja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 23. oktobra 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. J. i utvrđuje da je podnositeljki povređeno pravo na imovinu, zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Užicu u predmetu St. 349/10.

2. Utvrđuje se pravo B. J. na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Užicu u predmetu St. 349/10, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Usvaja se ustavna žalba B. J. i utvrđuje se pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Užicu u predmetu St. 349/10. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

4. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. J. iz Priboja je 27. decembra 2023. godine, preko punomoćnika S. S, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu „zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete“, zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Užicu u predmetu St. 349/10.

Ustavni sud je navedeni zahtev smatrao ustavnom žalbom, pa je dopisom od 9. maja 2025. godine, u cilju stvaranja pretpostavki za vođenje postupka, a na osnovu člana 45. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), zatražio od punomoćnika da dostavi traženu dokumentaciju, kao i specijalno pismeno ovlašćenje za zastupanje podnositeljke ustavne žalbe pred Ustavnim sudom, kao i izjavu kojom odobrava do sada preduzete pravne radnje u njeno ime.

Punomoćnik podnositeljke ustavne žalbe je 26. maja 2025. godine dostavio traženu dokumentaciju i navedeno punomoćje.

Podnositeljka je istakla da je u spornom stečajnom postupku prijavila potraživanja iz radnog odnosa, koja su joj priznata, ali nije uspela da ih naplati u tom stečajnom postupku koji traje preko deset godina. Iz tog razloga je podnela prigovor radi ubrzavanja postupka, koji je usvojen rešenjem nadležnog suda od 6. juna 2023. godine. Međutim, kako je u međuvremenu 4. novembra 2023. godine stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), podnositeljka „nije uspela na vreme“ da Osnovnom sudu podnese tužbe za novčano obeštećenje i naknadu imovinske štete, već je zahteve za naknadu materijalne i nematerijalne štete podnela Ustavnom sudu, tražeći i naknadu troškova postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavnih žalbi u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavnih žalbi povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Privrednog suda u Užicu St. 349/10 od 28. oktobra 2010. godine otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom P. „B.“ DP Priboj.

Stečajni dužnik P. „B.“ DP Priboj je preduzeće sa većinskim društvenim kapitalom.

Zaključkom Privrednog suda u Užicu St. 349/10 od 28. aprila 2011. godine podnositeljki ustavne žalbe priznata su prijavljena potraživanja iz radnog odnosa, koja joj nisu namirena.

Rešenjem Privrednog suda u Užicu od 6. juna 2023. godine usvojen je prigovor predlagača, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i utvrđeno je da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi nad stečajnim dužnikom P. „B.“ DP Priboj u predmetu St. 349/10. Istim rešenjem obavezana je Republika Srbija da podnositeljki na ime troškova postupka isplati 9.000 dinara.

Rešenjem Privrednog suda u Užicu St. 349/10 od 16. juna 2023. godine, koje je postalo pravnosnažno 25. jula 2023. godine, zaključen je stečajni postupak.

4. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Odredbom člana 16. st. 3. i 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se tužbe za novčano obeštećenje i naknadu imovinske štete koje su podnete u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatraju ustavnim žalbama.

Odredbom člana 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) je propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku i da su oni hitni i imaju prvenstvo u odlučivanju.

5. Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da je Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku stupio na snagu 1. januara 2016. godine i da je njime predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni sud, a ne Ustavni sud. Takođe, iz odredbe člana 31. stav 1. ovog zakona proizlazi da se zaštita prava na imovinu u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvaruje pred nadležnim sudovima, i to podnošenjem tužbe protiv Republike Srbije, sa zahtevom za naknadu materijalne štete.

Međutim, citiranim odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku isključena je primena predmetnog zakona u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, što znači da u ovoj vrsti postupaka sudovi više nisu nadležni za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, već je to postala isključiva nadležnost Ustavnog suda, bez obzira na to da li je predmetni postupak u toku ili je okončan.

Saglasno tome, Ustavni sud je u ovoj ustavnosudskoj stvari odlučivao o tome da li je podnositeljki povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, zbog kašnjenja u namirenju i isplati pravnosnažno utvrđenih potraživanja iz radnog odnosa prema preduzeću sa većinskim društvenim kapitalom, kao i o zahtevu za naknadu nematerijalne štete i zahtevu za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenih potraživanja u spornom stečajnom postupku.

S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, a koju prihvata i Ustavni sud. U više presuda koje su u ovoj vrsti predmeta donete protiv Republike Srbije, Evropski sud je zauzeo stav da je tužena država odgovorna ratione personae za neizvršenje odluka donetih protiv preduzeća sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim sudskim odlukama (videti presude u predmetima: Kačapor i drugi protiv Srbije, predstavke br. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 i 3046/06, od 15. januara 2008. godine, st. 96-99. i Crnišanin i drugi protiv Srbije, predstavke br. 35835/05, 43548/05, 43569/05 i 36986/06, od 13. januara 2009. godine, st. 110-111.). Navedeno stanovište prihvatio je i Ustavni sud u svojoj praksi (videti, pored drugih, odluke Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine i Už-7134/2017 od 8. novembra 2018. godine, dostupno na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu sopstveni stav da je utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov isticanja povrede prava na imovinu i zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja, te da je pravnosnažnim rešenjem nadležnog privrednog suda usvojen prigovor podnositeljke i utvrđeno da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u spornom stečajnom postupku, u kome su joj priznata potraživanja iz radnog odnosa, ali nisu namirena.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da propust Privrednog suda u Užicu da obezbedi namirenje potraživanja podnositeljke koje potiče iz radnog odnosa u stečajnom postupku koji je vođen u predmetu St. 349/10, prema stečajnom dužniku sa pretežnim društvenim kapitalom, predstavlja povredu prava na imovinu, zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, a uzimajući u obzir da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke utvrdio pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Užicu u predmetu St. 349/10, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Kako je podnositeljka istakla i zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate, Ustavni sud s tim u vezi ukazuje na stavove Evropskog suda izražene u presudi Stevanović i drugi protiv Srbije (broj predstavke 43815/17 i 15 drugih, od 27. avgusta 2019. godine, stav 17.) koji se tiču zahteva za obračunavanje i isplatu zakonske zatezne kamate za period trajanja stečajnog postupka. Naime, u navedenoj presudi je konstatovano da su podnosioci predstavki imali pravo na glavni dug i zakonsku zateznu kamatu do pokretanja stečajnog postupka, što im je i isplaćeno, a da im nakon tog datuma kamata nije isplaćena, jer na to nisu imali pravo, te je stoga zaključeno da su osporene domaće odluke u potpunosti izvršene. U tom kontekstu, Evropski sud je dalje izneo da se, iako je tužena država odgovorna za dugove društvenih, odnosno državnih preduzeća, koji su utvrđeni pravnosnažnim presudama, opšta pravila domaćeg prava i dalje primenjuju na bilo koji izvršni, odnosno stečajni postupak protiv takvog preduzeća.

7. Na osnovu odredbe člana 89. st. 1 i 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari usvajanjem ustavne žalbe i utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Užicu u predmetu St. 349/10. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini iznosa naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda koji su izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine), a koje je i Ustavni sud prihvatio u svojoj praksi (videti npr. Odluku Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine i Odluku Už- 277/2017 od 4. juna 2020. godine).

8. Razmatrajući zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu, u konkretnom slučaju, ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev, rešavajući kao u tački 4. izreke.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković

Odluka Ustavnog suda kojom se utvrđuje povreda prava na imovinu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti