Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete. Postupak je trajao preko sedam godina, prvenstveno zbog neefikasnog postupanja sudova i dvostrukog ukidanja prvostepenih odluka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4501/2011
21.05.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. Z, M. Z, M. Z. i J. Z, svih iz sela V, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. Z, M. Z, M. Z. i J. Z. i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 1025/11, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. Z, M. Z, M. Z. i J. Z, svi iz sela V, izjavili su 30. septembra 2011. godine, preko punomoćnika V . M, advokata iz I, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u krivičnom i parničnom postupku koji su se vodili pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetima K. 35/04 i P. 1754/07 (kasnije predmet Osnovnog suda u Čačku P. 1025/11).

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je 10. januara 1996. godine u saobraćajnoj nesreći smrtno stradao A. Z, blizak rođak podnosilaca ustavne žalbe; da su podnosioci učestvovali u krivičnom postupku u svojstvu oštećenih u kome je Đ. O. oglašen krivim za saobraćajnu nesreću; da su podnosioci tek nakon što je krivični postupak pravnosnažno okončan 2. decembra 2004. godine, pokrenuli parnicu za naknadu štete u junu 2005. godine, koja do dana podnošenja ustavne žalbe nije okončana. Predložili su da Sud utvrdi da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, ujedno su istakli i zahtev za naknadu štete i naknadu advokatskih troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P. 1025/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Čačku P. 1754/07) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, i M. Z. podneli su 16. juna 2005. godine Opštinskom sudu u Čačku (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženih Đ. O, J. O. i Kompanije „D.“ a.d.o, radi naknade nematerijalne štete zbog smrti A. Z. - bliskog rođaka tužilaca, koji je nastradao u saobraćajnoj nesreći koju je 10. januara 1996. godine prouzrokovao tuženi Đ. O.

Prvo ročište za glavnu raspravu pred Opštinskim sudom je održano 6. februara 2006. godine, a do kraja 2006. godine održana su još četiri ročišta. Opštinski sud je rešenjem od 16. novembra 2006. godine odredio izvođenje dokaza medicinskim veštačenjem „na okolnost nematerijalne štete opredeljene u referatu tužbe“.

Veštaci su svoje nalaze dostavili sudu tokom januara 2007. godine, a Opštinski sud je nakon održana četiri ročišta 17. maja 2007. godine zaključio glavnu raspravu i doneo međupresudu P. 911/05, kojom je utvrdio da prema tuženom Kompaniji „D.“ a.d.o. postoji osnov tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete iz štetnog događaja nastalog 10. januara 1996. godine, uz konstataciju da će se o preostalom delu tužbe odlučiti naknadno nakon pravnosnažnosti međupresude.

Postupajući po žalbi Kompanije „D.“ a.d.o, Okružni sud u Čačku (u daljem tekstu: Okružni sud) je rešenjem Gž. 1357/07 od 31. oktobra 2007. godine ukinuo međupresudu Opštinskog suda P. 911/05 od 17. maja 2007. godine i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, nakon četiri održana i dva neodržana ročišta za glavnu raspravu, Opštinski sud je doneo delimičnu presudu P. 1754/07 od 18. septembra 2008. godine kojom je odbio kao neosnovane tužbene zahteve kojima su tužioci tražili da se tuženi Kompanija „D.“ a.d.o. obaveže da solidarno sa tuženima Đ. O. i J. O. po osnovu naknade nematerijalne štete plati novčane iznose opredeljene tužbom.

Postupajući po žalbama tužilaca i tuženih Đ. O. i J. O, Okružni sud je doneo presudu Gž. 2094/08 od 24. decembra 2008. godine kojom je žalbe odbio kao neosnovane i potvrdio delimičnu presudu Opštinskog suda P. 1754/07 od 18. septembra 2008. godine.

Postupajući po revizijama tužilaca i tuženih Đ. O. i J. O, Vrhovni kasacioni sud je doneo presudu Rev. 761/10 od 22. decembra 2010. godine kojom je: u stavu prvom izreke odbacio kao nedozvoljenu reviziju tuženih Đ. O. i J. O; u stavu drugom izreke odbacio reviziju tužilaca M. Z, J. Z. i M. Z; u stavu trećem izreke odbio kao neosnovanu reviziju tužilja A. Z. i M. Z. u delu u kome je odbijen tužbeni zahtev tih tužilja prema tuženoj Kompaniji „D.“ a.d.o; u stavu četvrtom izreke usvojio revizij u tužilja A . Z. i M. Z. tako što je presude Opštinskog suda P. 1754/07 od 18. septembra 2008. godine i Okružnog suda Gž. 2094/08 od 24. decembra 2008. godine ukin uo u delu u kome je odbijen tužbeni zahtev tih tužilja prema tuženima Đ. O. i J. O. i u tom delu je predmet vra tio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, pred Osnovnim sudom u Čačku (u daljem tekstu: Osnovni sud), na ročištu za glavnu raspravu održanom 20. jula 2011. godine prvostepeni sud je rešenjem prekinuo postupak po tužbi M . Z, koji je u međuvremenu preminuo, dok je postupak po tužbi ostalih tužilaca nastavljen.

Tužioci su 19. septembra 2011. godine podneli predlog za određivanje privremene mere kojom su tražili da se zabrani tuženom J. O. da otuđi, raspolaže ili optereti nepokretnostima koje su u njegovom vlasništvu. Osnovni sud je rešenjem P. 1025/11 od 23. septembra odredio predloženu privremenu meru uz konstataciju da će ista ostati na snazi do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka. Do kraja 2011. godine održana su još dva ročišta za glavnu raspravu.

U toku 2012. godine nakon održanih šest ročišta za glavnu raspravu, na kojima su, pored ostalog, saslušane parnične stranke, te određeno izvođenje dokaza dopunskim veštačenjem, Osnovni sud je doneo presudu P. 1025/2011 od 10. oktobra 2012. godine kojom su delimično usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca prema tuženima Đ. O. i J. O.

Postupajući po žalbama stranaka, Apelacioni sud u Kragujevcu je doneo presudu Gž. 116/13 od 21. februara 2013. godine kojom je delimično potvrdio prvostepenu presudu, a delimično preinačio, čime je parnični postupak pravnosnažno okončan.

4. Kako je ustavna žalba je izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, a s obzirom na to da se navedene odredbe Ustava i Evropske konvencije sadržinski ne razlikuju, Ustavni sud je postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku cenio u odnosu na odredbu člana 32. stav 1. Ustava. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava svakom se jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 16. juna 2005. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je pravnosnažno okončan 21. februara 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao sedam godina i osam meseci, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja zahteva, odnosno prirode prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio nešto složeniji, posebno imajući u vidu činjenicu da je bil o pet, odnosno četiri tužioca i tri tužen a.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da su oni imali legitiman pravni interes da ce o njihovim tužbenim zahtevima za naknadu nematerijalne štete zbog smrti bliskog lica, pravnosnažno odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da oni nisu doprineli odugovlačenju postupka.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog oceni o dugom trajanju predmetnog parničnog postupka, govori i činjenica da su dve presude Opštinskog suda - međupresuda P. 911/05 od 17. maja 2007. godine i delimična presuda P. 1754/07 od 18. septembra 2008. godine bile ukinute i da je predmet oba puta bio vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. Ustavni sud napominje da svako vraćanje predmeta na prvu instancu po pravilu doprinosi odugovlačenju postupka (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-118/2010 od 21. oktobra 2010. godine). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu „Pavlyulynets protiv Ukrajine “ ( broj aplikacije 70767/01, stav 51.), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 700 evra svakom, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu advokatskih troškova pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 130/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu (videti, pored drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

8. U vezi sa delom ustavne žalb e izjavljenim zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u predmetu K. 35/04, Ustavni sud podseća još jednom da je ustavna žalba kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, iz čega proizlazi da se ustavnom žalbom mogu osporavati samo pojedinačni akti državnih organa i organizacija koje imaju javna ovlašćenja koji su doneti, odnosno radnje koje su preduzete nakon stupanja na snagu Ustava.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da se podnetom ustavnom žalbom osporava trajanje krivičnog postupka koji je pravnosnažno okončan 2. decembra 2004. godine, Ustavni sud je ustavnu žalbu u tom delu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti