Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parnici za naknadu štete koja je trajala devet godina i tri meseca. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.000 evra, a žalba na meritum je odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, dr Dragana Kolarić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đ. S . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sedni ci Veća održanoj 6. juna 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Đ. S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom Beogradu u predmetu P. 1999/14 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

2. Utvrđuje se pravo Đ. S . na naknadu nemat erijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đ. S . iz Beograda je, 16. januara 2021. godine, preko punomoćnika T. S , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6610/17 od 8. oktobra 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom Beogradu u predmetu P. 1999/14.

Ustavnom žalbom se osporava drugostepena presuda kojom je potvrđena prvostepena presuda kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražena isplata određenih novčanih iznosa na ime naknade nematerijalne štete. Takođe, podnosilac ističe da mu je u osporenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Podnosilac u ustavnoj žalbi detaljno analizira nalaze i mišljenja sprovedenih veštačenja i u tom smislu dovodi u pitanje pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i ocenu dokaza, pri čemu ukazuje i na praksu italijanskih sudova po tužbama pripadnika međunarodnih snaga na teritoriji Kosova i Metohije, za koje ukazuje da su usvajane zbog unošenja teških metala kroz radijaciju i kontaminaciju životne sredine. Pored toga, podnosilac ističe da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta pre više od devet godina i da suđenje nije sprovedeno u razumnom roku.

Ustavnom žalbom je traženo da Ustavni sud utvrdi da je podnosiocu u osporenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, kao i da bude poništena osporena drugostepena presuda. Takođe, podnosilac je zahtevao da mu bude dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu uvid a u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu u predmetu P. 1999/14 i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnosilac ustavne žalbe podneo je 27. juna 2011. godine tužbu protiv Republike Srbije – Ministarstva odbrane radi naknade nematerijalne štete.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13833/11 od 20. novembra 2012. godine delimično je usvojen glavni tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe i tužena je obavezana da mu naknadi troškove postupka. Međutim, ova presuda je ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2373/13 od 14. novembra 2013. godine i predmet je vraćen na ponovno suđenje.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1999/14 od 29. maja 2017. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da sud obaveže tuženu da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati 800.000 dinara, zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, 350.000 dinara zbog pretrpljenog straha i 400.000 dinara zbog fizičkih bolova. Stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka.

Tužilac je protiv označene prvostepene presude izjavio žalbu 11. jula 2017. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6610/17 od 8. oktobra 2020. godine , stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1999/14 od 29. maja 2017. godine, dok je stavom drugim izreke odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

U toku postupka je održano pripremno ročište i pet ročišta za glavnu raspravu, i to 14. decembra 2011. godine, 12. septembra 2012. godine, 20. novembra 2012. godine, 28. maja 2014. godine, 26. marta 2015. godine i 29. maja 2017. godine. Sa druge strane, šest zakazanih ročišta nije održano, i to ročišta od 4. juna 2012. godine, 23. juna i 2. decembra 2015. godine, 18. maja i 20. septembra 2016. godine i 25. januara 2017. godine, od čega je jedno ročište odloženo, jer je tuženoj ostavljen rok da se upozna sa podnescima tužioca , dok je pet ročišta odloženo, jer su se spisi nalazili kod veštaka radi sačinjavanja nalaza i mišljenja, pri čemu sud nije doneo odluku o novčanom kažnjavanju.

U toku dokaznog postupka je izvršen uvid u pisanu dokumentaciju i sprovedeno je četiri različita veštačenja iz oblasti interne medicine i neuropsihijatrije, i to na okolnost uzročno posledične veze između tužiočeve bolesti (leukemije) i bombardovanja na Kosovu i Metohiji od strane NATO trupa, kao i na okolnost intenziteta i dužine t rajanja fizičkih bolova i straha i umanjenja opšte životne aktivnosti, zbog pojave i postojanja oboljenja.

4. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom Beogradu u predmetu P. 1999/14, Ustavni sud je, na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti, utvrdio da je od podnošenja tužbe 27. juna 2011. godine, do donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6610/17 od 8. oktobra 2020. godine, kojom je pravnosnažno okončan ovaj postupak, proteklo devet godina i tri meseca .

Navedeno trajanje postupka, samo po sebi, može upućivati na zaključak da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od niza drugih činilaca, a pre svega od složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova u konkretnom slučaju, kao i značaja prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud konstatuje da je osporeni parnični postupak u određenoj meri bio činjenično i pravno složen, imajući u vidu da je u toku dokaznog postupka izvršen uvid u pisanu dokumentaciju, te je sprovedeno četiri različita veštačenja, uz saslušanje veštaka .

Razmatrajući postupanje sudova, Ustavni sud je konstatovao dva perioda neaktivnosti u toku prvostepenog postupka. Naime, nakon što je Apelacioni sud u Beogradu presudom Gž. 2373/13 od 14. novembra 2013. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje, ročište je zakazano tek nakon šest meseci. Takođe, nakon ročišta od 28. maja 2014. godine prvo sledeće ročište zakazano je tek za 26. mart 2015. godine, nakon punih devet meseci. Pored navedenih perioda neaktivnosti, Ustavni sud smatra da sud nije zakazivao ročišta u primerenim vremenskim razmacima, pa je tako u tri navrata razmak između zakazanih ročišta iznosio više od pet meseci.

Ustavni sud konstatuje i da pet zakazanih ročišta nije održano, a od čega četiri ročišta u nizu u toku 2015. i 2016. godine, jer su se spisi predmeta nalazili kod veštaka radi sačinjavanja nalaza i mišljenja, pri čemu postupajući sud nije doneo rešenje o novčanom kažnjavanju, niti je preduzeo bilo koju drugu meru za ubrzavanje postupka, zbog čega se odlaganje navedenih ročišta može pripisati u odgovornost prvostepenom sudu.

Ustavni sud smatra da ni drugostepeni sud nije postupao u okvirima standarda prava na suđenje u razumnom roku, imajući u vidu da je postupajući po žalbi podnosioca od 11. jula 2017. godine, doneo osporenu presudu nakon više od tri godine. Imajući u vidu sve navedeno, a posebno označene periode neaktivnosti u prvostepenom postupku i pet odloženih ročišta koji se stavljaju na teret prvostepenom sudu, Ustavni sud smatra da odlučujuću odgovornost za ukupno trajanje postupka od devet godina i tri meseca ima prvostepeni sud.

Sa druge strane, Ustavni sud smatra da podnosilac ustavne žalbe nije ni na koji način doprineo ukupnom trajanju postupka, imajući u vidu da nijedno ročište nije odloženo iz razloga koji se mogu pripisati u njegovu odgovornost ili odgovornost njegovog punomoćnika, niti je podnosilac preduzimao bilo koje druge radnje koje su mogle da oduže postupak.

Ustavni sud konstatuje da je ovaj spor nesporno bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe, kao tužioca, jer se radilo o tužbenom zahtevu kojim je tražena isplata naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha, fizičkih bolova i usled umanjenja opšte životne aktivnosti.

Međutim, imajući sve navedeno u vidu, a posebno da je osporeni postupak trajao čak devet godina i tri meseca, da je u toku prvostepenog postupka bilo dva perioda neaktivnosti, da sud nije zakazivao ročišta u primerenim vremenskim razmacima, da je pet ročišta odloženo iz razloga koji se pripisuju na odgovornost sudu, da je prvostepena presuda jednom ukidana i postupak vraćan na ponovno suđenje, kao i da je drugostepeni postupak trajao više od tri godine , Ustavni sud je našao da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom Beogradu u predmetu P. 1999/14, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23) , usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

5. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6610/17 od 8. oktobra 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka nadležnih sudova, te da Sud odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka nadležnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, načina na koji su sudovi dali ocenu izvedenih dokaza, kao i načina na koji su primenili merodavno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporenih akata ne proizlazi da je zaključivanje nadležnih sudova bilo očigledno proizvoljno i arbitrarno, a što, prema oceni Ustavnog suda, u konkretnom predmetu nije slučaj. Štaviše, pre ma oceni Ustavnog suda, osporena presuda sadrži jasno i detaljno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava. Stoga je Ustavni sud ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još j ednom oceni zakonitost osporene presude.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je imao u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, postojeću praksu ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti